Vreme
12.1.2016.

Hrvatska pravoslavna crkva


Autor
piše:
Miloš
Vasić

Na prvi pogled termin „Hrvatska pravoslavna crkva" deluje kao oksimoron; nešto kao „drveno gvožđe", primer koji nam prvi pada na pamet (iz udžbenika logike za gimnaziju od Gaje Petrovića). Srba katolika je bilo u jednom trenutku; neki su preostali (znam barem jednog); Hrvata pravosloavaca ne sećam se da je ikada bilo, a ako neko zna za njih. neka me ispravi, biću zahvalan. Zašto ovo pišem? Zato što se pojavila ideja da se ponovo – posle 1942. – osnuje još jedna Hrvatska pravoslavna crkva.

Ideja je pala na pamet ekstremno desničarskoj i neoustaškoj – ali ništa manje glasnoj – margini u hrvatskom političkom životu, margini koja je stavila nogu u vrata vladajuće HDZ i iz te je pozicije ucenjuje i izvlači na čistac na koji Plenković radije ne bi, u strahu od svoje stranačke desnice. Ono što je Ivo Sanader svojevremeno obavio šaptom i bez frke – suzbijajući neoustaše i uklanjajući bez problema njihove spomenike – Plenković se ne usuđuje ni da proba. Inicijativa za osnivanje Hrvatske pravoslavne crkve potekla je od pokreta „Velebit", najekstremnije neoustaške organizacije u Hrvatskoj (vidite na Internetu).

Ima tu sada izvesne istorijske ironije, o čemu je svojevremeno sve napisao Mirko Đorđević, na čije se podatke oslanjamo nadalje. Naime, Hrvatsku pravoslavnu crkvu, prvu verziju, osnovao je Ante Pavelić 1942. godine. Ono što se ne zna jeste da je to učinio pod Hitlerovim pritiskom; Hitler je, naime, bio uznemiren Sraljinovim naglim oduševljenjem za pravoslavlje i hteo je neku vrstu simetrije – gde može, a ohrabren masovnim dezertiranjem Vlasovljevih i ostalih trupa u debaklu odbrane SSSR tih meseci. U tom trenutku na teritoriji Nezavisne države Hrvatske nije ostao nijedan jedini pravoslavni sveštenik, monah ili episkop kome bi se Pavelić mogao obratiti – niti koji bi, sve i da ga nađu, na tako nešto pristao. Svi su bili ili pobijeni ili u partizanima, kako da vam kažem...

Jedino što je Paveliću bilo preostalo i što je Rajh podržao savim prirodno, bila je ruska „Zagranična crkva" iz Sremskih Karlovaca, mrakobjesna klerofašistička ispostava u velikoj milosti tadašnje Srpske pravoslavne crkve i patrijarha Varnave. Tu „Zagraničnu crkvu" osnovao je u Karlovcima 1922. izvesni mitropolit Antonije Hrapovicki. Još 1926. Ruska pravoslavna crkva osudila ga je i ne prizanaje ni njega ni naslednike do dana današnjeg, jer su bili veliki pobornici Adolfa Hitlera i nacizma. Mirko Đorđević podseća da je sve to poznato i da je u Rusiji izašlo više knjiga u kojima je ta sramna epizoda razjašnjena do kraja. Zna se i da je kvisling Milan Nedić od mitropolita Josifa (koji je menjao interniranog patrijarha Gavrila Dožića) tražio da se SPC ravna prema politici Ruske zagranične crkve iz Karlovaca, miljenice Hitlerove čiji su poglavari pisali vođi Rajha zahvalnice i javno molili da ga Bog čuva kao „izbavitelja od judeo-masonske Evrope i komunizma". Hitler i nacisti priznavali su samo tu „Zagraničnu crkvu" i njen „karlovački sinod". Postoji i ukaz Adolfa Hitlera o imovini Ruske pravoslavne crkve u Nemačkoj: ta se imovina daje „Karlovčanima"; postoji i službena beleška o razgovoru Hitlerovog izaslanika Hauga i karlovačkog „Sinoda": „Nemačku zanima samo jedno – pravoslavna crkva može biti samo jedna, a to je crkva karlovačkog sinoda". Ruski patrijarh Tihon – koji je sa boljševicima bio u jako lošim odnosima, uzgred – maja meseca 1922. izdao je specijalni dekret kojim je karlovačku crkvenu upravu i imovinu predao mitropolitu Jevlogiju koji je stolovao u Parizu.

Naravno da je Ante Pavelić upravo iz Karlovaca sebi nabavio tog nekog Hermogena (ruski: Germogen) za patrijarha „Hrvatske pravoslavne crkve" 1942. Da li je i koliko sledbenika taj nesrećnik okupio oko svoje HPC, mi ne znamo; možda neko zna. Bilo kako bilo, 1945. – sasvim logično – Tuđmanovi partizani ubili su ga bez razgovora; bolje nije ni zaslužio.

Sada, međutim, imamo zanimljivu istorijsku ironiju: neoustaška mrakobjesna margina pokušava da zasnuje novu Hrvatsku pravoslavnu crkvu, tvrdeći da iza sebe ima „16 000 pravoslavnih Hrvata" (kako li su ih samo izbrojali?) i pokazujući očite apetite prema imovini Srpske pravoslavne crkve u Hrvatskoj. Umesto zlosrećnog Hermogena našli su sebi nekog sumnjivog Bugarina, Aleksandra, za budućeg mitropolita, ako ne i patrijarha – nikad se ne zna. Taj neki Aleksandar činodejstvovao je na Badnji dan na Cvetnom trgu u Zagrebu, odmah pored pravoslavne crkve i to je bilo dosta bedno za početak: nekoliko neoustaških dripaca, sa sve onim Markom Jurićem sa TV Z1, koji je javno upozoravao Zagrepčane da paze kad prolaze pored te pravoslavne crkve da ne bi vladika izleteo i zaklao nekoga.

Imamo, dakle, jednu situaciju ironičnu i blesavu: nove ustaše prave novu Hrvatsku katoličku crkvu i nastavljaju Pavelićev naum koji se oslanjao na najmrakobesnije elemente karlovačke „zagranične" pravoslavne crkve, koja je – inače – nadahnjivala reakcionarne elemente Srpske pravoslavne crkve za patrijarha Varnave. Ni Nikolaj Velimirović, ni Justin Popović nisu daleko odmakli od njih u to doba. Ta nesrećna „Zagranična crkva" postoji i dan-danas, mada je marginalna po značaju, ali ne nužno i političkom uticaju.

Bilo kako bilo, taj slaboumni pokušaj ponovne uspostave Hrvatske pravoslavne crkve ne samo da ukazuje na dubine revizionizma na hrvatskoj ekstremnoj desnici, nego i na neopevanu glupost njenih predvodnika. Nastavljati Pavelićevu politiku na takav – i ne samo takav! – način znak je ili posvemašnje drskosti ili totalne gluposti. Ali, to je za vladu Andreja Plenkovića da vidi šta će.