Lisica i ždral Popodne jednog bota Mogu li ubogi članovi partije koji u prapočetku svoje karijere imaju čin bota i koji pišu svaki dan nešto za šta misle da ide na vodenicu njihove partije, nakon dužeg staža i sami postati plen svoje svakodnevne rečitosti?

piše: Ljubomir Živkov

Čovek koji bi pisao siranovska ljubavna pisma mogao bi, mislim, da podlegne zavodljivosti vlastitog jezika, mogao bi se, iako je bio namerio da devojku privoli na jednu noć sa njim, baš on zaljubiti, mogao bi se za adresatkinju vezati dublje nego što je zamislio.

Da li bot, koji se dragovoljno prihvata galiotskog posla, može ponavljajući iste hvalospeve prvosvešteniku i svojoj novoj veri, i koji se na svaku jeres obrušava svom svojom snagom, može postati istinski vernik, a želeo je samo da ispuni normu, da bude zapažen i nagrađen mestom u pomoćnoj policiji? Da li partija, a mislim prvenstveno na vladajuću, možda u tome vidi korist veću od one koju botovi utičući tobož na javno mnjenje? (Ne mogu baš ni posve poreći taj uticaj, ali držim da je dvostruk, dvosmeran: ako svojom mnogobrojnošću, učestalošću i strastvenošću, botovi pridobijaju ulenjene umove, nema sumnje da kod ljudi koji iole misle svojom glavom – iako su se potonji, eto, nepromišljeno, nepotrebno i njih nedostojno nakratko obreli u podzemnom svetu: "da vide šta običan svet misli" – pojačavaju ionako postojanu odbojnost prema režimu i njegovim volonterima.)

Po moemu, Partija ima od botovskog danonoćnog argatovanja koristi, mnogi od tih ljudi prvi put još od školskih dana nanovo pišu, i ne da pišu, nego vide svoje domaće zadatke kako stoje rame uz rame ili odmah ispod teksta nekoga ko je čuven i ko je do pre dve decenije imao maltene monopol na pisanje! Rodno mesto domaćih botova zar nije "Politika", gde si, potrefiš li samo šta uredništvo odobrava, ugledao svoje reči koje je složio grafički radnik u Krnjači, i, gle, behu istovetne kao one poslate od dopisnika iz Londona, ili kao reči koje je "Politika" dobila od lično TANJUG-a! O "Odjecima i reagovanjima" dosadno mi je i da govorim, govorim o ushićenju čoveka koji ne pripada čarobnom svetu pisane reči kad ugleda odštampane svoje rođene reči i svoje naizust znane, premda krajnje otrcane misli. (Prošao je kroz to tugaljivo čuvstvo i svaki slavnyi kolumnist, i dobitnik Žičke hrisovulje, kad je svoj prvi tekst ili prvu pesmu video odštampane i ukoričene, ali to beše davno: nekoć nepristupačni svet štampane reči sada je odgrađen i na izvolte je svakome ko vlada alfabetom i internetom.)

Partija je na dobitku, svaka vera, svaka crkva, svaka sekta, počiva i na obrascima koji se ponavljaju, muzičke teme koje se vrte u krug, jednolični ritam koji se pojačava i ubrzava, dovodi pripadnike plemena u trans, dakle, i ovo što rade botovi jeste rad na utvrđivanju i same stranačke vere i stranačke vojske, ali ne bih rekao da iza svega stoji preuzvišeni zamysel nekog partijskog pametnjakovića zaduženog da manipuliše javnošću: botovi su bujica koju je priroda interneta stvorila.

Moje neznatnosti su se botovi ipak sve u svemu dosad klonili, klonim se i ja njihove znatnosti, ali opet, tu i tamo nabasam neoprezno na njihovo leglo. Pročitam na jednom pristojnom sajtu vest o nepristojnoj presudi NIN-u zbog nanošenja duševne i telesne boli ministru policije, i ugledam ispod: Komentari: 52. Opa! Ipak ljudi moraju dati oduška svojoj ogorčenosti i osramoćenosti, jer svaki je građanin osramoćen takovim verdiktom, kad, imam tamo šta i da vidim: "Bravo za hrabrog sudiju, preko glave nam je novinara koji izmišljaju i vređaju koga stignu", sledeći komentar: "I Srbija postaje pravna država, klevetnici su super prošli, sledeći put Padinjak", daj ja da doprem i do druge strane, ili do nekog ko je čitajući prvopristiglo seirenje naprasno zašiljio olovku i opleo po sudoljupcima, ali ne: "Svako ko danas sebe smatra novinarom misli da može nekažnjeno da vređa čestite ljude, možda smo zakon imali i ranije, ali sad se kleveta napokon stvarno kažnjava, NIN je još dobro prošao, buduće kazne ne treba da budu ovako blage."

I ja sad, kao čovek kome prve tri čašice rakije nisu prijale, srljam dalje, desetine i desetine komentara – smotra stanovnika najudaljenijeg ostrva koji, odsečeni od sveta, vrstu produžavaju kako najbolje mogu, ko sa bližom, ko sa malo daljom rodbinom: komentari su svi u nekom bolesnom srodstvu. Za pohvalu je ovolika prilježnost, braćo, ocena za umetnički dojam ne može biti prelazna, ali vi nikud i ne prelazite, vas učitelji prevode u naredni razred, gde ćete štancovati iste takve zadaće.

S druge strane, nasrnuti na botove zar nije besmislica, sramota i greh? Jedni nastupaju pod krštenim imenom i strpljivo zidaju svoju biografijicu nadajući se boljim danima, nameštenju u RGZ-u, katastru, Parking servisu, drugi svoje bisere štampaju pod nadimkom, neki bez sumnje rade i na nekoliko razboja, pa na istu temu imaju stilske vežbe (čitajući dela botova o presudi sudskoj imao sam dojam da su neka iz istog pera, bot se trudi, kao dramski pisac, da mu likovi govore svak svojim neponovljivim jezikom, ali nema uspeha).

Umesto što im stajem na muku, ne bih li, kao neko ko u pisanju ima više prakse, mogao napisati priručnik za botove koji istovremeno igraju nekoliko uloga, kako da se bolje maskiraju, kako da se sami malo bolje provedu dok su na dužnosti, i kako da njihova dela ne odaju jednu te istu neuku ruku?