16.2.2017. Medijski trgovci ljudskom nesrećom Kako sam bezuspešno pokušala da spasim duše Pinkovih urednika

piše: Jovana Gligorijević

Ovu je priču najbolje ispričati hronološki. U ponedeljak, 13. februara, gledala sam, kao što i inače radim, jutarnji program Televizije Pink. Za one koji ne znaju, tamo svakog jutra imaju savete advokata, pa uključuju gledaoce. Taj deo obično i ne gledam, jer niti imam kaznu za parkiranje, niti se sudim sa komšijom oko međe. Ostavim televizor da drnda, dok idem dalje svojim poslom.

Tog ponedeljka, 13. februara, pozvali su advokata, a sve povodom nekog članka u kom je rečeno da seksualni odnos između punoletnih srodnika, ako je uz obostrani pristanak – nije krivično delo. Zašto je tako, za ovu priču nije bitno. Tek, došlo je vreme za uključenje gledalaca i u tom trenutku počeo je, mislila sam tada, potpuni horor. Prevarirala sam se jer je istinski horor usledio dva dana kasnije.

U program se uključila žena koja je ispričala da je sa šest godina doživela seksualno nasilje u porodici. Urednici i voditelji programa, Jovana Joksimović i Srđan Predojević bili su očigledno šokirani i nesnađeni. S jedne strane, ne zameram, nisu svi novinari obučeni da se snađu u ovoj situaciji. S druge strane, ne znam šta su očekivali kad su već odabrali incest za temu i planirali uključenja gledalaca. Žena je pričala i plakala, plakala i pričala, njih dvoje su postavljali neka nemušta i besmislena pitanja, dok sam se u sebi molila da je ne pitaju ono što žrtvu ni u ludilu ne treba pitati. Međutim, desilo se. „Zašto niste prijavili", tresnula je Jovana Joksimović. Advokat je „obradovao" ovu ženu informacijom da je njen slučaj zastareo jer se dogodio pre 33 godine. Ovaj savet je, zapravo, netačan, jer od 2013. godine ne postoji zastara za ovo krivično delo.

Iako ceo snimak uredno visi na Jutubu, namerno preskačem detalje koje je ispričala. Još uvek verujem u etičko novinarstvo i neću ja da budem ta koja će dalje da prepričava i razvlači jezive detalje iz života ove žene. Ali, pošto se kao novinarka godinama bavim nasiljem nad ženama i u stalnom sam kontaktu sa psiholozima specijalizovanim za seksualno nasilje i traume koje ono ostavlja, u njenim rečima prepoznala sam potencijalnu opasnost po nju samu. Čula sam poziv u pomoć. Jovana i Srđan završavaju rubriku i nastavljaju dalje sa programom. Zovem psihološkinju sa kojom godinama profesionalno sarađujem. Dogovaramo se da pokušam da kontaktiram Srđana Predojevića i Jovanu Joksimović, da im dam broj SOS telefona Autonomnog ženskog centra (011 266 2222) na koji ova žena može da se javi i dobije besplatnu pomoć terapeutkinja specijalizovanih za ovu vrstu traume. Za slučaj da ne živi u Beogradu, AŽC može da joj omogući ovu uslugu preko mreže drugih organizacija u Srbiji koje pružaju ovaj tip psihološke pomoći. Obe smo saglasne da ne smem da tražim od Pinka njen broj telefona i da samo Pink kome se sama, dobrovoljno javila, može da joj prenese ovu informaciju.

Uspevam da dođem do broja telefona koji koriste oboje urednika Pinkovog jutarnjeg programa. Pošto su oboje još uvek u studiju, šaljem poruku u kojoj ih molim da mi se jave što pre, jer ima načina da žena dobije adekvatnu pomoć. Po završetku programa, stiže mi SMS u kom mi kažu da nemaju njen broj, da nije ostavila ime i da nemaju kako da je kontaktiraju. Odgovaram im molbom da makar sutra u programu, pošto ih ova žena očigledno gleda, objave SOS telefon i poruče joj da može da se javi. Narednog jutra, u utorak, 14. februara, oni to i čine. Prijatno sam iznenađena i – kasnije će se ispostaviti – pogrešno verujem da je, ljubaznim i pristojnim pristupom, moguće čak i Pink naterati da se ponese časno.

Koliko sam glupa i naivna shvata u sredu, 15. febrara. Nesrećna žena im se ponovo javila. E, tek tada počinje potpuni horor. Dovukli su je u studio. Istina, zamaglili su joj lik i nisu otkrili kako se zove, ali tu se sva humanost završava. Ovog puta emisiju vodi samo Jovana Joksimović, a u studiju su prisutne još i izvesna psihološinja i pravnica. Jedina korist od svega bila je što je ta pravnica razjasnila da zastara slučaja ipak ne postoji. Međutim…

Joksimović je žrtvu potpuno iscedila pitanjima, izvukla iz nje skoro svaki detalj zlostavljana, zasula je pitanjima o tome gde je sada njen zlostavljač, gde živi, koliko ima dece, šta joj je radio, šta joj je govorio… Izvukla je iz nje i koju terapiju joj prepisuje psihijatar. Uz malo guglanja svako ko je gledao program može da izgugla koje sve psihijatrijske dijagnoze ima ova žena. A može i da pogreši, jer je prepisivanje terapije u psihijatriji vrlo fluidna stvar. Npr. određenim pacijenatima koji uopšte nemaju šizofreniju prepisuje se lek za ovu bolest jer ima izuzetno jako sedativno dejstvo. Ili: umesto klasičnih sedativa, psihijatri prepisuju antiepileptik koji u malim dozama izaziva efekat umirenja, a bolji je izbor od sedativa jer sporije (ako uopšte) izaziva zavisnost ili otpornost na lek. Psihološkinja u studiju, ponela se jednako loše. O ženi sa kojom sedi za istim stolom, govorila je u trećem licu jednine: „ona", „njoj", „njeno"… Prvo, to je nepristojno čak i kad je tema potpuno bezazlena – pristojni ljudi o onom ko sedi pored njih ne govore kao da nije tu. Drugo, i još bitnije, to se naročito ne radi pred ženom koja za sebe kaže „ja sam ništa".

Za sve ove godine koliko pišem o ženama žrtvama raznih oblika nasilja, nikada nisam citirala nijednu žrtvu. Čak i ako su uspešno prevazišle traumu, ja sam samo novinarka koja nikada neće biti dovoljno stručna da proceni da li neko moje pitanje može ponovo da pokrene traumu. Pre mnogo godina pisala sam o učesnici „Trenutka istine" kojoj je postavljeno pitanje da li je nekada doživela orgazam dok je silovao otac. Tada sam zastupala tezu da, koliko god užasno i skandalozno to bilo, njen potvrdan odgovor može da pomogne drugim žrtvama kojima se isto događa, jer su saznale da ova potpuno fiziološka reakcija nije retkost. Ali, to je jedino dobro što može da se izvuče iz ovakvih programa, a i to – nehotično. Nema tu nikakve iskrene namere novinara da bilo kome pomognu. Bitno je samo da gore piplmetri.

Isto je i sada. Dali su Jovana i Srđan ovoj ženi broj SOS telefona, dali su joj kontakte ljudi koji su se javili sa željom da je zaposle (nezaposlena je). Sve bi bilo u redu da je to urađeno u tišini, a ne pred kamerama. Na kraju krajeva, onog trenutka kad su za temu odabrali incest, morali su da očekuju ovako nešto, morali su još u ponedeljak da imaju brojeve svih mogućih SOS telefona i druge informacije o tome kako žrtve mogu da dobiju pomoć. Ali, ne, njih jednostavno nije bilo briga. Od ljudskih sudbina bitniji je stajling, frizura i – senzacija. Samo nek je skandalozno, samo nek je intrigantno, pa makar to značilo da psihički razorenu ženu dovedemo pred kamere i pustimo je da priča, da bismo sutra mogli da pokažemo da smo opet najgledaniji. Pinku to nije prvi put, a jednu ženu već nose na duši – učesnicu emisije „DNK" (u kojoj sumnjičavi muževi utvrđuju očinstvo svoje dece), suprug je ubio nakon što su oboje učestvovali u ovoj emisiji. REM nije učinio ništa.

Rekoh na početku da ne mogu svi novinari da budu obučeni kako da postupaju sa žrtvama. Ali to nikako ne abolira Srđana Predojevića i Jovanu Joksimović. Jednom sam se našla u prostoriji u kojoj je Željko Mitrović, vlasnik i glavni urednik Pinka izjavio da su mediji pre svega biznis, a ko to ne razume, ne treba da radi u medijima i sve u svemu, jedna je budala. Radije ću biti budala, nego lešinarka koja zarađuje razvlačenjem tuđe nesreće i vivisekcijom traumatizovanih ljudi. Kad saberem dva i dva, zaključujem da sav ovaj užas nikako nije posledica nesnalaženja Jovane Joksimović i Srđana Predojevića. I mada nisam religiozna, u glavi mi je posle svega samo: ne praštaj im, bože, odlično znaju šta rade.