Na početku karijere:
Kreativna zanimanja opstaju

O čemu razmišlja, kako piše i šta vrednuje najmlađa generacija naše dramaturške i scenarističke scene

Ove subote premijerno je prikazana predstava Tramvaj zvani samoća, drugačija od svih ostalih ikad realizovanih u Srbiji, zato što se igra u tramvaju. Nastala je kao rezultat saradnje Ustanove kulture Vuk, Gradskog saobraćajnog preduzeća i Fakulteta dramskih umetnosti Beograd. Reditelj predstave je Stevan Bodroža. Tramvaj zvani samoća je omnibus četiri realistične priče o četiri života koja može da upozna svako od nas na bilo kojoj trasi javnog saobraćaja samim tim što, hteo to ili ne, čuje razgovor svojih saputnika. Autorke tih priča su Mina Ćirić, Maša Radić, Neda Gojković i Galina Maksimović. One su najmlađa generacija domaće dramske i scenarističke scene.

Ko su one? Maša Radić je apsolvent, a njene tri koleginice su studentkinje četvrte godine Fakulteta dramskih umetnosti. Maša Radić je počela da se bavi pozorištem još pre studija, učestvovala je u predstavi Tinejdž klub koja je gostovala i u Švedskoj. Piše i radio-drame i voli da eksperimentiše sa žanrovima. Mašina priča u Tramvaju je o polubratu i polusestri koji su se sreli da bi prisustvovali trećem venčanju svog zajedničkog oca.

Mina Ćirić se dvoumi da li da za master studije odabere dramaturgiju ili režiju. Privlači je pozorište za decu, naročito od kada se priključila ASSITEJ-u, internacionalnoj asocijaciji pozorišta za decu, i učestvovala na festivalu mladih dramaturga Evrope "Interplay". Beogradska filharmonija je ove jeseni realizovala njen scenario Zdravo, mi smo orkestar u ciklusu za predškolce. Nedavno je izvedena radio-drama po njenom tekstu Šah-mat. Jednočinka koju je napisala za Tramvaj je o mladom bračnom paru koji funkcioniše baš kako treba, dok ih neko iz prošlosti ne uzdrma.

Neda Gojković ističe da je oduvek želela da bude pisac. Pohađala je Letnju školu filmske dramaturgije "Slobodan Stojanović" u Vrnjačkoj Banji. Prošle godine je izvedena njena radiodrama Utišaj se. Želi da piše scenarije za animirane filmove. Priča koju je napisala za Tramvaj podseća da neznanci mogu da, sasvim slučajno, probude skriveno u nama, i da nas promene.

Galina Maksimović je u srednjoj školi pohađala Dramski studio zato što je želela da se bavi glumom. Bila je deo radionice 5C Project sa kojom je obišla balkanske festivale. Želi da se bavi filmskom kritikom i teorijom i piše za kineski filmski časopis. Publiku Tramvaja podseća da lako zaboravljamo najbliže, i da je porodična bliskost najbolji lek za svaku bolest.

O ČEMU PIŠEM: "Pišem o ljudima i propuštenim ljubavima", kaže Mina Ćirić. Njene teme su ljubav i odrastanje. "Mnogo više od velikih tema zanimaju je ljudi pa zato kad pišem krećem iz karaktera lika a ne od teme priče, karakter je osnova iz koje zatim nastanu okolnosti i kontekst priče. U jednoj od poslednjih drama varirala sam između realizma, magijskog realizma i simbolizma, da bih shvatila da te stilove određuju moji junaci, a ne ja." Galina Maksimović voli da piše o malim sredinama, o provinciji, naročito o mračnom u njima. Nedu Gojković su oduvek zanimale porodične patologije. "Posmatram ljude i njihove odnose u porodici i trudim se da ih predstavim kroz sopstvenu vizuru. Na koji način mi doživljavamo ljubav u porodici, to mi je bitno."

GENERACIJSKE ILI UNIVERZALNE TEME: Nedi Gojković su bliske teme o generacijskim razlikama naročito zbog preplitanja perspektiva – roditelja i dece na primer, koje, kad se sažmu, stvore univerzalnu vizuru na svet. Galina Maksimović smatra da "generacijske teme i jedinstven pogled na svet naše generacije ne postoje, vrlo smo razjedinjeni za tako nešto". Maša Radić kaže da njihova generacija nema "svoju stvar, svoj rat" i podseća da su "bili mali kad je bilo bombardovanje 1999. godine. Roditelji su nas štitili, a ti vidiš da se nešto strašno dešava oko tebe ali nisi siguran koliko je strašno." Njene koleginice se slažu da je bombardovanje "zajednička stvar" i da bi bilo vredno pisati o tome iz njihove perspektive. "Međutim, zamerilo bi nam se da je bombardovanje siguran štih, bez obzira na to što bi o tome pisalo ono dete iz podruma." Mina Ćirić kaže da se seća kako je "u vreme bombardovanja gledala na televiziji Diznijevu Fantaziju, a u gornjem desnom uglu ekrana pojavljivao se aviončić, upozorenje da stižu bombe. Moji roditelji su mi snimili Fantaziju, i na tom VHS snimku je ostao aviončić da upozorava na opasnost. To je moja asocijacija na prošlost."

DA LI ME SREDINA PODSTIČE ILI KOČI: Galinu Maksimović su okolnosti u kojima je odrastala podstakle da se bori za sebe: "To što smo prošli sankcije, što mnoge osnovne stvari roditelji nisu mogli da nam priušte, mislim da je to uticalo na veći deo generacije da nauči da se bori za sebe. Ja radim tri posla istovremeno i ne doživljavam to napornim, i u tom smislu životne okolnosti jesu inspirativne. Stanje u državi ne smatram opravdanjem za nešto što nisam postigla. Pa ipak, iako me neke stvari naizgled ne tangiraju i ne utiču na to kako će da mi teče dan, moj život zavisi od opšte situacije." Maša Radić oduvek živi na Karaburmi, "koja je poznata kao opasan deo Beograda, i on to jeste zato što momke i devojke sa one strane zakona srećeš ispred zgrade, u prodavnici, pa je u tom smislu moja sredina vrlo inspirativna. I inače, da živim u najmirnijem kraju grada, mislim da bi bilo nemoguće napisati bilo šta što nije povezano sa socijalno-političkim okolnostima u zemlji – nama je to u podsvesti. U nekim trenucima mi situacija u zemlji deluje toliko crno da mi to bude smešno na neki crnohumorni način, i onda me to stimuliše da uradim nešto: što više pričaju da je loše, ja insistiram da moramo da se borimo da nam bude dobro – volim da radim iz kontre."

KAKO BIH DA PISANJEM UTIČEM NA STVARNOST: Mina Ćirić kaže da ima otpor prema aktivizmu radi aktivizma. "Junakinja jedne od mojih novijih drama treba da se odluči između dvoje ljudi i uopšte nije bitno što je jedan od njih muškog a drugi ženskog pola. Dramom se nisam trudila da dokažem da je nešto normalno, nego se u drami to podrazumeva. Sve drugo bi lepe ljudske priče spustilo na nivo dnevne politike." Neda Gojković bi volela da njeno pisanje utiče na razumevanje među ljudima, što je jedan od bitnih razloga zašto u svojim tekstovima izbegava društveno angažovane teme. "Politika na sceni ima suprotan efekat, stvara razdor." Galina Maksimović misli da su priče o takozvanim malim ljudima, životne priče, ono što najtačnije prenosi poruku. "Svi žele neki spektakl, a realnost je već sama po sebi dovoljan spektakl. Tanane, suptilne priče o ljudima, su način da u pozorištu naučimo jedni o drugima. Eto, to bih htela da postignem."

BUDUĆNOST, ŠTA OČEKUJEM: Neda Gojković kaže da njena generacija "nema stav ni prema prošlosti niti prema budućnosti i svi živimo u nekoj polusadašnjosti. Stalno čekam da se nešto desi, da me nešto pokrene, ali ništa se ne dešava, dok sama nešto ne uradim. Mislim da to određuje našu generaciju – mi čekamo. Zakočeni smo u mestu i prilika koju smo dobile nas tri je vetar u leđa ne samo nama nego i našim kolegama. Prostor za mlade pisce se tek otvara, a naši profesori nam zaista pomažu u tome. Evo, konkretno, profesor Boško Milin je bio inicijator da postanemo deo autorskog tima Tramvaja, rekao je – pokažite šta ste naučile." Maša Radić je vrlo optimistična: "Mislim da je svaki pisac jedan veliki kreator, tako da nema problema za nas – ako ne u pozorištu, radićemo na filmu ili na igricama, ili u marketingu. Mislim da će sva kreativna zanimanja opstati." Galina Maksimović se osvrće na iskustvo pisanja zajedničkog teksta. "Nadam se da ćemo mi ovim primerom promeniti pravac ovdašnjeg razmišljanja o kolektivnom pisanju. U inostranstvu je to uobičajeno, serije se pišu u dve, četiri pa i dvanaest ruku, i to vrlo uspešno." Po Mini Ćirić, i ova njihova zajednička predstava bi mogla da utiče na promenu sadašnje prakse. "Mi imamo osećaj za timski rad, iako smo individualci. Prošle smo kroz istu školu Fakulteta dramskih umetnosti gde pred kolegama i profesorima čitamo ono što napišemo i uvažavamo njihove sugestije. Ta škola nas je naučila – ostavi sujetu ispred vrata."

Nevena Milojević

Tramvaj zvani samoća Maša Radić: "Naša predstava se završava smrću bake koju na početku predstave traže njen sin i unuka. Ona pređe s jedne na drugu stranu sama. Onako kako je i živela." Mina Ćirić: "Samoća kao tema se spontano pojavila jer usamljenost je postojala u svakoj našoj priči. Zato smo dopisale lik Jurodivog, on je najusamljeniji na svetu pa zato povezuje četiri priče i svojim prisustvom podseća naše likove da u sebi nađu mesta za onog do sebe." Neda Gojković: "Samoća je deo svih ljudi na svetu bez obzira na njihove godine, a i stari i mladi misle da su samo oni usamljeni. Kad uđete u gradski prevoz, osvrnite se, videćete o čemu pričam." Galina Maksimović: "Desilo se da je svaka od nas došla do usamljenosti iz porodičnih okvira. Porodice u našim pričama su različite, ali u svakoj je slika da tamo gde bi trebalo da su naši likovi najsigurniji, zapravo su najranjiviji. I otuda usamljenost." fotografije: marko rupena