14.12.2016.
Rugao se kotao loncu
Premijer Vučić vratio se iz Brisela jako ljut u utorak: eto smo, kaže, sve lepo uradili, a onda nas hrvatsku dušmani sapletu na poglavlju 26. (prosveta itd.) pri ulasku u Evropsku uniju. Pa jesmo li se zato Čokolinda i ja susretali na onom mostu? Jesam li joj zato doneo onoliki buket cveća? Pa posle budi fin...
|
piše: Miloš Vasić
|
Premijer ima pravo da se ljuti. Kao prvo, hrvatski su visoki zvaničnici više puta ponavljali da Hrvatska neće, ponavljamo: neće, preduzimati onakve podle radnje koje je Slovenija preduzimala ne bi li Hrvatskoj zagorčala ulazak u Evropsku uniju: te Piranski zaljev, te Sveta Gera, te ovo, te ono. Ne, rekli su, mi ćemo biti velikodušni – i šta sad? Eto nam ne daju otvaranje poglavlja 26, jer da u Srbiji hrvatska manjina nema odgovarajuće mogućnosti za školovanje na svom jeziku i udžbenicima. Tu je bila pominjana i Bugarska (da njihovi popovi ne mogu da služe na svom jeziku, jer da im Srpska pravoslavna crkva to ne dozvoljava, ako sam dobro razumeo), ali je taj argument u međuvremenu nestao iz Brisela.
Naravno da je ceo slučaj prerastao evropske priče i dileme. Odmah su se svi setili svega: čokoladica, dve sramne spomen-ploče sa usklikom „za dom spremni", razne gluposti koje neoustaški portali i propagandisti izlučuju u poslednje vreme, ohrabreni mlitavom politikom nove vlade HDZ koja bi da bude i evropska i endehazijska, koja ne bi da se zamera sve glasnijoj kamarili neoustaša i desnog krila svoje stranke, uz sasluživanje Crkve u Hrvata (ne mešati sa Vatikanom!).
Ovaj problem, naime, ima mnogo manje veze sa Srbijom, a mnogo više sa Hrvatskom i njenom unutrašnjom politikom. Evo zašto: nova vlada Republike Hrvatske sa Plenkovićem na čelu, nasledila je abortiranu vladu Tomislava Karamarka i njegovog nikad pripitomljenog amatera Oreškovića iz Kanade – jedva i teško. Ekstremna klerikalna i neoustaška desnica, već u panici i ohrabrena sve širim evroskepticizmom, sada je stavila nogu u vrata hrvatskoj politici i očajnički pokušava da zemlju vrati u rane devedesete, u doba panične borbe protiv Srba, Jugoslovena, komunista i domaćih izdajnika. Kao i ovde naša, tako i tamo hrvatska ekstremno šovinistička desnica nema više drugog neprijatelja oko koga bi se mobilisala; mi barem imamo kosovske Albance i nešto Bošnjaka, šta nađemo.
Tako se dogodilo da se opet, po ko zna koji put, srpski i hrvatski šovinisti nađu u situaciji da jedni druge podupiru i da se uzajamno pomažu. Ovi naši su jedva dočekali da oni njihovi krenu sa ustaško-nostalgičnim ispadima; ovde ih je jedva dočekao Aleksandar Vulin, ministar za razne stvari, ali pre svega za Hrvatsku. To što u Hrvatskoj ovoga trenutka nema nikoga da – kao što je bio Ivo Sanader, kakav-takav – podvikne i bagerom sruši spomenik Juri Francetiću u Slunju. Ne: sadašnja postmoderna hrvatska vlast ne usuđuje se da se suprotstavi neoustaškim ispadima koji se oslanjaju jedino na galamu i na na šta drugo. Koji je glasački potencijal tih NDH-nostalgičara? To se niko ne usuđuje da proceni, jer svi misle da vlast HDZ zavisi od njihovih glasova. Sadašnja opozicija – veoma jaka, mnogo jače od ovog našeg jada – SDP ne usuđuje se takođe, iz istih razloga da se zamera ekstremnoj ustaško-klerikalnoj desnici; Kaptol ne propušta ni jednu priliku da stavi nogu u vrata.
I čemu se mi sada čudimo? I jedni i drugi vide svoju šansu u zatezanju etničkih odnosa. Mi njima Jasenovac, oni nama Blajburg (posle 70 godina); mi njima neku ustašku bojnu, oni nama Dražu Mihajlovića; mi njima ne znam, Milu Budaka, oni nama Milana Nedića; itd; svako ima šta kome da dobaci. Sve do čokoladica.
Sve ovo nikakve veze nema sa ulaskom Srbije u Evropsku uniju; ovo ima veze sa uzajamnim održavanjem na vlasti. Sve dok u Hrvatskoj bude ijednog Srbina, biće tako; tako je i u Poljskoj gde Jevreja više nema skoro uopšte, ali je antisemitizam i dalje jak (neka mi oproste moji pošteni i dobri poljski prijatelji!). Iz Vojvodine je nekih dvadesetak hiljada Hrvata što proterano, što ubeđeno da odu; slično je i sa Madžarima. Ko je u tome igrao vodeću ulogu? Pa srpski radikali koji su sada na vlasti.
I ko se sada kome ruga? Kotao loncu što je čađav?
|