Ubistvo kao reklama:
Promotivni efekti atentata

Tokom nekoliko godina, u listu "Naša Borba", Lazar Džamić je kroz jedinstveno sočivo komunikacijske fenomenologije opisivao užasnu i urnebesnu Srbiju iz vremena Slobodana Miloševića kasnih devedesetih godina prošlog veka. "Vreme" ekskluzivno objavljuje nekoliko tekstova, sada sakupljenih u zbirku "Advertising (p)Age", koja se može kupiti u svim knjižarama Laguna/Delfi. Tekst koji sledi je bio posvećen ubistvu visokog funkcionera stranke JUL Zorana Todorovića – Kundaka, momentu koji je šokirao javnost realizacijom da ni najmoćniji nisu više sigurni od kriminala

Sve je poruka!

Ovaj aksiom postmoderne komunikacijske civilizacije, osnovni postulat semiotičkog carstva koje je konačno dojezdilo na leđima glamuroznog konja u vidu multinacionalnog hiperkonkurentnog kapitalizma, dobija potvrdu svakim danom sve više, nezavisno od podneblja u kome se ispoljava ili autora koji ga zagovara. Semantizacija naše stvarnosti ponekad dobija i bizarne oblike. Ženske grudi su poruka, čvrsta muška zadnjica je poruka, apstraktni simboli pored naziva kompanija su poruke, čak i smrt je (kako to strahovito demonstrira tragični kraj princeze Dajane) poruka. U tom kontekstu, i ubistvo se može smatrati porukom, i to van uobičajenog užeg značenja direktne mafijaške pošte kojom jedna porodica nešto poručuje drugoj. Posebno se u tom smislu semiotički ističe atentat. I posebno u Srbiji, u kojoj je dekonstrukcija civilizacije dobila vrlo osmišljene i planske konture.

Nedavno rashodovanje Kundaka podstiče na razmišljanje o tome šta čin dotičnog atentata sve može da poruči okruženju i koji su njegovi reklamni efekti. Ova veza i nije tako čudna jer svaki događaj od značaja za širu javnost u sebi uvek nosi i određene značenjske elemente koji se mogu posmatrati optikom ubeđivačke komunikacije. Naime, takav događaj po pravilu potencira ili negira neke vrednosti. Nalazi su, čak i pri ovako površnoj analizi, zanimljivi i civilizacijski intrigantni.

Kao jedna od prvih stvari, na pamet pada spektakularnost ovakvih akcija na filmu i njihovo upoređivanje sa stvarnošću. Da je etički izvodljivo i da se za to ne ide u zatvor, uopšte ne treba sumnjati da bi se već našao holivudski producent koji bi inscenirao pravo ubistvo kao ultimativni promotivni "event" za neki akcioni film. Jer, pogledajmo malo bolje, šta bi mogao da bude vrhunac promocije za jedno takvo ostvarenje, nabijeno adrenalinom i krcato prizorima oduzimanja ljudskih života? Nema kaskadera koji se simulakrumski lomataju, poništavajući svojim ustajanjem iz ulubljenih kartonskih kutija svaku čar naizgled smrti koju su upravo preživeli, nema vašarske imitacije i filmske krvi na bazi kečapa. Samo realna životna materija sa ultimativnim nabojem identičnim onome u filmu. Zato je Srbija, uz Rusiju i Kolumbiju, trenutno možda najveći globalni simbolički promoter plauzibilnosti filmskih ubistava, svedočanstvo da filmska traka ipak nije čista fikcija i da su slike zabeležene na njoj za nekoga suva i na trotil zamirisana realnost. Svakodnevica Srbije kao podrška naporima Holivuda!

Druga promotivna ravan atentata je uvek i svojevrsna reklama za veštinu izvršioca. U tom smislu, Srbija je dobila jedan od najpromovisanijih artikala za izvoz. Nastavljajući se na mitološki pažljivo dizajnirane celuloidne egzekutore tipa Nikite, Leona ili Stalone–Banderas para, domaći dželat-trudbenici svojom neuhvatljivošću i skoro nindža veštinom definitivno prenose upečatljiv utisak vrhunske stručnosti. Nije stoga neumesno pretpostaviti da će jedan broj zainteresovanih stranih investitora poželeti da još malo doprinese domaćem odlivu mozgova (hm?), u skladu sa procesom koji se u sferi vrhunske informatičke tehnologije naziva "off-shore outsourcing" i koji predstavlja poslednju reč trendova u povećanju efikasnosti poslovanja!

Planirano ubistvo je i reklama za jedan od mogućih načina rešavanja interesnih konflikata. Ako ovakve stvari u jednoj sredini postanu uobičajene, kakve inače skoro jesu kod nas, samo je pitanje vremena kada će se ustaliti kao normalan model razmišljanja i delovanja. Posebno kod umova koji svet još doživljavaju u nezreloj formi, sa tinejdžerima kao klasičnim primerom ovakve ciljne grupe. Nemogućnost zvaničnih organa da reše takve spektakularne slučajeve samo potencira priču. Model koji se onda oblikuje pitagorički je jasan i sumiran je u geslu ruske mafije: nema čoveka, nema ni problema! Na taj način se direktno ostvaruje sjajna rečenica Vesa Krejvena iz njegovog filma Vrisak: "Filmovi ne stvaraju psihopate. Oni ih samo čine kreativnijima."

Možda najjača i najtragičnija reklamna poruka koju jedan nerešeni atentat može da pošalje je ona o nemoći države da kontroliše odvijanje života na svojoj teritoriji, ispoljena u jednoj još tehnološkijoj formi neadekvatnog obaveštajnog rada prema domaćem podzemlju ili takozvanim "sivim" zonama. Jer, tu je logika prosta, atentat na poznatu javnu ličnost uvek zahteva detaljne pripreme koje ne bi trebalo da izbegnu strogom oku doušnika i agenata svake tajne policije koja drži do svog integriteta. U tom smislu, kao primer dugoročnog planiranja lepo može da posluži slučaj FBI--ja, koji je Silvestera Stalonea upozorio na potonjeg Versaćeovog ubicu, sa detaljnim ličnim opisom i preporukom da pojača svoju bezbednost jer se dotični raspitivao po lokalnim barovima Majamija o tome gde poznati glumac živi i kako se kreće kada je na Floridi. Pogađate, barmen kod koga se genijalno zli Endrju Kjunanon raspitivao bio je saradnik FBI-ja. Ako država i njeni organi bezbednosti dopuste ne jedan, već seriju nerešenih atentata, od kojih su neki usmereni čak i ka najvišim funkcionerima istih tih organa, onda se posledica takvog zbivanja sumira u jedan ogromni reklamni spot koji preko čitavog neba te nesrećne teritorije vrišti poruku: "Radite šta hoćete! Sve vam je dozvoljeno!" To je onaj finalni pokret tapšanja u strunjaču, kao priznanje da je partija izgubljena tušem. Implikacije ove poruke su takve da svako normalan mora da se naježi.

Posmatrano iz ugla obaveštenog građanina, atentat čija je žrtva pripadnik tog mutiranog eskadrona mešanaca Vladimira Iljiča i Rokfelera, tako karakterističnog za zemlju poput Srbije, istovremeno je i promotivna poruka o stanju na tabli velike državne kladionice, u kojoj se nekoliko krupnih interesnih grupa džapa oko resursa zemlje i svog udela u eksploatisanju istih. Ovaj sindrom bitke oko "veće kofe" pokazuje da se ova borba zaoštrava, bilo zbog patološke nezasitosti dotičnih, bilo zbog osećaja da je sistem kome mogu da zahvale za sve svoje "đakuzije", italijansku garderobu i različite kravate svaki dan vrlo blizu drastičnih lomova i da je krajnje vreme da se neke pozicije učvrste. Tumačeći atentat u konotativnim ravnima jednog sofisticiranog TV spota, može se očekivati još spektakularnih događaja u buduće vreme, sličnog sadržaja, kao i u svakoj kampanji koja se razvija. Dakle, priča se o priči koja tek treba da dobije svoje razrešenje.

I na kraju, bez namere da se ulazi u tabloidsko moralisanje, atentat na osobu sumnjivih moralnih kvaliteta, pripadnika visokih društvenih ešelona i "nuvo riša" iz doba paklene inflacije, nesumnjivo sobom nosi i utisak o zadovoljenju hrišćanske pravde iz poente "ko se mača laća...". U svoj tragičnosti prethodnih značenja, čin planiranog ubistva jedne ovakve osobe ima i svoju katarzičnu dimenziju, za sve koji smatraju da zbog takvih oni nemaju normalan život, mističku poruku o ipak pravednom ustrojstvu svemira i postojanju nečega što bi moglo da se nazove "načelom o održanju etičke energije".

Dileri religioznih brošura na uličnim ćoškovima mogu da budu zadovoljni. Sama Srbija im je najveća reklama.