Lisica i ždral Zimska bajka Kad god se po služb. dužnosti ostrvim na nekog brata u Hristu (u daljem tekstu: brat), pomislim da će možda baš moj kamen, bačen u njegovo ogorod, pridoneti njegovoj propasti, a ta propast može ispasti još gora nego što brat zaslužuje

piše: Ljubomir Živkov

Upravo to mi se desilo sa takozvanim Vuksom (čovek za mene nije Vuksa, mi se najpre ne poznajemo, drugo, nisam se još uvek priklonio beogradskoj školi pravljenja nadimaka od prezimena: Simke, Ilke, Stamba); agnec dakle Božji Slobodan koga je istorija izručila zasluženom zaboravu, naprečac se raščuo, te prodaje stare pantalone na Kaleniću, te spava polugo i izgladneo u parku, te ga je patrola hitne pomoći povela u sklonište za beskućnike, ali negdašnji otporaš nije hteo, uh, možda su moje davne rugalice na račun bratovljeve teške zavisnosti od politike pridonele da izgubi samopouzdanje, samopoštovanje? Nije mi bio česta ni važna mušterija, ali mi njegova jurnjava za visokim položajem nije bila promakla, možda sam okrnjio njegov ugled i kod nekih birača i kod nekog iz partijske vrhuške, a glavinjao je zoon politikon od nemila do nedraga, sam Bog zna gde sve nije imao partijsku knjižicu.

Nije lepo ismevati nekoga za koga sam držiš da je addict, nemoj reći da si pisao u želji da ga tvoje reči vrate na stazu obične radinosti i odrešite odbojnosti naspram političke elite, njezinih privilegija i njezinih krajnje nebogougodnih, odurnih marifetluka. Želeo si da ga u okv. sv. mogućnosti kazniš za njegovo neutaživo vlastoljublje, e, sad kad je kažnjen strože nego što zaslužuje, sad mu pokloni šubaru iz Kopenhagena i pilotsku jaknu, njemu može da spase život, tako je, žrtva moje služb. rečitosti i moje služb. nakostrešenosti ide sred surove zime bosonoga i takoreći gologruda; gladna i verovatno nevakcinisana protiv gripa izlaže se uličnoj i celonoćnoj studeni!

Kad, voznese se žertva iz beskućništva pravo u carske odaje, gde će dragocenom ministru prosvete davati dragocene i nadasve prosvetiteljske savete, pa kako je to moguće, je li bilo istina sve što sam pročitao o njegovom stradaniju, je li istina da se preko noći našao u neizrecivoj milosti?! U prvom činu drame, tabloidi crnom, surom, tamnosivom i dunklbraon farbom slikahu bratovljevo hozhdeinie po mukam, njegovi negdašnji partijski drugovi (legend. Mićun i partijska druga zvana Sanda) ili nisu ništa čuli o njemu godinama, ili su načuli da mu nisu sve koze na broju, uglavnom se usamljeni građanin imao osloniti samo na vlastiti imunitet i na blagoslovene tabloide. Prvi čin trajao je jedan ili dva dana.

U drugome činu, glavni junak, na stranicama istovetnih sredstava takozvanog informisanja, demantuje svoje beskućništvo, ima stan, nije na zlogl. Birou, nego predaje na univerzitetu, sve lepše od lepšeg… Mislio sam da će se na tome zimski diptih završiti, ali, nanovo zadobijenu pažnju stanovništva iskusni višepartijac nije nipošto hteo da izgubi: razvezao je o svojoj voljenoj partiji! Da sam juče umro, ne bih znao ni koja ga srećnica ima u svojoj uzvišenoj evidenciji – SNS!

Lažni beskućnik otkrio nam je šta ga je blagouputilo vladajućoj partiji – njegovi studenti preklinjahu ga pola semestra da se učlani u SNS. Partiji nad partijama zar ne priliči da prigrli profesora nad profesorima?! Ne nagovaraju đaci svakog prosvetnog radnika da se učlani u neku partiju, crkvu, sektu, AMS ili u Rotari klub. Jedino onaj ko je na svom poslu voljen i poštovan može postati predmetom tolike studentske brige, jer studenti, kao najnapredniji deo našeg društva, žele dobro i svome profesoru i svojoj voljenoj partiji, male slatke provodadžije.

Hvalospev koji je voljeni profesor uputio voljenom premijeru nadgornjao je sve što su partijski aparatčici dosad sročili o neuporedivom i neumornom vođi – niti smo imali ovakvog premijera, niti sličnog ima u danas poznatom delu svemira, niti će ga opet biti u ovom milenijumu. Premijeru, okruženom vazda istim licima i već oguglalom na standardne komplimente iz zemlje i inostranstva, ova oda izgleda da nije promakla, za do juče zaboravljenog prosvetnog radnika odjednom se otvaraju zlatne dveri, baš nam je falio savetnik sa tolikim vištestranačkim iskustvom: bilo ga je po svim stranačkim meridijanima, a skrasio se i srce mu je puno tek kad se na nagovor mladeži obreo u SNS-u!

A šta ako tabloidnu plačevnu storiju sa presrećnim krajem suveren nije ni čitao? Ništa. Ministri su samostalni. Ministru prosvete ustreba savetnik, i on ga nađe. Na klupi u parku, ili za katedrom, nije važno. Nađeni je sa svoje strane ministra opevao kako nijedan dvorski pesnik ne bi umeo: "Ja, koji o sebi mislim da u prosveti briljiram, da sam bez premca, priznajem radosno da ministru nisam ni do kolena, zaista vam kažem, ono što je premijer u državi, to je moj budući šef u prosveti, kako je upravitelj škole postao div, to ću ponovo da pročitam, blago narodu i blago školstvu o kojima neko tako divovski i divotno brine, neka je hvaljen Onaj koji ga je na to visoko mesto postavio!"

Je li galimatijas neplanirano čedo žute štampe, plod čiste ljubavi njenih poslenika prema skandaloznom, ili nam nebeski SNS poručuje – kucaj, i otvoriće ti se! Istrajna privrženost veri može biti nagrađena već na ovome, kakav je da je svetu! Ako Vuksa-story treba da nas poduči kako se voli vlast i kako se dobija državni posao, onda nas ministarstvo propagande smatra još glupavijima nego što jesmo.