Intervju – Boris Miljković, reditelj i pisac:
Izmišljena istorija izmišljene države

"Čini mi se da je 21. vek, a ovaj film je mali doprinos tome, u ovom vrtlogu migracija, vreme u kojem čovek može, i dužan je, da sebi izabere domovinu"

Dokumentarni film Fabrika šećera zatvoriće 12. festival Slobodna zona, koji traje od 10. do 15. novembra, u tri grada: Beogradu, Nišu i Novom Sadu. U ovom filmu Boris Miljković priča o životu u Kairu devedesetih, o svojoj karijeri, svojim knjigama, o rediteljskom tandemu sa Branimirom Dimitrijevićem, koji su zvali Bota i Tucko, o njihovom Ruskom umetničkom eksperimentu, o zajedničkim reklamama. Film Fabrika šećera je takođe i priča o dve domovine i njihovom raspadu, o jednom kralju i njegovoj kući u elitnoj kairskoj četvrti Zamaleku, koja će poslužiti kao ambasada svih država kojima je Beograd bio prestonica. To je priča i o Titu, o jednom sinu i jednom ocu.

"VREME": Zašto ste otišli u Kairo?

BORIS MILJKOVIĆ: Zato što sam, prosto, mogao da odem. Nisam bio prisiljen nikakvim okolnostima. Tucko i ja smo radili jedan posao, meni je ostao deo novca, pa sam poželeo da ga moja tadašnja devojka i ja potrošimo negde u inostranstvu. Otišao sam u Kairo za tragovima svog oca Petra, čija je romantična istorija dosezala i do tih meridijana. Moj otac je bio pilot Kraljevskog vazduhoplovstva i posle sloma države 6. aprila 1941, sa još nekim pilotima, otišao je odavde. Drugi svetski rat je proveo kao pilot 8. armije u okviru Britanskog kraljevskog vazduhoplovstva (RAF), čija je baza bila u Ismailiji. On je sa tim Zamalekom i tom kućom u kojoj sam ja osvanuo devedesetih godina, morao biti u vrlo tesnoj vezi. Moguće čak da je na Golom otoku, gde je odveden posle rata, iako se krajem ‘44. priključio Ratnom vazduhoplovstvu NOB-a, sreo prvog ambasadora u Egiptu i otpravnika poslova. A ja sam se u Kairu, ispostavilo se kasnije, čitavo vreme raspitujući se o ocu i njegovim tragovima, nekako uvek okretao baš oko te kuće Kralja Petra sa nekakvom nejasnom idejom da mora biti da je tu negde bio i moj otac. Kada sam prošao cirkus od novog rata u Jugoslaviji, od raspada te zemlje do dana današnjeg, osetio sam se kao neko ko gazi stopama, ne tragovima, već bukvalno prati u stopu svog oca. Tako mi je i palo na pamet da napravim mali ispovedni film o toj kući i o tom svom osećanju. To nije film o ratu, to nije film samo o propadanju jedne zemlje, to je film o ciklusima na koje smo, na neki određeni način, osuđeni. I, evo, u trećoj trećini svog života ja sam svedok neke nove migracije koja je na kub od one koju smo mogli da očekujemo – eto nama ovde Arapa kod kojih smo mi bežali četrdesetih godina. To je samo dokaz da se krećemo po nekim krugovima i, na kraju krajeva, potvrda onog starog vica: "Kako najlakše nasmejati Boga? Pa, kad mu pričamo o ljudskim planovima."

Da li ste nekad razgovarali sa svojim ocem o kući na Zamaleku?

Nisam. Moj otac je umro pre nego što sam se ja uputio u Kairo i beskrajno mi je žao što to, sve zajedno, nisam saznao iz prve ruke. Ono što sam od njega saznao najviše je bilo u vezi sa umetnošću letenja. On je u svojoj starosti letenje povezivao sa raznim stvarima, čak i sa režijom. Stalno mi je govorio: "Znaš, biti dobar pilot znači provesti dovoljno vremena u kokpitu. A, biti dobar reditelj znači da treba provesti dovoljno vremena u ekipi." Taj zanat je, u stvari, samo stvar vremena. Talenat ne možeš steći, ali zanat je u veoma tesnoj vezi sa vremenom koje provedeš praktikujući taj zanat. Ja to sad govorim svojim studentima. Naša žalost za nekim dragim ko je otišao od nas se, upravo, sastoji iz tog sopstvenog preispitivanja. Da li sam mogao više, da li sam mogao ranije, da li sam mogao još nešto? Odgovor na to pitanje uvek je: "Da, mogao sam, ali nisam." Čini mi se da se sama suština žalosti sastoji u promašenoj prilici da se učini nešto više i bolje sa tim čovekom ili od tog čoveka. Zato ja na vreme uvlačim i svog sina u tu priču. Moj sin je jedan od aktera filma, neko ko meni pomaže da napravim tu priču, pomažući, na neki sasvim dalek način, samom sebi da, jednog dana, napravi svoju priču koja će se ticati njega, njegovih korena i njegove porodice, ne dajući tome nikakvog posebnog značaja.

Vaš film je priča o svim našim očevima i o njihovim sinovima. Vi ste imali 34 godine kad vam je otac umro, da li u vama još postoji neka borba između vas i njega?

Znam sve formalne i razne druge mane ovog filma, ali ako pobuđuje ovakve reakcije, znači valjalo je napraviti ga. A, to da li pričam sa svojim ocem, još uvek pričam. Meni je majka još živa i mogu da tvrdim da ću s ocem, i dalje, pričati više nego što ću pričati s njom. Čime me je on to zadužio? Zaista ne znam. Objektivno, očevi ne učestvuju u našem vaspitavanju svakodnevno kao što čine majke. Otac bi, u idealnoj varijanti, trebalo da nas postavi na neko mesto na kojem, suštinski, jesmo. Mi se, naravno, neko vreme protiv toga borimo, a onda na to pristanemo. Ne samo što pristanemo, nego onda to ostavljamo u amanet i našoj deci.

Jedan segment ovog filma zove se Domovina. Fatherland na engleskom, otadžbina na srpskom. Opet pričate o očevima koji su nam nešto ostavili, a mi smo to, nekako, razbucali.

Moj sin Raško na jednom mestu u filmu kaže: "Ja ne znam koja je moja uloga ovde. Tvoj otac, a moj deda, došao je u Kairo kad se raspadala Kraljevina, ti si došao ovde kad se raspadala SFRJ, a ja sam sad tu kad će možda da počne da se raspada ostatak čitave ove stvari." Sve što postoji u prirodi sklono je raspadanju, pa tako i domovine. Domovine se raspadaju slično kao i porodice, slično kao i ljudi, nepredvidivo, često vrlo tragično, ostavljajući za sobom veoma mnogo sentimenta. I dobro je što je tako. Meni je odvratno pominjanje termina "jugonostalgija" u nekakvom pežorativnom smislu. Ja mislim da je dobro što su ljudi nostalgični i da je veoma dobro što ljudi imaju odnos prema prošlim vremenima, jer na taj način gledaju ka budućim. U ovoj fazi života naučili smo da je domovina jedan emotivni prostor koji, na kraju krajeva, sami zapišamo na neki način. To sam naučio od mnogih koji me se tiču: od Bregovića, Jergovića, Dušana Kovačevića, ako hoćete i od Kusturice. To je prostor u kojem se čovek emotivno kreće, u kome gleda ljude za koje razume da oni razumeju ono što on razume. Da imate zajedničkih sećanja, da ako zakopate dovoljno duboko, došli biste i do zajedničkih predaka. To je, verovatno, domovina. Uz to dopuštam da ljudi mogu svoju domovinu izmisliti, u nedostatku prave. Ljudi mogu otputovati negde, zapišati tu teritoriju i reći: "E, ja sam odatle." Čini mi se da je 21. vek, a ovaj film je mali doprinos tome, u ovom vrtlogu migracija, vreme u kojem čovek može, i dužan je, da sebi izabere domovinu. Ako se tome bude naučio, da sebi bira domovinu, da je razume kao zbir nekih ličnih, emotivnih tačaka i kontakata sa nekom teritorijom i ljudima koji žive na toj teritoriji, mislim da će se pitanje nekih opštih i većih sukoba znatno relativizovati.

Na šta ste mislili kada u vašem filmu kažete "izmišljena istorija izmišljene države"?

Ja i dalje mislim da su sve države izmišljene i da je celokupna istorija izmišljena. Ako istoriju pišu pobednici, onda mora biti da postoji i istorija gubitnika, mora biti da ima i istorija onih srednjih, koji su malo pobedili i malo izgubili. Znači da mora biti da postoji istorija svakog od nas. Ako se sve te istorije posmatraju kao zbirka pripovedaka, onda su sve to moguće istorije. Odista, možemo birati sled događaja iz mog ili tvog ugla. Na kraju je veliko pitanje da li se taj sled tako dogodio, da li se uopšte dogodio i kakve je on posledice imao. Mislim da ovaj film nema nikakve veze sa istorijskim faktima, ovo je moja emotivna priča kako sam proživeo i kako sam se spasao od rušenja jedne zemlje kojoj sam, zaista, duboko pripadao. Na svu sreću, bio sam daleko od samog poprišta, ali je ono, kao nekim daljinskim upravljačem, ipak delovalo na mene.

Moguće je da se vaš otac tako osećao na istom mestu, samo 50 godina ranije, u Kairu 1941.

Moj otac je pad i cepanje Kraljevine Jugoslavije preživeo na vrlo sličan način, bivajući daleko od poprišta. To mi je vrlo detaljno opisivao: svoje užasno razočaranje aprilskim ratom, vesti koje su dolazile iz Jugoslavije, pojava nekih crvenih trupa koje nose novu ideju o boljem svetu, pominjanje nekog čudnog tipa kojeg zovu Tito. Tako da je i njegova istorija ove zemlje isto tako sasvim lična, sasvim romaneskna, svakako nije istinita.

Koliko je današnja istorija izmišljena?

Mi smo ovom tranzicijom i ovim zaglunutim vođenjem došli do neke vrste mentalne hibernacije. Sve ovo što se zbiva oko nas je neka vrsta lečenja u nekakvoj polubolnici. A, učesnici u svemu tome se zaista ponašaju kao lekari. Oni su malo stroži, ali su i pravični. Oni nama daju lekove kad su nam potrebni lekovi, oni nam zabranjuju stvari za koje oni misle da nisu dobre za nas. Mi se i ne pitamo da li nam je to dobro ili nije, jer se pacijenti nikad ne pitaju. Pa kad ti, na primer, daju one bljuvotine da jedeš, ti kažeš: "Da, ali to je za moje dobro."

Mislite da će tako i ostati?

Ja neću više izlaziti na ulice i pištati, ja sam svoje ispištao. I izlupao. Zašto bih ja bio Svetozar Vukmanović Tempo? Profesionalni revolucionar što ide uz dlaku? Profesionalni Bota i Tucko? Profesionalni Ruski umetnički eksperiment? Ja to ne umem. Ja se sad bavim i mirnom literaturom i mirnim filmom. Sve u nadi da će taj mir dovesti do boljeg. Ovaj film nije nastao iz nekog naročitog promišljanja. To je jedan filmski narativ koji je mešavina literature i pripovedanja, slika i mesta na kojima se to pripovedanje zbiva ne bi li to donelo neku novu emociju. Uostalom, ovaj film se dobrim delom naslanja na moju knjigu priča Život u raju, koju je nedavno Samizdat objavio.

U filmu ste pokazali i onaj čuveni Jutelov snimak vojnika JNA koji kaže: "Oni kao hoće da se otcijepe, a mi kao ne damo." Rekli ste da ste taj snimak pokazivali prijateljima u Kairu. Pa, da li su išta razumeli?

Da budem iskren, nisu. Dok sam ja tamo živeo i dok se ova zemlja raspadala, postojala je u tom delu sveta još jedna stvar koja se raspadala. Liban. Moj kolega Libanac i ja imali smo prijatelja koji je bio pravi kolonijalni Englez. On nam je stalno govorio: "Hajde ti sad meni pričaj šta je bilo u Libanu, a ti ćeš posle pričati šta se dešava u Jugoslaviji." U svom ludilu hrišćanskih milicija, u svim podelama u islamu, mi smo, ipak, Liban nekako mogli da shvatimo. Ludilo raspada te zemlje nije moglo da se aplicira na Jugoslaviju. Kad bismo došli do Jugoslavije, ja bih prosto zaćutao i rekao: "Da se vratimo na ovu libansku bajku, ona je zgodna za pričanje." Zašto se sve to dogodilo, posle ovoliko godina, ja stvarno ne znam. To je, znaš, kao tajna onih dobrih brakova – Što su se ovi raspali? Što su se oni rastali? Pa, imaju oni neki svoj tajni razlog koji mi ne znamo.

Raspad Jugoslavije ilustrovali ste ratnim kadrovima Sarajeva, ali Sarajevo pominjete samo u jednom lepšem kontekstu, kada ste osamdesetih vi i Branimir Dimitrijević Tucko pozvani da radite za tamošnju televiziju.

Sarajevo je za nas Jugoslovene bila neka vrsta retorte. Ja, naravno, nisam znao nikakve stare igre odatle – ko tu kome crnu vunu prede. Sarajevo je bilo mesto koje, s jedne strane, nije praštalo po nekoj svojoj atmosferi, s druge strane, nagrađivalo je bogato. Nagrađivalo je komplikovanim i divnim prijateljstvima, nagrađivalo je lepim ženama, Sarajevo je donelo svašta novo. Kad je "Bijelo dugme" objavilo pesmu Tako ti je mala moja kad ljubi Bosanac, bili smo Tucko i ja, kao mali od palube, u društvu Gorana Bregovića i Arsena Dedića. Onda je Arsen rekao Bregi: "Ma, lako je tebi! Zamisli kad bih ja napravio pesmu ‘Tako ti je mala moja kad ljubi Hrvat’. Tog trenutka ja bih bio podmukli, smrdljivi ustaša." Bosanac je u Jugoslaviji bila jedna pomirljiva reč koja je u sebi sadržala i mnogo narodske inteligencije, mnogo zajebavanja, mnogo te takozvane "bukva-tuposti", a ona je, u stvari, značila upornost. Ali, kad je država počela da se raspada, tu se najgore raspalo. Zato je u filmu, na neki način, Sarajevo stilska figura raspada Jugoslavije, a ono je to i danas, posle raspada. Kao što se mi ne možemo podići, tako se ni ono ne može podići. Postalo je jedna istočnjačka palanka i posle sveg tog rata nije se vratilo svom suštinskom kosmopolitizmu.

Radoslav Ćebić