Zemlja ljudi – Mjanmar:
Pagode, monasi i nasmejana deca

Ja sam Branimir Milovanović. Početkom 2013. godine proveo sam 26 dana u Mjanmaru, upoznajući, fotografišući i snimajući ljude i život oko sebe. Ovo je moja priča o zemlji u kojoj se, u velikim gradovima ili selima u planinama, pored puta se mogu naći ćupovi sa svežom vodom koju svakoga jutra neko donese za slučaj da putnik, koji tuda naiđe, bude žedan

Prvo iznenađenje u Jangonu (Rangunu do 2005), glavnom gradu Mjanmara (nekad Burma), bili su autobusi. Tamo se vozi na desnoj strani puta, a svi autobusi gradskog prevoza su napravljeni za zemlje gde se vozi na levoj. Zbog toga su vrata bila skinuta, prazan prostor zavaren šipkama, a nova izrezana sa druge strane. Autobusi, pritom, nemaju brojeve i jedini način da saznate kuda idu jeste da slušate konduktera koji viče na putnike desetak metara pre stanice. Osim toga, u gradu postoje i linijski taksi kamioneti, gde ljudi, kada je špic, sede i na krovu, a automobili ne moraju da imaju šoferšajbnu.

Od 2003. godine u Jangonu su zabranjeni motocikli. Razlog, odnosno najpopularnija priča za turiste jeste da se izvesni general vozio kabrioletom kroz grad i da je na semaforu pored njega zastao čovek na skuteru koji je rukom simulirao pištolj i pobegao. Narednog dana su motocikli u glavnom gradu zabranjeni.

Oko petomilionskog Jangona saobraća i voz, koji i ne mora uvek da se zaustavi kako bi ljudi ulazili ili izlazili. Na svakoj stanici, pored putnika, ulazili su i prodavci svega i svačega: svežeg voća, kukuruza, pečenih malih ptica, kuvanih ptičjih jaja, pića i lokalnih pekarskih proizvoda. Inače, putnici žele da sve što imaju podele sa nama, strancima i da nam pokažu da smo dobrodošli.

KA SEVERU: Zajedno sa četvoro putnika iz Evrope koje sam upoznao u hotelu, krenuo sam ka Mandaleju, najsevernijoj tački Mjanmara do koje se tada moglo stići; svi smo bili iznenađeni jer su cene smeštaja u odnosu na prethodnu godinu bile tri puta veće.

Autobus je bio prilično nov. Dok je vozač insistirao na tome da pokaže da klima radi, stjuard je delio jastuke i ćebiće, a vozili smo se jedinim auto-putem u zemlji. Kada smo našli petokrevetnu sobu, biciklom smo krenuli u obilazak Mandaleja, prestonice iz 19. veka, industrijskog i kulturnog centar gornje Burme i drugog grada po veličini u državi. U njegovoj neposrednoj blizini nalazi se U Bein most, najduži i najstariji drveni most na svetu, napravljen 1850. Inače, u centru grada se nalazio hram Mahamuni Buda sa velikom statuom Bude u sedećem položaju koju su muški vernici oblagali zlatnim listovima.

Na pijaci sam svoju garderobu prilagodio lokalnoj: obuo sam japanke, obukao kariranu košulju i lonđi. Ovo poslednje je platnena suknja koju nose i muškarci i žene i dugačka je do zglobova, s tim što se vrlo lako može preurediti u kratke pantalone za ulazak u vodu ili rad u njivi. Za svečanije prilike se koristi svileni lonđi, i to je sve. Zbog klime nema potrebe za cipelama, jaknama i kaputima iako mladi u gradovima rado nose džins. Uspeo sam sebe da nateram da probam i jako dugačke cigarete, ručno motanog duvana u listu od banane, gde se umesto filtera koristi smotuljak od šećerne trske.

Naredna stanica bila nam je Bagan. Dva puta nedeljno stari brod prevozi lokalno stanovništvo rekom Iravadi, praveći kratke pauze kako bi sakupio putnike. Zapravo, više liči na neki od beogradskih splavova sa Save nego na brod koji može da plovi. Nema klupa ni stolica, sedi se ili leži na podu. Našli smo dovoljno mesta za sve nas u prizemlju krme, tačno ispred prostorije u kojoj, kako smo kasnije shvatili, žive porodice koje upravljaju brodom.

Zaplovili smo pred svitanje i kada je Mandalej ostao za nama, sunce se diglo iz ravnice i počelo da osvetljava ruralni Mjanmar i splavove napravljene od gomile drveta, koji su služili za transport drvne građe. Svi Mjanmarci na brodu su imali debelu ćebad, a pojedini su pripremali hranu na malim plinskim bocama.

Na nekim mestima gde bismo pristajali čekali su nas prodavci koji su pokušavali da belim putnicima, za visoku cenu, prodaju samose ili banane. Osim nas, na brodu je bila i grupa od petnaestak sredovečnih Italijana. Kada su na jednoj stanici žene sa obale ušle u vodu i krenule da bacaju kese sa samosama ka brodu, Italijani, prilično ogladneli, pretpostavili su da im one to poklanjaju. Onda je brod pristao, žene su ušle na brod i svaka je prišla osobi koja je uhvatila njen proizvod. Skupo ih je koštala ta pretpostavka.

U januaru je sušna sezona u Mjanmaru u punom jeku i nivo reke je bio nizak. Na pramcu je stajao muškarac sa velikom motkom i proveravao dubinu. Takođe, iz vode su virili štapovi koji su pokazivali putanju.

Vreme je prolazilo, putnici su izlazili i ulazili, a mi smo konačno shvatili da u Bagan nećemo stići pre mraka. Ubrzo posle jednog mosta na brod je ušla grupa žena u živopisnoj nošnji koje su počele da nam nude svoje ručno tkane prekrivače po visokim cenama. Jedna od njih je govorila engleski dovoljno da joj objasnim da smo mi siromašni turisti i da treba da ide kod onih Italijana. Kada se vratila, rekla nam je da bi rado menjale prekrivače za kozmetiku koja kod njih ne postoji: za neotpakovani sapun i jedan evro, kupio sam prekrivač.

Dok smo trgovali, brod je u mraku stao usred ničega. Bilo je jasno da nije pristanište. Čovek sa pramca nije video gde idemo pa smo se nasukali. Nakon nekoliko pokušaja isključili su motore, a samim tim i jedino svetlo na brodu. Domaći putnici su počeli sa raspakivanjem debelih ćebića, a Italijani su ostali u šoku kada su im objasnili da neće doći novi brod da nas izvuče i da ćemo noć provesti tu, u mraku.

Mesec je zašao za ravnicu i na nebu se pojavio najveći broj zvezda koje sam ikada video. Sklupčao sam se nekim ljudima pod noge, umotao se u kupljeni pokrivač i pokušao da spavam. Kada je svanulo, pokrenuli su brod i izvukli ga sa spruda. Pola sata kasnije, bili smo u Baganu.

BAGAN: Glavni grad prvog kraljevstva Burme između 9. i 13. veka nalazi se u ravnici gde je nekad bilo preko 10.000 hramova i pagoda. Predanje kaže da je bezbožni vladar koji je osvojio te prostore usled griže savesti zbog silnih svojih zločina, naredio svakome ko tu živi da napravi po jedan hram. Do današnjih dana preživelo je njih oko 2200. Kada je došlo do ekspanzije turizma devedesetih godina prošlog veka, vladajuća vojna hunta je raselila sve ljude koji su živeli oko hramova u Novi Bagan. Njihove kuće su srušili i napravili najposećenije mesto u čitavom Mjanmaru.

Dok smo se vozili biciklima po prašnjavom putu i istraživali uske hodnike i stepenice hramova osvetljenih samo bakljama ili svećama, prošli su mi kroz glavu svi filmovi o Indijani Džonsu. Jedan dečak ovde je od turista skupljao male apoene novčanica njihovih zemalja u zamenu za svoje crteže. Hteo sam da ga obradujem i dam mu deset srpskih dinara, ali ih je već imao. Bio je to moj prvi susret sa Srbijom u Mjanmaru.

Nisam želeo da propuštam izlaske i zalaske sunca. U turističkom vodiču koji sam imao sa sobom pisalo je da se najbolji zalazak sunca može videti sa Sunset pagode. Ispred nje je bilo na desetine autobusa, automobila i konjskih kola. Svi su turisti, izgleda, čitali isti vodič. Zato smo produžili dalje i naišli na drugu veliku pagodu. Tu sem dece koja zarađuju od turista nije bilo nikog. Pokazala su nam gde se nalaze stepenice, kako da se provučemo, gde je najbolja pozicija za pogled. Shvatio sam da se nalazim na pagodi kojoj je Ron Frike posvetio dosta pažnje u uvodnoj sekvenci svog filma Samsara (2012).

Glavna atrakcija u Baganu je vožnja balonom u zoru. Jednočasovni let iznad hramova dok se sunce polako diže uz šampanjac i jagode, zadovoljstvo je koje košta 320 dolara. Jeftinije je ustati sat i po pre izlaska sunca i otići do pagode sa koje se sve to vidi... Negde usred mraka, ispred nas je iskočio čovek koji nam je objasnio da pagoda ka kojoj smo se uputili, zapravo nije vredna posete i da treba da krenemo sa njim do jedne gde on stalno meditira. U svim ostalim zemljama u Aziji to bi mirisalo na tešku prevaru turista, ali ne i u Mjanmaru. Krenuli smo za njim.

Nakon rituala za ulazak u hram, bosonogi smo krenuli da se penjemo sa spoljašnje strane hrama, po kamenju. Počelo je da sviće i vrhovi hramova su se ocrtavali, a u daljini su se dizali baloni, jedan za drugim, ukupno njih sedam.

Pozdravili smo se sa našim domaćinom i vratili u hotel. Usput smo odlučili da ostatak dana provedemo na izletu na Mt. Popa, manastiru koji se nalazi u obližnjim planinama na vrhu stene. Prvi kadar Samsare je baš ta planina. Tu živi i veliki broj makaki majmuna, malih napasnika spremnih da vas pokradu ako pokažete strah. Snimio sam kratki film o ovim majmunima The Biggest Secret in the Jungle, eksplicitnog sadržaja.

PEŠAČENJE KA JEZERU INLE: Sledeća destinacija nam je bilo jezero Inle. Britanac i Nemac krenuli su direktno na jezero, a Turčin, Holanđanka i ja peške, kroz planinska sela. Vodič nam je bio mlad i zvao se Coco. Plan je bio da za dva i po dana pređemo oko 70 kilometara. Između sela kroz koja smo prolazili nije bilo puteva, nemaju struju ni vodu, a škola se nalazila tek u svakom trećem ili četvrtom. Dočekivali su nas u tim selima i pozdravljali odrasli, a deca uvek trčala u susret i držala nas za ruke.

Kuće su bile napravljene od materijala koga ima u izobilju: bambusa, trske, palminih i bananinih listova. Kada bi se par venčao, celo selo bi se skupilo na mobu i za jedan dan bi mladencima napravili kuću. Osećaj zajedništva i pripadnosti prilično je izražen – zabranjeno je dovoditi supružnika iz drugog sela. Ko to uradi, proteraju ga.

Mrak je već uveliko pao kad smo stigli do prvog mesta gde je trebalo da prespavamo. Dočekao nas je čovek kojeg je Coco predstavio kao poglavara sela, čiji je zadatak da proveri ko su putnici. Iako je reč o rutini, to je bio podsetnik na stara vremena kad se nije verovalo nikome. Mesto za spavanje je bilo skromno: prostirka na podu, debelo ćebe i neki tvrdi komad platna za jastuk. Ujutru, već naviknut da ustajem pre zore, gledao sam decu kako izlaze iz te kuće, trčkaraju i pevuše. Jedina zabava bila im je teranje točka. Međutim, nisu nimalo delovala nezadovoljno ili kao da im je dosadno.

Nikada u životu nisam video toliko nasmejanih ljudi u toj meri povezanih sa prirodom. Poznavali su svaku travku i znali čemu služi. Tako je, na primer, najpopularniji kozmetički proizvod – tanaka, bela maska za lice koja se dobija od jezgra nekog drveta i koju koriste žena i deca. Između ostalog, štiti od sunca.

Selo u kojem je trebalo da provedemo drugu noć bilo je znatno veće nego prethodno. Iako je mesto za spavanje ostalo jednako skromno, imali smo mali agregat, dovoljan za svetlo u kući i za punjenje baterija za kamere. Kuća se, inače, nalazila u centru sela, pa smo gledali kako deca, nakon vraćanja stoke sa ispaše, odlaze po vodu, na izvor udaljen nekoliko kilometara. Tu sam video i kako se seljani sa gomilama pletenih korpi penju na kamion i odlaze na pijacu u grad. Iza njih su išli stočari koji su vodili krdo krava na ispašu i, na kraju, poslednji, đaci su odlazili u školu.

MONAH USASANU: Nakon ručka u bambusovoj šumi stigli smo na obalu jezera Inle. Tu nas je čekao čamac da nas preveze na suprotan kraj ovog 22 kilometra dugačkog jezera. Videli smo čuvene Inle ribare koji su stajali na ivici svojih čamaca napravljenih od komada drveta. Veslali su nogama, a u rukama su držali motke kojima su terali ribu i mrežu u obliku korpi.

Do praznih soba se u malom, a turistima preokupiranom mestu Inle, teško dolazilo, ali drugari koji su stigli pre nas rezervisali su nam smeštaj u hotelu sa pogledom na parking svih čamaca sa jezera. Nismo imali novca za bolje, pa su nas svakog jutra, pre zore, budili bučni motori čamaca. Vlasnik hotela je ispred mene izbacio iz sobe turistu koji se požalio na kvalitet kreveta. Znao je da će, čim se njega otarasi, doći drugi gost koji će prihvatiti istu sobu. Tu sam prvi put u Mjanmaru video surovost kojoj vode novac i lake zarada.

Prateći stazu koja vodi ka čistini na vrhu, po preporuci smo otišli do mesta sa savršenim pogledom na jezero. Potražili smo mladog monaha Usasanu koji zna engleski i koji svako veče gleda zalaske sunca. Monasi u Mjanmaru imaju status pop zvezda i njihova povezanost sa zajednicom je velika. Svakoga jutra svi monasi bosonogi šetaju kroz selo. Nose činije u rukama, a ispred svake kuće ih čeka domaćin koji svakome ponaosob sipa malo kuvanog pirinča. To je neka vrsta donacije manastiru. Kada obiđu svoj kraj, serviraju doručak u manastiru za sve one koji nemaju dovoljno hrane. Ova tradicija postoji vekovima i održava u životu veliki broj ljudi širom zemlje.

Barem po jedno muško dete iz svake kuće prolazi kroz monaško školovanje. Prvi put sa pet ili šest godina dolaze u manastir na šest meseci, drugi put sa trinaest, i treći sa devetnaest. Tada odlučuju da li žele da budu monasi zauvek ili ne. Kada god požele, mogu da se vrate. Neretko se dešava da ljudi u petak, kad završe radnu nedelju, dođu u manastir, presvuku se, obriju glavu i žive monaškim životom do ponedeljka.

Noć je već padala, pa smo morali da se rastajemo. Sa Turčinom smo se sutradan pozdravili, jer se tu završavao njegov put kroz Mjanmar, a Holanđanka i ja smo krenuli u posetu malom gradu u centru zemlje. Odatle se organizuju ture ka džungli gde su živeli slonovi i ljudi u simbiozi.

KUPANJE SLONOVA: Za posetu džungli bila nam je potrebna posebna dozvola koja se plaćala deset dolara po danu. Porez na noćenje košta još 100. Dok smo se vozili u kamionetu od grada ka džungli, video sam prelepe predele i jako siromašne ljude. Video sam i radnike, među njima i žene, koji po nepodnošljivo visokoj temperaturi prave put tako što čekićem tucaju krupno kamenje i rukama ga zalivaju nekim primitivnim bitumenom. Rekli su nam da su to zatvorenici.

Na ivici džungle čekao nas je veterinar koji je pomagao seljacima oko slonova i usput se brinuo, koliko je mogao, o njihovom ličnom zdravlju. Njegov kontakt smo pronašli u turističkom vodiču i bio je predstavljen kao čovek divnih manira. Očigledno je pored veterinara prošao veliki broj turista plaćajući mu za njegove usluge – imao je kameru i set objektiva noviji i skuplji od mojih.

Veterinar nas je kroz džunglu odveo do kampa gde su živeli mahutovi, osobe zadužene za slonove. To zanimanje je za ceo život, jer slonovi slušaju komande samo jednog čoveka. Mahutovi radni dani počinju tako što prate tragove slonovskog izmeta, što nije teško: azijski slon izbaci oko 40 odsto hrane koju pojede jer svakog dana prosečnom slonu treba oko 250 kilograma uglavnom bambusovog lišća i voća... Slonovi, takođe, imaju velika drvena zvona oko glave.

Kada pronađu svog slona, jašući na vratu, mahutovi ga vode natrag u kamp, na potok gde ga obavezno kupaju, a veterinar pregleda. Kako nemaju znojne žlezde, slonovska koža je jako suva. Zbog hlađenja se surlom posipaju prašinom sa kojom zahvataju i insekte koji privlače ptice pa, na kraju dana, leđa im budu ranjava od ptičijeg kljucanja. Ako bi im na neokupana i ranjava leđa stavili potrebnu opremu za vuču stabala, slonovi bi mogli da dobiju infekcije od kojih bi verovatno i uginuli.

Stabla za seču ručno se obaraju, seku na manje delove i kače na slonove koji ih izvlače. Obično slon izvuče jedno, maksimalno dva stabla dnevno pre nego što postane previše nervozan. Tad ga oslobađaju da u džungli brsti lišće sve dok ga ujutru opet ne upregnu kao prethodnog dana.

Te noći smo spavali u hotelu u vlasni-štvu veterinarove žene. Sutradan smo nastavili vozom za Jangon: ja sa namerom da putujem dalje na jug, a Holanđanka da nastavi ka Tajlandu. Za vreme puta, ljudi su nas čašćavali i terali da probamo razne lokalne voćkice i poslastice. Tu sam prvi put saznao da postoji ljubičasti kukuruz – stickycorn.

SAVRŠENA FOTOGRAFIJA: Sledeća destinacija je mali grad Moulmein, južno od Jangona, na obalama Andamanskog mora, u kome su, pored mnogih drugih Britanaca, živeli i Džordž Orvel i Radjard Kipling. Međutim, iznerviran bahatošću vlasnika hotela u kom sam odsedao, rešio sam da skratim svoj boravak i propustim posetu groblju britanskih vojnika poginulih za vreme građenja pruge po čijoj priči je kasnije snimljen film Most na reci Kvaj (1957).

Čamcem sam se uputio u drugo malo mesto Hpa-an. Na početku sam bio pun entuzijazma da odmahujem deci sa obale što ih je veoma radovalo, ali kako je vreme odmicalo, a ja ostajao dosledan, postao sam veoma umoran.

Nakon celodnevnog razgledanja raznih manastira, pagoda, vodopada, pirinčanih polja i uopšte pejzaža kojih nisam mogao da se nagledam, za kraj sam ostavio posetu još jednom manastiru, činilo mi se hiljaditom po redu otkad sam stigao u zemlju. Nedaleko od njega, bile su statue monaha u prirodnoj veličini sa ćupovima u rukama, poput onih u jutarnjoj procesiji. Taj jutarnji ritual mi je jako prirastao srcu i trudio sam se da se svakog jutra susretnem sa monasima.

Jedno jutro sam rešio da se posebno posvetim ovom događaju i spremio kameru. U daljini sam video starijeg monaha kako metlom mete lišće oko puta. Želeo sam da što brže stignem tamo, a opet da ne privučem previše pažnje. Namestio sam zeissa i kliknuo tri snimka. Odmah sam znao da sam napravio savršenu fotografiju sa ovog putovanja.

PLAŽA: Nije mi još mnogo vremena ostalo do isteka vize. Odlučio sam da preostali deo posete Mjanmaru provedem na plaži. Da bih do nje stigao, morao sam da uhvatim noćni autobus iz Hpa-ana za Jangon, a odatle autobus za Ngvesang, malo mesto koga tada nije bilo u svetskim turističkim časopisima. Na autobusku stanicu glavnog grada odakle se kreće na zapad krenuo sam taksijem.

Već sam se navikao da ljudi u Mjanmaru nisu čuli za Srbiju. Među starijima je bilo onih koji su znali za Jugoslaviju ili Tita, tenis se nije pratio, međutim, u tom trenutku, status božanstva je imao Nemanja Vidić, kapiten britanskog Mančester junajteda. Pošto se evropski fudbal, a Premijer liga posebno, prate fanatično u celoj zemlji, nisam bio iznenađen kada mi je taksista iz Jangona prepričavao sve omiljene trenutke iz karijere slavnog fudbalera iz Užica.

Zaustavio je auto usred mraka i rekao da smo stigli i da se svetlo na stanici pali za pola sata. U Mjanmaru se, inače, u deset uveče gasi ulična rasveta zbog štednje struje iako je ta ulična rasveta na većini mesta samo jedan neon okačen na drvo. Predložio mi je da, dok se svetlo ne upali, sedim sa njim u kolima jer u mraku na stanici ima opasnih ljudi. Da sam se nalazio bilo gde drugde, bio bih siguran da pokušava da me opljačka. Ne i ovde. Svetlo se upalilo i ja sam video nešto što bi trebalo da bude autobuska stanica. Pozdravio sam se sa taksistom skandirajući Nemanji Vidiću skoro do šaltera.

Zbog kvara na autobusu dva puta sam presedao. U Bengalski zaliv Indijskog okeana stigao sam posle devet sati putovanja. Poučen iskustvom iz Inlea i Bagana, nisam želeo da idem na mesta na plaži koje su pominjali svi svetski časopisi za putovanje. Iako su hotelski rizortovi već bili izgrađeni duž plaže, postojao je samo jedan asfaltirani put. Ništa drugo od infrastrukture nije postojalo. Interneta je bilo samo na jednom mestu u selu, a hoteli koji su imali toplu vodu bili su retki i skupi. Odlučio sam da idem što dalje od centra sela pa sam smeštaj našao blizu džungle.

Uz zalazak sunca primetio sam nekoliko momaka kako voze skutere po plaži. Bila je oseka pa je pesak bio dovoljno tvrd za vožnju. Milili su tik uz okean. Ujutru sam i ja iznajmio jedan, i sa veoma skromnim iskustvom sa motorima izašao na plažu i krenuo suprotno od sela. Imao sam kristalno beli pesak u sredini, sa jedne strane tirkiznu boju bengalskog zaliva, sa druge visoke palme kokosa… Kilometrima nikoga nisam video.

Naišao sam na nekoliko ribarskih brodova nasukanih na obalu ispred jedne kuće od trske na obodu šume. Unutra je sedela grupa ribara. Rukama sam se sporazumeo sa konobarom oko hrane i pića, a najhrabriji od ribara je prišao da gleda moju kameru dok su se njegovi drugari kikotali kao devojčice. I pored obostrane dobre volje, jezička barijera nas je sprečavala u uspostavljanju bilo kakve komunikacije. Kada sam završio sa ručkom, otišao sam u poljski toalet nekih stotinu metara od kafane i tu shvatio da sam na stolu ostavio ranac sa svom svojom opremom, novcem i pasošem... Naravno, nije bilo razloga da se brinem. Sve je bilo tamo.

Nedaleko od hotela, ugledao sam grupu ljudi koji su stajali pored male pagode i koji su delovali kao da se spremaju da je porinu u okean. Bacio sam motor i pritrčao im. Pagoda je bila puna darova kakve sam viđao na svakom verskom objektu u zemlji i očigledno se radilo o prinošenju žrtve nekom božanstvu. Nisu delovali kao da im smetam. Pokušavali su pagodu da vežu za veći brod i da je odvuku, ali je to dugo trajalo. Čekao sam, a iza mene se okupila grupa koja je u tišini gledala u monitor moje kamere. Najzad, pagoda je bila vezana za brod koji je krenuo ka pučini. Bio je to kraj i mog filma.

Priredio: Mirko Rudić