Lisica i ždral Jezičke doumice II Malo šta je tako nepodnošljivo kao raskokodakani rodoljubac: čuvstva o kojima nema potrebe uopšte da se govori on neumorno ističe kao svoju jedinstvenu osobenost i očekuje da mu se za nju svaki put oda posebno priznanje

piše: Ljubomir Živkov

Nije li rodoljubac kao neko ko se braći (a i samoj majci) popeo na glavu ponavljajući svakog bogovetnog dana: "Kad biste vi mogli i zamisliti koliko ja našu mamu volim! Vi to, u vašoj nedotupavnosti i vašem praznodušju, ne možete da pojmite, ponekad mi izgleda kao da i ne primećujete koliko sam ja preplavljen svojom ljubavlju i koliko sam njome takoreći obuzet! Da imate ma i predstavu koliko vas u svojoj ljubavi nadmašujem, pokrili biste se jedni ušima, drugi jorganom preko glave, a svi zajedno dvorili biste me kao cara, jer ja svojom prekomernom, neizmernom ljubavlju nadoknađujem vaše škrtarenje s neophodnim, ja premašujem, sam, ljubav koju, zajednički, bratovski, nas petorica treba non-stop da ispoljavamo, ja sam mamu činim ne samo dovoljno voljenom, nego je činim i voljenijom nego što su to druge majke; i u drugim porodicama ima neko ko se posebno ističe kao ja u našoj, ali, iskreno, mislim da mi ti drugi porodični šampioni nisu ni prineti; ponekad ne mogu ništa drugo ni da radim, samo volim mamu, Bože blagi i svemogući, iz Tebe li dolazi tolika ljubav i kroz mene neprestano struji ka našoj majci!"

Isti takav, samo mnogo još i gori, je svako ko naglas izgovori koliko voli otadžbinu, ima slučajeva gde se ta ljubav preliva na inostranstvo, ljubavi tih izuzetnika jedna zemlja je malo, pa moraju voleti još neku državu istom, jednako uzvišenom, neiskazivom i svepreplavljujućom ljubavlju (kao u slučaju Nikolić Tomislava, čijoj ljubavi, slatkoj kao med iz milijardu košnica, treba prostranstvo Rusije).

Kome nisu dosadni ljudi koji ne shvataju da govore o nečemu što je unutar svakog drugog bića (kako to da toliko volimo našu zastavu, naš grb, našu himnu, našeg kralja koga nismo još nikad ni videli? Otkud znam! Sve je to već u nama kad se rodimo, kao igrica u kupljenom kompjuteru), a oni se kočopere kao da su ne znam kako blagosloveni, kao da su na ovome svetu radi te svoje ljubavi; ne shvataju da njihova ushićenost najpre nije jedinstvena, nije izuzetna, dapače, rasprostranjena je ravnomerno diljem planete, a čak i kad bi samo njih preplavljivala ljubav prema svome rodu (i ruskoj naravno braći), za to oni ne bi imali i nemaju nikakve zasluge, te ne bi od zajednice smeli išta potraživati za tu svoju ljubavnost.

Kad biste vi zamisliti mogli koliko g. Đurić voli Kosovo, pali biste pred njim na kolena, pisali biste peticiju i demonstrirali biste u Nemanjinoj da mu se plata upetostruči i da mu se dodeli barem još dvanaest savetnika, umalo ne rekoh apostola, a ne da ga vijate kao Bog đavola jer je navodno zaposlio M. V.-a, odranije poznatog organima gonjenja, da, ako Goncić ima saradnike, a neguje samo jezik i Vučića, kolika svita pripada Đuriću koji neguje Železnicu, koji je smislio voz pun ikona, freski, mozaika, voštanica, tamjana, ripida, gde kondukter u stiharu osveštava vozne karte i deli putnicima naforu, a spolja na svim jezicima sveta piše "Kosovo je Srbija"! Koliko je radnih sati potrebno, i u slobodno vreme i u samoj Kancelariji za lažnu državu, da se ovako nešto smisli i postavi na zdrave šine!

Kad biste znali koliko ministar Vulin voli proletarijat, koliko ljubi, žali i pomaže sirotinju, ranjene borce, zanemarene veterane, zdrave ljude u birou za zapošljavanje, kad biste mogli da privirite u levičarsko čisto srce, ne samo da biste pocrveneli zbog vlastite samoživosti i sitnosopstveničkih gnusnih maštarija, nego biste od premijera tražili da se Vučelinom kolumnisti i čegevarijancu dodeli leno u Bačkoj, da mu iz Rusije naruči dvadeset pari prvorazrednih kožnih čizama kakve mladi oficir carske armade kod Gogolja lašti i divi im se dok cela varošica spava (mladi Vulin nam se, jakože Milijana, predstavio u čizmama), pa i to sve bi bilo malo za toliko nekoristoljubivu naklonjenost i bolećivost g. Vulina naspram radničke klase!

Tako i jezikoljupci drže da im za njihovu brigu o čistoti jezika otaca pripada prostor u ljublj. "Politici", da im za njihove eseje pripada honorar, država odvaja novac za tu našu ugroženu i napola već upropašćenu i posrnulu svetinju, jedni prijatno uzrujani tamane tuđice (1.230 dinara po tuđici), drugi raznose plakate na kojima piše kako se pravilno izgovara ime valute koja nije čak ni naša, i za to postoji fond, i za dizajnere, i za štampariju, i za one koji plakate lepe ili ih lično nose do najzabačenijeg građanina u katunu: "Dedice, kad ste radi nešto da pitate, nemojte reći ‘jer’, kaže se ‘jel’, a to ‘jel’ je nastalo od književnog ‘je li’ koje se usled zgušnjavanja srpskog kosmosa, znate, zgrudvalo u jednu reč, pa ga mnogi brkaju sa ‘jer’…"

Šta se u leontininskom spotu na Festu zapravo reklamira: jezik, nega jezika, ili uoči predsedničkih izbora (gde se, gle, predsednik Vlade ravnopravno i viteški nadmeće sa nepredsednicima Vlade!) Ministarstvo kulture reklamira samo sebe?

Spot koji vlada snimi besplatan je, Fest ima besplatno da ga pušta pre svakog filma, avion u kojem predsednik Vlade snima svoju ličnu reklamu takođe je još malo pa besplatan, dvesto do četiristo evra, sve je besplatno, ja tebi, ti meni, a ništa zapravo nije besplatno, čak ni ova moja vakela, i nju će moja redakcija da plati, premda neće da je preplati: prema svecu i tropar.