Umetnost i politika:
Paklena kuhinja Marine Abramović

Gledano očima sledbenika teorije zavere, gotovo je nemoguće ne razumeti njihove histerične zaključke

Marina Abramović (70) neočekivano je postala tema žute štampe nakon što se njeno ime pojavilo među procurelim imejlovima Džona Podeste, šefa predsedničke kampanje Hilari Klinton. U spornom imejlu čuvena srpska umetnica performansa poziva Tonija Podestu, brata Džona Podeste, na večeru nazvanu Kuvanje duha (Spirit Cooking) u junu 2015. u svom stanu. Abramovićeva se dalje u imejlu raspituje da li će i Džon Podesta biti u mogućnosti da im se pridruži.

Neobičan naziv večere odmah je privukao pažnju desničarskih teoretičara zavere koji su počeli da istražuju na internetu o Kuvanju duha. Imali su šta da vide: Jutjub snimak istoimene instalacije Abramovićeve iz 1997. godine, na kojem je naša umetnica zaokupljena, mora se priznati, prilično neobičnim poslom: krvlju ispisuje po zidovima različite "recepte", među kojima je onaj čiji su glavni sastojci majčino mleko i sperma – odmah je ubedio teoretičare zavere da je Kuvanje duha zapravo satanistički ritual, u duhu okultiste Alistera Kroulija. Na snimku se takođe vidi Abramovićeva kako krvlju zapljuskuje antropomorfne figurine od voska, uobičajen rekvizit u karipskoj religiji santeriji, koja gledano iz ekstremno hrišćanskog i evrocentričnog ugla i nije niša drugo do crna(čka) magija.

Abramovićeva se zaista poigravala sa elementima satanizma kada se 2014. godine slikala za ukrajinski "Vog" s odranom glavom jarca, koja inače, kao simbol upisan u obrnuti pentagram, predstavlja zaštićeni logo Satanističke crkve. Takođe, na Jutjubu postoji i kontroverzni snimak pop zvezde Lejdi Gage u kojem trči po livadi gola, sa "rogovima" na glavi, i sve to pod nadzorom svoga "gurua" – Marine Abramović. Imajući u vidu sve ove "dokaze", gotovo je nemoguće ne razumeti teoretičare zavere zbog njihovih histeričnih zaključaka.

Međutim, pitanja savremenih religioznih tokova, kao i pitanja savremene umetnosti, nisu tako jednostavna. Pre svega, treba reći da je Abramovićeva svoje tekstove iz Kuvanja duha predstavljala i u drugačijim, nimalo "krvavim" okolnostima – na primer, kao neku vrstu apsurdne poezije, namenjene slušanju uz degustaciju čokoladne poslastice volkano flambe, koju je 2011. godine osmislila na poziv jednog njujorškog restorana. U spornom pozivu na večeru, upućenom Toniju Podesti (inače kolekcionaru umetnosti), Abramovićeva je najverovatnije, kako i sama izjavljuje, imala na umu slično poetsko veče uz zakusku. Treba takođe napomenuti da su tekstovi iz Kuvanja duha prvobitno objavljeni 1996. u okviru istoimene grafičke sveske, zajedno sa crtežima Abramovićeve, nimalo satanističkim, kao što nisu bili satanistički ni ostali tekstovi iz zbirke, o kojima se nije ni povela rasprava.

Ipak, kako bismo mogli definisati rituale Abramovićeve, njene česte priče o šamanima, teozofiji Blavacke, Gurđijevu, alhemiji, meditaciji ili guruima – o čemu može da se čita i u njenim monografijama? Iz ugla američkih evangelističkih desničara, sve nabrojano zapravo i predstavlja neku vrstu "satanizma". S druge strane, ni levica nije bila blagonaklona prema ovim pojavama i najčešće ih je, u prosvetiteljskom duhu, proglašavala za sujeverje ili čak kao društvenu pretnju (Adornove Teze protiv okultizma, 1950). Međutim, u akademskim krugovima povezanim s relativno mladom naučnom granom nazvanom "studije zapadnog ezoterizma" ovakve strategije osuđivanja nisu prihvatljive. Forma novinskog priloga je suviše kratka da bi se mogle objasniti velika složenost i dinamika uticaja savremene religioznosti/duhovnosti na zapadnu kulturu i savremenu umetnost, o čemu se autor ovog teksta bavio u nedavno odbranjenoj doktorskoj tezi o okultnom u umetnosti u delima Marine Abramović. Ukratko, zanimanja Abramovićeve najbolje bi se mogla sagledati kroz prizmu "okulture", sociološkog termina koji je u akademsku upotrebu uveo Kristofer Partridž i kojim se obeležava savremeno "demokratizovano okultno". Naime, ako "okultno" (lat. occultus – skriven) označava da se radi o tajnim znanjima, onda dodatak "kulture" u ovom terminu označava da su ta znanja danas deo kulture, ona su postala obična. Na primer, u današnjoj okulturi na Zapadu nije više neobično, kao npr. u vreme kontrakulture 1960-ih, govoriti o jogi, meditaciji, "energetskom" isceljivanju i sličnom. Ovakve ideje danas su deo mejnstrima, a ne specijalitet hipika i njuejdžera. Štaviše, one su savršeno uklopljene u sistem i često služe upravo kao njegova "duhovna" podrška (npr. biznismen koji se oslobađa od radnog stresa usklađujući svoju "energiju" sa kosmičkim "vibracijama" u nekom skupom spa centru).

Dakle, kuvanje duha i druge "seanse" koje Abramovićeva nudi svojoj publici i kolekcionarima, poput Tonija Podeste, zapravo su tipičan vid zapadne okulture, predstavljene u kontekstu savremene umetnosti i njenog tržišta.

Nikola Pešić