U filmu Deca neba, cela se priča odvija u teheranskom predgrađu gde se odrasta u bolnom siromaštvu i nekoj dirljivoj, a opet pomalo gruboj bliskosti. Na početku, brat greškom gubi sestrine cipele i oni se, da ne bi opterećivali roditelje, menjaju – ujutru u školu patike nosi dečak, onda trči kući i daje ih sestri, pa obrnuto. Kamera prati to trčanje, mala stopala koja preskaču vodene kanale, bose, izranavljene prste i duge poglede ka cipelama druge dece na školskom odmoru. U mestu se organizuje trka, gde su nagrada za treće mesto – patike. Brat, uveren da je to način da se iskupi, govori sestri kako će učestvovati i da se za treće mesto dobijaju patike. Ona odgovara: "A zašto treće?" U njenom dečijem kosmosu te patike su nešto najlepše što može da se dobije i pitanje koje se nameće iz njenog zbunjenog "A zašto treće?" jeste: kako je moguće da je ono što je za nju toliko dragoceno, za nekog drugog vredno tek trećeg mesta?

Ima naravno razne dece, kao i raznih roditelja – i bahatih i razmaženih, i dobrih i plemenitih, i zbunjenih i surovih, i onih koji se lako zaigraju i onih koji ne podnose samoću, onih koji od senki i snopova na zidu prave predstave i onih kojima stotina igračaka leži u nekom ćošku, poput groblja ostavljenih lutaka koje su zanimljive kada se tek otpakuju, a onda se brzo gurnu u neku pomrčinu. Ali ovo nije priča o tome.

Ma koliko da je uvrežena ideja da deca ne znaju šta žele, a odrasli znaju, tu bi trebalo staviti veliki i masni znak pitanja. Makar kada je reč o nekoj deci i nekim odraslima. Kada si mlad, ako uopšte razmišljaš o dalekom sutra, veruješ ipak da će stvari nekako teći – uzvodno ili nizvodno, ali će teći. Ja sam mislila da će mi do tridesete godine mahom sve biti jasno, a ono što mi ne bude, za tim se neću ni osvrtati.

Sa osam godina mi je na školskom odmoru moja drugarica Nina, kada sam joj saopštila da ću biti glumica, kazala da ću se verovatno udavati sedam puta jer kakva je to glumica koja ne liči na Elizabet Tejlor. Čak me je i nacrtala kako se ogledam u nekom ogledalcetu, čini mi se da sam bila obučena u ljubičasto i imala jak karmin. Godinama sam verovala da ću zaista biti glumica, a onda sam isto tako dugo bila uverena da ću biti psihološkinja. I da ću pisati knjige (Nina i ja samo čak htele da prodajemo nakit koji smo dobile na rođenju, da bismo ušle u samizdat biznis), i da ću se baviti humanitarnim radom, i da ću imati prvo dete do 27 godine, drugo do 29, treće malo kasnije i to ovim redom: devojčica – devojčica – dečak. I moram da kažem, bila sam ozbiljno odlučna. Ma kako te ideje zvučale, ma kako bile ostvarive, bila sam uverena u nužnost njihovog ostvarivanja te da nema trunke sumnje u to da sam predodređena baš za takav scenario i da mi je on nadohvat ruke.

Imam trideset i jednu godinu. Srećno sam udata. Nemam dece. Novinarka sam. Pišem samo za sebe i one najbliskije. Upravo razmišljam da li da upišem doktorat. Ako upišem, da li da to bude u Nemačkoj? Šta ako se u međuvremenu nešto desi? Zašto nisam otišla u Kambodžu da volontiram?

Stalno razgovaram sa prijateljicama iz detinjstva. Sve imamo malo više od trideset godina i ništa nije tako jednostavno. Da li da kucamo ili samo da uđemo? Da li je ovo što smo do sada uradile dobro i dovoljno? Ne znam koga i šta, ali da li smo nekog ili nešto izneverile? Da li se trudimo previše ili premalo? Da li zaista želimo to što želimo i hoćemo to što tvrdimo da bismo htele? Da li smo, ako krenemo jednim putem, sigurne da je onaj drugi put bio lošiji, neprohodniji, izgubljeniji? Da li će svet biti u redu? Šta da uradimo da bi bio? Zar nije do sada trebalo da znamo one glavne, ozbiljne stvari, da donesemo sve one konačne odluke, da nam ostanu samo još sitnice i ukrasi? Zar nije trebalo da sada budemo sigurnije nego ranije, da vrcamo od samopouzdanja i (samo)uverenosti?

Jednom mi je neko pametan rekao da se oseća u svojoj odraslosti kao da treba drugi put da skoči padobranom. Prvi put je bilo nekako lakše, nisi znao ni šta te čeka, taj strah je menjao svoje oblike, mogao si da se zavaravaš, ali sada znaš kako je to kada u tišini propadaš kroz nebo.

Učimo da nije strašno da ne znamo, da ne razumemo, da nismo sigurne, da smo manje odlučne nego što smo bile. Iako nas već neko vreme klinci u ulazu oslovljavaju sa "vi".

Jelena Jorgačević