Kriminal i politika:
Ubistva, optužnice i skandali bez presude

Od ubistva Aleksandra Stankovića u jesen 2016. godine kao da se nešto događa na granici između politike i mafije u Srbiji. Dok forenzičari skupljaju krv i čaure sa ulica Beograda i Novog Sada a sudovi ili ćute ili donose čudne odluke, javnost ostaje bez odgovora ko i za čiji račun ubija po Srbiji i da li će država pobediti u ratu sa mafijom

Kako naivno i nevino izgleda period u kome je Vojislav Koštunica vodio Vladu Srbije i kada je nekadašnji novinar i direktor RTS-a Aleksandar Tijanić tvrdio da se Koštunica razlikuje od svih koji su upravljali Srbijom po tome da je za njegovog vakta država odvojena od mafije.

I zaista, u poređenju sa ovim danas, kada samo u poslednjih nekoliko meseci imamo gotovo na nedeljnom nivou izveštaje o ubistvima po Beogradu i Novom Sadu, period Koštuničine vlasti izgleda kao period opšteg uspona i napredovanja, kao deo nove istorije ispunjen dobrovoljnim predajama kriminalaca i ratnih zločinaca i period u kome je država oštro igrala protiv mafije.

Danas imamo u nekoliko meseci brojna ubistva ljudi za koje se tvrdi da su povezani sa poslovima mafije na polju trgovine drogom, imamo hapšenja policajaca koji su 2015. godine išli u Potočare da obezbeđuju predsednika Vlade Srbije i kontroverzne odluke suda u postupku protiv osoba koje su označene kao deo "Šarićevog klana" ili kao njegovi pomagači.

Vlast, oličena u ministru unutrašnjih poslova Nebojši Stefanoviću i predsedniku Vlade Aleksandru Vučiću, trudi se da o ovim događajima ne govori javno, kao da su se opekli kada je ubijen Aleksandar Stanković – Sale Mutavi u oktobru 2016. godine i kada je taj događaj kod njih dvojice izazvao burnu javno iskazanu reakciju.

Mafijaši su počeli da se ubijaju blizu škola, na ulici po danu, i to je ono što kod građana može da izazove osećanje straha za sopstvenu i bezbednost svoje dece, jer izgleda da je postalo opasno na način na koji je to bilo tokom devedesetih godina prošlog veka ili tokom 2000. godine između atentata na Željka Ražnatovića i pada Slobodana Miloševića.

Srbija ulazi u novu izbornu kampanju sa mafijom koja se sve više međusobno obračunava, sa konstantnom tenzijom oko bezbednosne situacije na Kosovu i sa paralisanim pravosuđem i tužilaštvom koje se krije i ne uspeva da preuzme odgovornost za istrage koje privlače veliku pažnju javnosti.

Posebnu boju svemu daju mediji, odnosno tabloidi, koji iz dana u dan u trci za tiražom donose gomile neproverenih informacija o raznim slučajevima, unoseći zabunu i stvarajući atmosferu linča i lakih rešenja. Ne zna se ni ko je izvor tih informacija, da li policija, da li tužilaštvo, da li ljudi iz Vučićevog i Stefanovićevog okruženja, ni zašto se objavljuju na način na koji se objavljuju, ali se vidi da manje-više svi imaju isti izvor, jer su priče u svim tabloidima iste.

NEVOLJA I MUTAVI: Jedan od najvećih uspeha srpske policije u poslednje vreme je brzo hapšenje osoba za koje se veruje da su ubile Vlastimira Miloševića u rano jutro 30. janura 2017. godine u centru Beograda. I pre nego što je MUP bio izdao zvanično saopštenje, "Kurir" je objavio da je glavni osumnjičeni Veljko Belivuk, prijatelj pokojnog Aleksandra Stankovića – Saleta Mutavog.

...Vlastimir Milošević (ubijen 30. januara)...

Velja Nevolja je u nekoliko dana detaljno predstavljen kao počinilac ubistva jer su tabloidi objavili sve: i kako je uhapšen sa ortacima u kafani na Novom Beogradu, i kako nije pružao otpor, i kako je počinio ubistvo i kako je i zbog čega organizovao to ubistvo. Mediji su sve objasnili, pozadinu, motiv i samo ubistvo, i sada se valjda samo čeka da sud rutinski odradi svoj posao i pošalje Belivuka na dugogodišnju robiju.

Međutim, Belivuk je postao "poznat javnosti" u proleće 2016. godine, kada je bio objavljen snimak sa sigurnosnih kamera stadiona FK Partizan na kome se vidi kako učestvuje u brutalnom prebijanju nekog čoveka za koga se posle tvrdilo da je pripadnik obezbeđenja člana uprave ovog kluba. Za to "javno prebijanje" kažnjen je uslovnom kaznom – imao je obavezu da nosi tzv. nanogicu, ali vidimo da ga to nije sprečilo da se bavi i poslovima koji, ako se ispostavi da je on vinovnik, mogu na više desetina godina da ga presele u Zabelu.

Ubijeni Milošević nije bio cvećka, radio je poslove koji su bili "na ivici zakona" starajući se o bezbednosti na viđenijim beogradskim splavovima, i moguće je pretpostaviti razlog / motiv zbog koga je likvidiran.

...i uhapšeni Veljko Belivuk zbog ubistva Miloševića

Ono što izdvaja ove događaje od običnih mafijaških uličnih obračuna je činjenica da je Belivuk sa pokojnim Stankovićem bio na neki način deo uprave FK Partizan, da se "vodio" kao jedan od vođa navijača ili barem obezbeđenje vođa navijača Aleksandra Stankovića i Nenada Vučkovića Vučka, čoveka koji je radnik MUP-a. Njihova veza sa upravom kluba, i sadašnjom i prethodnom, a obe su bile pod kontrolom vladajućeg SNS-a, nesporna je i ti detalji daju čitavom slučaju političku, odnosno javnu dimenziju.

Njih trojica su takođe, prema krivičnoj prijavi Sindikata Vojske Srbije, koristili strelište Vojske Srbije da bi vežbali pucanje, što je svakako podatak koji bi mogao dosta da nam kaže o tome kakav su tretman oni imali kod srpskih službi bezbednosti.

Dakle, čovek koji je ubijen na ulici u mafijaškoj sačekuši, njegov prijatelj koji se sumnjiči da je počinio mafijaško ubistvo u centru Beograda i pripadnik Žandarmerije idu zajedno na strelište Vojske Srbije da vežbaju pucanje i druže se sa ljudima veoma bliskim vlastima u Srbiji. Zato je važno da se brzo dođe do odgovora, potvrda ili demantija ovakvih informacija, mada po prvim reakcijama ministra policije i vojske to ne može da se očekuje. Verovatno će se ići ka prolongiranju istraga jer bi neki ljudi iz vrha vlasti i policije morali da odgovore na brojna pitanja o vezama i poslovima sa ovim osobama.

Zato će se vlast truditi da se na ove slučajeve što pre zaboravi ili da se isturanjem osoba kao što je Belivuk nađu dežurni krivci, a da zaista odgovorni ostanu zaštićeni.

KUM NIJE KUM: Oni građani Srbije koji još uvek veruju u pravosuđe, znaju da i kada slučaj dođe do suda tek onda počne otaljavanje i da se sve radi da se prvobitno optuženi nađu na slobodi posle višegodišnjeg mrcvarenja po sudnicama. I zato je moguće pretpostaviti da će i Belivuk, ako njegov slučaj dođe do suda, biti u situaciji da se temeljno brani i da dokaže svoju nevinost u višegodišnjem postupku iako je već u javnosti osuđen.

Srpsko pravosuđe može da se podiči velikim brojem nikada završenih slučajeva i fantastičnih zastara, kao što je poslednja u nizu ona koja se tiče optužbi protiv Bogoljuba Karića. Pored slučaja Karić, koga je vreme pojelo, srpsku javnost sporadično uzburka neko od suđenja u Posebnom odeljenju Višeg suda u Beogradu za organizovani kriminal, gde se u sudnicama tužilaštvo bori sa optuženima za najteža kriminalna dela iz oblasti organizovanog kriminala.

Poslednje "uzbuđenje" stiglo je iz postupka koji se vodi protiv Branka Lazarevića, nekadašnjeg šefa kabineta Ivice Dačića u vreme dok je ovaj bio na funkciji ministra policije u periodu 2008–2012, jer se saznalo da je sud odbacio neke dokaze tužilaštva koji se smatraju "krunskim" u ovom postupku. Branko je Lazarević već viđen kao slobodan čovek, iako on i jeste na slobodi i živi u Beogradu od trenutka kada je vraćen iz Atine sa mesta otpravnika poslova u ambasadi Srbije.

SLOBODAN DO DALJEG: Branko Lazarević

Takođe, Branko Lazarević je u javnosti, bez ulaženja u neke specifične detalje, označen kao deo klana Darka Šarića, ozloglašenog trgovca drogom iz Pljevalja, odnosno kao čovek koga je mafija instalirala u MUP da bi joj dostavljao važne informacije preko čoveka za vezu Rodoljuba Radulovića zvanog Mišel Amerika ili, prema nekadašnjem šefu UKP-a Rodoljubu Miloviću, Miša Banana.

Lazarević je stari Dačićev porodični prijatelj (po nekim izvorima, njih dvojica su i kumovi) i po toj liniji je verovatno došao na važno mesto u MUP-u Srbije. On je negirao da je pre rada u MUP-u poznavao Radulovića, a njega je upoznao kod Dačića. On, formacijski, nije mogao da dobija informacije od Sektora za specijalne istražne radnje UKP-a, a ako ih je tražio, o tome bi morao da postoji neki pisani trag.

Njega tužilaštvo tereti za odavanje službene tajne, odnosno podataka iz tajnih operacija srpske policije koje su sprovođene protiv klana Darka Šarića. Lazarević, razume se, negira optužnicu, a suđenje protiv njega i još trojice koji su s njim optuženi počelo je tek u novembru 2015. godine, iz šestog pokušaja. Pored njega na optužnici su i bivši radnik MUP-a Boris Gara, advokat Radovan Štrbac i Rodoljub Radulović, koji je u bekstvu.

"Problem" je nastao što u trenutku kada SPS i SNS pokušavaju da dogovore zajednički nastup na narednim izborima, da naprave novi koalicioni sporazum, slučaj koji bi mogao da se tiče Ivice Dačića biva pokrenut, i to u pravcu koji bi trebalo da osigura da se Dačić ni u tom slučaju ne pojavi na sudu, iako je on pretpostavljeni Lazareviću i iako je on upoznao Lazarevića sa Radulovićem.

Upadljivo odsustvo izveštavanja tabloida o ovom slučaju govori da to možda i treba držati "ispod radara", osim u slučaju da se pred finale kampanje ne pokaže da je potrebno dobiti neki poen igrajući na terenu borbe protiv kriminala.

Lazareviću se sudi za organizovani kriminal i on će morati puno da uradi da dokaže svoju nevinost i pokaže da je sve radio po zakonu, i da su, na kraju dana, sa svim što je radio bili upoznati njegovi pretpostavljeni Ivica Dačić i Miodrag Rakić, prvenstveno.

KO JE ČUVAO VUČIĆA U POTOČARIMA: Lazarević treba da odgovara što je navodno mafiji odavao službene tajne, a dvojica bivših policajaca iz Sektora za sprovođenje specijalnih istraga UKP-a, onog istog koji je Lazareviću došao glave za sada, konačno su u utorak pušteni da se brane sa slobode.

Milan Dumanović i Mladen Trbović su osumnjičeni na okolnosti odavanja službene tajne, skoro isto delo koje se pripisuje Lazareviću, zbog toga što su medijima, sarajevskoj redakciji Al Džazire ispričali šta su radili u vreme posete Aleksandra Vučića memorijalnom centru u Potočarima u leto 2015. godine.

To su policajci koji su pokušali da pokrenu postupak protiv svojih pretpostavljenih u MUP-u Srbije tokom 2016. godine, ali je tužilaštvo odbacilo njihovu krivičnu prijavu. Oni su kasnije ispričali novinaru Al Džazire kako su srpski policajci tajno boravili u Potočarima u danu kada je napadnut Vučić, a da o tome nije ostala nikakva zvanična informacija jer su se vodili kao policajci na zadacima u Zapadnoj Srbiji. Kao što je ranije bilo reči o tom slučaju, oni su snimali događaj u Potočarima a da nisu imali policijske legitimacije niti je policija BIH bila obaveštena o njihovom prisustvu.

Iako je ministar Stefanović rekao javno da sve što su njih dvojica govorili nije istina, oni su uhapšeni i držani u pritvoru više od mesec dana. Ovo suđenje bi moglo, ako do njega dođe, da nam na bolji način pokaže kako zaista funkcioniše sistem bezbednosti u Srbiji, jer izgleda da je u tom sistemu previše voluntarizma, nepotizma i improvizacija.

Pomenuti slučajevi, posebni i slični na različite načine, pokazuju da država i njene službe bezbednosti imaju previše problema da bi se pokazivalo neko zadovoljstvo, kao što je to učinio ministar Stefanović početkom februara u Zrenjaninu kada je govorio o smanjenoj stopi kriminaliteta. Ubistva u centru Beograda i Novog Sada, suđenja koja se ne završavaju i postupci koji su opterećeni političkim kontekstom stvaraju atmosferu u kojoj malo ko može da se oseća bezbedno.

Ako je to bio cilj ove vlasti (što bi bilo radikalno stanovište), onda su uspeli u potpunosti. Samo što moraju da znaju da batina ima dva kraja i ovakva klima teško da može da vodi ka ekonomskom oporavku zemlje, većoj uposlenosti ljudi i perspektivi za mlade, o čemu se neprestano govori. Štaviše.

Slobodan Georgijev