13.12.2016. Katar u Savamali Vučićevo znanje i tumačenje svetskih prilika podseća na onaj stari crnogorski vic, kada se sastanu dva čobanina na vrhu Lovćena, pa pošto su zbrinuli ovce i savili po cigar, jedan pita: „Hoćemo li o ruskom ili o japanskom caru?" Nema, nažalost, ničeg smešnog u njegovom viđenju svetske politike, a ni domaće. Jadno je i izaziva transfer sramote premijerovo svakodnevno pozivanje na mnogobrojne svetske prijatelje, ali na stranu sramota, neprestano prozivanje neprijatelja je već opasna stvar

piše: Momir Turudić

Pisanje nedeljnog komentara ume da bude mučan posao. Dođe tako dan kada prazan ekran vrišti, inspiracije i teme nigde, a vreme do kada bi trebalo poslati tekst neumitno ističe. Doduše, jedno rešenje uvek postoji, mada je takođe skopčano sa mučninom. Nema dana da premijer vlade Srbije ne održi podužu besedu ili konferenciju za štampu, a raspon tema je svaki put širok. Šta god da je povod, čuje se salva hvaljenja uspesima, sopstvenom marljivošću i hrabrošću, pa se pređe na pljuvanje i blaćenje protivnika, pravih i izmišljenih, pa se malo gladi a mnogo kudi sopstveni narod; ima i stalnih podsećanja na opasnosti i pritiske koji stižu i iznutra i spolja, od strane onih, zna se dobro kojih, onda se predsednik vlade dohvati komentarisanja aktuelnih domaćih, ali i svetskih zbivanja; sve to je povremeno garnirano premijerovim duhovitim doskočicama (kada su ga obučavali za novu ulogu, izgleda da su zaboravili da mu kažu da nema mučnije scene nego kada čovek bez smisla za humor pokušava da bude duhovit, i to javno). U tom galimatijasu uvek je dovoljno laži i besmislica da se napuni bar pola bilo kojih dnevnih novina ili nedeljnika, a kamoli jedan komentarčić.

Tako je, na primer, posle obilaska gradilišta Beograda na vodi premijer na pitanje novinara Al Džazire zašto tužilaštvo i dalje ćuti o slučaju Savamala, a on sam je izjavio da je u rušenje umešan vrh gradske vlasti, odgovorio: „To što sam rekao, ne znači da sam tužilac, i mislim kao što sam mislio". Onda je novinara priupitao da li je televizije Al Džazira katarska, a kada je dobio potvrdan odgovor, rekao je da ne moraju (valjda vlasti Katara, prim. nov) da se sekiraju što „neki drugi Arapi ulažu novac u Beograd". „Nemojte da se sekirate, ovde je sve pod kontrolom. A čini mi se da je Katar davao pare u Srbiji nekom od predsedničkih kandidata... Katar je prijateljska zemlja Srbiji, i zato ćemo im dati priliku da u nju ulažu koliko god žele. Samo nemojte da nam rušite poslove jer ih dajemo drugim zemljama iz Zaliva. Moj je posao da radim za Srbiji, a ne za muslimansku braću ili neki panislamski pokret," poručio je Vučić.

Koliko informacija u tako malo reči! Saznalo se, između ostalog: da Al Džazira poteže pitanje Savamale jer je Katar ljubomoran zato što su njihove komšije iz Ujedinjenih Arapskih Emirata (UAE) uletele na berićetno srpsko tržište, a oni nisu; da je Katar finansirao nekog od predsedničkih kandidata što, neminovno, vodi zaključku da bi Katarani da ruše Vučića, valjda ne bi li se posle preko veze uvalili na pomenuto tržište, kada su već u startu zakasnili; da Katar hoće (ili to već radi) da ruši unosne srpske poslove zbog pizme na svoje susede.

I pored svega toga, Vučić je velikodušno ponudio Kataru da u Srbiju ulaže koliko god želi; katarski emir Tamim bin Hamad al Tani sigurno je odahnuo kada je to čuo, imaće gde da plasira stotine milijardi dolara koje njegova zemlja prihoduje od gasa. Možda mu je ipak nelagodno zbog jedne stvari, pecnuo ga je srpski premijer kada je rekao da je njegov posao da radi za Srbiju, „a ne za muslimansku braću ili neki panislamski pokret". Čini se iz rečenog da predsednik srpske vlade zamera Kataru zato što podržava Muslimansku braću u Egiptu, kao i „neke druge panislamske pokrete". Načelno bi se mogli složiti sa Vučićem da je ružno kada se neka država meša u unutrašnje stvari drugih zemalja. Jedini problem je što su pored Katara i naši prijateljski Ujedinjeni Arapski Emirati, o Saudijskoj Arabiji i nekim drugim zemljama iz Persijskog zaliva da ne govorimo, do guše upetljani u klanice po Libiji, Siriji, Jemenu, haos u Egiptu i ostalim nesrećnim zemljama regiona. Jedino što je teško odrediti je ko podržava gore ekstremiste u svim tim sukobima.

Vučićevo znanje i tumačenje svetskih prilika podseća na onaj stari crnogorski vic, kada se sastanu dva čobanina na vrhu Lovćena, pa pošto su zbrinuli ovce i savili po cigar, jedan pita: „Hoćemo li o ruskom ili o japanskom caru?" Nema, nažalost, ničeg smešnog u njegovom viđenju svetske politike, a ni domaće. Jadno je i izaziva transfer sramote premijerovo svakodnevno pozivanje na mnogobrojne svetske prijatelje, ali na stranu sramota, neprestano prozivanje neprijatelja je već opasna stvar. Doduše, strani zaverenici imaju nade da će dobiti oprost, poput Katara ili zapadnih vlada; domaći dušmani se takvoj milosti ne mogu nadati.