Film:
Bajka, esej i apoteoza

Ime: Dobrica, prezime: nepoznato, film Srđe Penezića, ili o poruci - pogledajte šta bi bilo kada bi svet bio pravedan, a život lep

Iako bi se film Ime: Dobrica, prezime: nepoznato, scenariste i reditelja Srđe Penezića, na ovaj ili onaj način mogao dovesti u vezu sa nekoliko aktuelnih trendova u srpskoj kinematografiji - od bajki za odrasle i o odraslima (Smrdljiva bajka Miroslava Momčilovića) do ostvarenja sa protagonistima bez porekla i biografija (Ničije dete Vuka Ršumovića, Dnevnik mašinovođe Miloša Radovića), utisak je da ova priča o jednom nestvarno dobrom čoveku koji uprkos svemu uspeva da nadjača i izmeni turobnu svakodnevicu mnogo više toga duguje različitim svetskim uzorima rasutim u širokoj paleti od onih očiglednih i klasičnih (Kapra, La Kava, Stardžis, Ford) sve do nekih relativno novijih i savremenih (Venders, Zemekis, Efron, Bergman). Doduše, za razliku od većine dotičnih, pretpostavljenih modela, Penezićev Dobrica nije ni pali anđeo, ni svetac sa preciznom ovozemaljskom misijom, već samo pojedinac gurnut pod nemilosrdan žrvanj stvarnosti, bez posebnih, debelo osmišljenih i unapred zacrtanih religioznih, filozofskih ili ideoloških ciljeva koje bi trebalo da nametne ili afirmiše svojom samoniklom celuloidnom egzistencijom.

Spakovan u formu koja mnogim svojim spoljnim obeležjima poput nostalgično starinskog dizajna scene i kostima, blago teatralne igre kompletnog glumačkog ansambla, romantično umekšane fotografije ili muzike koja zbilja crpi svu svoju neodoljivost iz zagledanosti u predratne šlagere, film Ime: Dobrica, prezime: nepoznato se od samog početka svim silama trudi da opravda vlastiti moto (Pogledajte šta bi bilo kada bi svet bio pravedan, a život lep!), no hotimične kreativne dosetke kojima Penezić započinje i potom okončava svoj odocneli autorski debi ulaženjem u igru iluzije i rušenjem iste, istovremeno svedoče i o nesumnjivim postmodernističkim aspiracijama koje stoje u temeljima ovog neobičnog dela. Ali, jalovo doktrinarno sporenje oko prave estetske, poetske i idejne prirode onoga što je Penezić sa svojim saradnicima ovde izveo ekspresno pada u vodu iz dva kapitalna razloga. Pre svega, ovaj film zaista doseže nemoguće i bespogovorno nameće publici bezrazložni optimizam i veru u ljude i život kao svoj ključni kvalitet, a čitav taj (ne)mogući poduhvat stavlja na pleća možda i poslednje istinske, a aktivne zvezde kinematografije nekadašnje Jugoslavije - Slavka Štimca.

Ispripovedan kao biografija naslovnog junaka, od kolevke pa do hepienda oličenog u snolikom, arhetipskom venčanju, preko sirotišta, suda i zatvora, Penezićev rad je i neka vrsta dajdžestirane šetnje kroz celokupan umetnički opus Slavka Štimca i onaj deo filmskog bogatstva naše nekadašnje domovine koji mu svakako pripada. Jer, umesto da traga za više glumaca koji će tumačiti Dobricu u različitim fazama njegovog odrastanja i stasavanja, Penezić je posegao za readymade rešenjem i novom postmodernističkom smicalicom, pa je u te delove svog filma ubacio vrlo smisleno i savršeno ukusno upotrebljene scene iz nekih od najboljih ostvarenja u sada već više od četiri decenije dugoj Štimčevoj karijeri (Vuk samotnjak, Vlak bez voznog reda, Specijalno vaspitanje, Salaš u malom ritu, Varljivo leto '68, itd.). Time je njegovo delo dobilo na autentičnosti, atraktivnosti i začudnosti, dok se na drugoj strani transformisalo i u nepatvorenu filmofilsku poslasticu, ali i u višestruko zasluženi spomenik jednoj živoj glumačkoj legendi.

Štimac, međutim i srećom, nije shvatio i prihvatio svoj angažman u Ime: Dobrica, prezime: nepoznato kao puki muzeološki, komemorativni ili autobiografski zadatak, nego je u maniru pravih i zrelih holivudskih zvezda ušao u lik i sudbinu ovog čudnog heroja dajući bukvalno sve od sebe, usled čega se granica između njegovog profesionalnog i Dobričinog fiktivnog života postepeno i prilično prirodno topi u mraku bioskopske sale, deleći davno izgubljenu bajkolikost i magičnost u jednakim porcijama sa obe strane zamišljene rampe: koliko publici - toliko i samom filmu i svim njegovim akterima i tvorcima. Prebirajući po gledalačkim sećanjima, teško je u istoriji domaćeg filma pronaći pandan tome što su ovde učinili Penezić i Štimac, odnosno locirati naslov koji do te mere personifikuje sveukupnost predstava o svom glavnom glumcu da izrasta u neku vrstu apoteoze svega što on jeste i nije. To je eventualno mogao da bude Poslednji krug u Monci (1989) za pokojnog Dragana Nikolića, samo da ovo delo nije bilo preuranjeno i preslabo, a slično važi i za Senke uspomena (2000) i velikog Batu Živojinovića. Otud filmu Ime: Dobrica, prezime: nepoznato valja pripisati i esejističku vrednost koja ničim ne ugrožava jednostavnost njegove komunikativnosti i lepote, dakle kvalitet za koji bi u vremenu pred nama bilo i te kako važno da postane referentan i trajan.

Aleksandar D. Kostić