|
Nuspojave Evroforma i Srbosuština Zašto neću da glasam za onog ko misli kao i ja, a hoću za onog za kojeg lepo ni ne znaš šta misli |
 |
Kratka vest u "Novostima" od 12. 3. 2017. kaže ovako: "Predsednički kandidat (...) kaže da mora da se prizna ‘notorna istina’ da je Kosovo nezavisno od Srbije." Potom kaže i ovo: "Štiteći dela i tekovine Slobodana Miloševića, nismo spremni da priznamo notorne istine. Kosovo je nezavisno od Srbije, ono je izgubljeno ratom, taj rat je vodio režim Slobodana Miloševića i taj režim nas je izložio NATO bombardovanju." A onda i ovo: "Činjenica (je) da prema Kosovu postoje granični prelazi, da građani Srbije ne mogu da odu na Kosovo bez pasoša, kao i da granicu sa Kosovom obezbeđuju između ostalog i međunarodne snage." Na kraju se navodi da je predsednički kandidat "ocenio i da bi Srbija bila na višestrukom dobitku ukoliko bi postala članica NATO".
Ne, ne; samo vam se učinilo da sam se to ja u poslednji čas kandidovao za predsednika Srbije, a vama to nekako promaklo. Ovo, dakle, nisam rekao ja, ali – kao da jesam. Potpisujem svaku reč. Tako je, i nikako drugačije. Svaka je ovome kandidatu kao Njegoševa, pa još malo bolja. Slava mu i hvala, đe čuo i đe ne čuo.
Tako, dakle, govori kandidat za kojeg ću ja glasati, jer zastupa stavove koji su mi veoma bliski (čuj, stavove – nisu to čak ni stavovi, mahom su to gole činjenice, nimalo "alternativne")? Ma ne, šta vam pada na pamet: tako ne govori taj za kojeg ću glasati, nego tako govori Nenad Čanak. A onaj za kojeg ću ja glasati na ove iste teme sve nešto mulja i ševrda, okruglo pa na ćoše, možda iz kalkulacije da mu se tako za izbore najbolje isplati, a možda i zato što zaista ne misli tako kako mislimo Čanak i ja, koji smo u pravu, a on nije.
Pa dobro, zaboga, zašto neću da glasam za onog koji misli kao i ja (dakle – ispravno), a hoću za onog za kojeg lepo i ne možeš da budeš siguran šta o tome misli, ako uopšte misli? Vrlo jednostavno: zato što ovo nisu izbori na kojima se bira hoće li Srbija biti član EU (kamoli NATO), nego hoće li Srbija krenuti dalje ka otvorenoj diktaturi jednog sve otkačenijeg i brutalnijeg (a ideološki već sasvim ravnodušnog) samodršca, ili u rikverc ka kakvoj-takvoj demokratiji i pluralizmu. Famozna "geopolitička pitanja" ovde su ubačena kao koska za glodanje koja treba da nas odvrati od suštine, od jedine prave teme, i od daleko najjasnije i najneposrednije opasnosti koja se nadvila nad Srbijom, a ta opasnost dolazi iznutra, a ne spolja. Čak ni sa istočne strane (mada joj se ova bezbeli raduje).
Uh, pa čak ni ovo nije kraj. Evo, zamislimo da Srbija, ovakva kakva je, doslovno danas nekom vradžbinom postane članica EU i NATO? Iako sam svim srcem za to već tri decenije, ne bi me to baš nimalo usrećilo. Zašto? Pa, znate, i Mađarska Viktora Orbana i Poljska mahnitog Kačinjskog su u EU i u NATO; i Turska svirepog sultana Erdogana je u NATO (srećom, ne i u EU), i šta sad? Daleko im lepe kuće. Otkad su nastali ovi presedani, samo članstvo u EU (kamoli u NATO) više nije bezuslovna garancija da se radi o slobodnoj zemlji liberalno-demokratskog poretka. A mene baš takav poredak zanima: on je suština, ostalo je forma. On je bezuslovan, ostalo je opcionalno.
Zašto ima dosta onih s kojima sam dugo delio bliska gledišta, a koji to još, čini se, ne razumeju? Ostavljam po strani regrutirane i (pot)kupljene; mislim na one koji stvarno imaju problem snalaženja. Možda se nemali deo odgovora krije u nečemu što bismo mogli nazvati fenomen kasnog paljenja, a možda i sindrom vojevanja prethodnih ratova. To vam je nešto slično onome što je bilo devedesetih: sećate se, bili ste opozicija ratovima i nacionalizmima, miloševićima i šešeljima, a za to vreme neki su uporno vojevali "protiv komunizma", i još su sebe s punim ubeđenjem nazivali – opozicijom. Mada su, u najmanju ruku, promašili deceniju. Većina je njih tokom stvarnog "komunizma" bila manja od makovog zrna, ali poneki su stvarno i tada bili opozicija (koja se tada nazivala – disidenti). Ali nisu uspevali da shvate da se u međuvremenu njihov omiljeni Neprijatelj raspao i rastočio u ništavilu, a da je došao novi, još gori i svakako ubojitiji: nacionalizam, sa širokim stepenom štetnih dejstava. Na toj su konfuziji Milošević i ostala banda lepo parazitirali punu deceniju i kusur.
Nije li mi ova analogija malo šepava? Da, ako je shvatite bukvalno. Situacije nisu istovetne, jer Srbija uistinu nije razrešila – ni idejno-načelno, kamoli praktično – svoje "geopolitičke" zavrzlame i dileme, i mnogo se još tu vode muti. Ali, ta je stvar u ovom kontekstu apsolutno drugorazredna ako nam je kriterijum izgled ovog društva i pravac njegovog kretanja, ukratko: stvaran i normalan ljudski život. Po njega je daleko, daleko najveća opasnost autoritarno-populistička vladavina, kao bizarna kombinacija čvrste ruke, sveopšte laži i puke stihije, i danas je opozicija Tome Nečemu i njegovoj personifikaciji jedino što se računa, a sve ostalo je drndanje vune, bezopasno i nevažno, otuda uglavnom i nenapadano. Uostalom, zamislite samo da je sve ono što je izrekao Nenad Čanak, rekao onaj za koga ću glasati? Pa, vijali bi ga da ga obese na Terazijama. A mom starom drugu Čanku, hvala bogu, ništa. Zašto? Zato što je za Njih baš dobro da time na svoju stranu (i samim tim u bunar) odvuče poneki zabludeli glas od Istomišljenika u nevažnim stvarima. Ne nevažnim po sebi, nego nevažnim 2. i 16. aprila. A znati kad je čemu mesto i vreme, to je sve, ne samo u politici.