Intervju – Dušan Ivković:
Ne smemo dozvoliti diktaturu

"Ako ćemo da govorimo sportskim žargonom, kada god te neko nagazi, i kad osetiš nepravdu, tada skače adrenalin, skače koncentracija. Ja sigurno neću da se fokusiram na to da ratujem sa državom, daleko od toga. Prolazio sam kroz mnogobrojne političke sisteme, i siguran sam da je ovaj sistem najgori. Danas je takvo vaspitanje da onaj ko se bavi politikom, i ko je deo vladajućeg sistema, on očekuje da nešto dobije, da bude namiren"

Pripremajući se za intervju sa Dušanom Ivkovićem, između ostalog, pogledao sam i snimak emisije Tanje Peternek "Tv lica… Kao sav normalan svet" na Jutjubu. Bila je 2009. godina, Dušan Ivković je imao 66 godina i upravo je načinio pravo malo čudo. Košarkaška reprezentacija je nakon 2002. godine (i poslednjeg zlata za SRJ) tonula sve dublje i dublje i dotakla dno 2007: sva tri poraza na Evropskom prvenstvu značila su izostanak sa Olimpijskih igara u Pekingu, ali i obavezu igranja kvalifikacija za naredni EP. Tada je, po treći put u prebogatoj karijeri, Dušan Ivković preuzeo nacionalni tim, i za godinu dana ga je sa dna – doveo do finala EP-a 2009. i medalje (srebrne) – prve posle sedam godina.

Nakon toga je, dakle, Dušan Ivković šetao sa Tanjom Peternek po ulicama i sokacima svog detinjstva i mladosti: video sam izuzetno uspešnog, situiranog i veoma uglednog čoveka neverovatne košarkaške biografije, i nekog ko se na Crvenom krstu oseća kao u sopstvenom dvorištu, kako prebira po sećanjima. Iako na zalasku karijere, to srebro 2009. nije bila poslednja reč Dušana Ivkovića u košarci. Sledeće godine je reprezentacija brutalno oštećena u polufinalu Svetskog prvenstva, i tako sprečena da odigra finale sa SAD, a 2012. je, u nezaboravnom preokretu, njegov Olimpijakos uzeo titulu Evrolige košem u poslednjoj sekundi. Potom je osvojio turski kup i Superkup sa Efesom, i završio prebogatu karijeru u julu prošle godine.

I – opet se vraćamo na emisiju iz 2009. godine – iako je delovalo da u miru evocira mesta, ljude, događaje i sećanja stara više decenija, u jednom trenutku se iznervirao: kada se setio 1980. godine, prvog njegovog odlaska u grčku košarku, kako je dovodio grčke igrače u Beograd u šoping – iz Grčke, koja je 1. januara 1981. ušla u tadašnju Evropsku zajednicu.

"Grčka košarka je tada bila na jako niskom nivou, a tadašnja naša zemlja veoma visoko, i standardom, i svim ostalim. Međutim, zahvaljujući našim vrhunskim političarima, mi smo stigli ovde gde smo stigli. Nisam hteo da progovorim reč o politici, ali sam se sad malo isprovocirao. Gde se nalazi Grčka, a gde ova jadna zemlja, koja se raspala, govorim o svim ljudima koji se tu nalaze. I nadam se da smo sada na dobrom putu, da ćemo da se izborimo da uradimo nešto kvalitetnije", rekao je tada Ivković Tanji Peternek.

Ipak, sedam godina kasnije, Dušan Ivković se iz penzije najednom našao u žiži javnosti, nakon što je podržao kandidaturu Saše Jankovića za predsednika Srbije. Odmah se našao na udaru "nezvaničnog službenog glasnika" i drugih režimskih medija. I zato sam Dušana Ivkovića prvo pitao o razlozima za njegov izlazak u javnost – šta ga je to nateralo?

"Mislim da su ovi moji izlasci u javnost nešto što iznenađuje i mene. Gradio sam određeni ugled dugi niz godina i ni u kom slučaju ne želim bilo šta da promenim, a ovo što se sada dešava jeste jedan sticaj okolnosti, odnosno činjenica da su uskoro predsednički izbori. Ovo što radim nije u mom ličnom interesu, već radim nešto što je u interesu svih građana Srbije", kaže Ivković.

"Zapravo, sada bi trebalo da radim nešto drugo, da se pripremam, da uklapam sve materijale i kockice u jednu knjigu, za koju mi je potrebno dosta vremena. Ne knjigu uspeha i rezultata, već nešto poput knjige koju su nekada i nepismeni ljudi ostavljali, ‘knjigu očeva’, koja bi bila namenjena mojoj porodici. I nadam se da sve ovo što se dešava neće da promeni sliku o meni. A sve je sticaj okolnosti – moguće je da se ljudima dopalo kada sam prošetao gradom na protestu ‘Ne da(vi)mo Beograd’. I mislio sam, kada sam dao intervju NIN-u, da sam na neki način završio, da sam ispunio svoju građansku dužnost. Da nisam to uradio, jako loše bih se osećao. Međutim, posle tog intervjua, dolazi do situacije za koju mogu da kažem da je sto odsto proverena – da se po nalogu Gorana Vesića povlači zahtev za legalizaciju moje kuće."

"VREME": A odakle znate da je to baš Vesić?

DUŠAN IVKOVIĆ: Čekajte, ja sam građanin ovog grada, i poznajem sve njegove strukture. Ja nisam čovek koji kaže da ima "Laufera", nego me ljudi vole i poštuju, i kažu mi. I sigurno da nije normalno da saznam iz "Informera" da je moj zahtev za legalizaciju kuće odbijen, što nije tačno – on je izvučen iz postupka kao neka vrsta kazne. A to je pratila gomila neistina, što je politička taktika ocrnjavanja političkog protivnika. Međutim, ja nikako nisam politički protivnik naprednjacima. Ja se ne bavim politikom. Nego je isti sistem na snazi kao i godinama unazad – da objekat ne valja, da "stručnjak" kaže da je tu klizište i da ne može da se legalizuje – to je sve taktika tog našeg vajnog gradskog menadžera Vesića.

Opet moram da vas pitam, kako znate da je to on, a ne, na primer, gradonačelnik?

Ne, ne, ne, gradonačelnik Siniša Mali je zadužen za druga pitanja, za strategije planova pranja novca, nekretnina, a Goran Vesić uliva strah u gradu. To se zna, svi ljudi to znaju. Poznajem sve strukture, rođen sam ovde, ljudi ga se jednostavno plaše – kad on nešto kaže, glavno je složiti se sa tim. Verovatno ne bih ni dirao te gradske strukture, da se nije desilo ovo što se desilo. To su izuzetno loši ljudi koji su tu postavljeni, i mene je sramota kada Goran Vesić nešto govori, bilo da je fontana na Slaviji, ili kad se izvinjava porodici Aleksić zato što Grad kasni da dâ ulicu Srđanu Aleksiću... A on govori i u moje ime, ja sam građanin ovog grada, i nikad to nisam prestao da budem.

Dolazimo do vaše podrške Saši Jankoviću. Jutros ste na N1 bili veoma uvereni kada ste rekli da će Saša Janković da pobedi na ovim izborima. Sportskim rečnikom, deluje mi da je ovo utakmica na njihovom terenu, sa njihovim sudijama i pravilima, i bez ikakve spoljne kontrole. Zašto onda mislite i kako mislite da Saša Janković pobedi?

Ako ćemo da govorimo sportskim žargonom, kada god te neko nagazi, i kad osetiš nepravdu, tada skače adrenalin, skače koncentracija. Ja sigurno neću da se fokusiram na to da ratujem sa državom, daleko od toga. Prolazio sam kroz mnogobrojne političke sisteme, i siguran sam da je ovaj sistem najgori. Danas je takvo vaspitanje da onaj ko se bavi politikom, i ko je deo vladajućeg sistema, on očekuje da nešto dobije, da bude namiren. I sad zamislite budalaštinu koju su rekli – da ja glasam za Sašu Jakovića da bih legalizovao kuću. Pa to ni idiot ne bi mogao da napiše, a ipak je bilo napisano, i to prolazi. Ovo jeste neravnopravna borba. I rekao sam, kada je najteže, uvek gledam da nađem dodatnu motivaciju. Ne da se "palim" i da ratujem, nemam nameru da ulazim u neke konflikte, ali očekujem da neko odgovori, jer je bilo mnogo prljavo ovo što su rekli o meni – da sam bio podanik Miloševića, i da sam molio Vučića da budem predsednik Saveza da bih srušio Đilasa. Ono što je izašlo u "Informeru" je mnogo gore nego ono što je izašlo u NIN-u, da je Nebojša Stefanović glavni fantom iz Savamale. Nebojša Stefanović je još "Nebojša iz Beograda", a ja sam osam godina bio predsednik Svetske asocijacije košarkaških trenera. Na svim kontinentima mene ljudi cene i poštuju. A Nebojša Stefanović je neko ko tek treba da dokaže da se sve ovo radi onako kako treba.

Na koji način vi pomažete Saši Jankoviću?

Posle spleta okolnosti, ja sam se prihvatio da budem deo kampanje. Ljudi mi veruju. Zovu me, kažu, evo ovde ima nas 50 koji te podržavamo. A ja im kažem, ljudi, nemojte mene da podržavate, nego Sašu Jankovića. Saša je ovog momenta sasvim sigurno jedan jedini i pravi kandidat za predsednika Srbije. Iz milijardu razloga i ne potcenjujući druge kandidate. To je svima jasno, pa i Vučiću. A mene je najviše isprovocirao ulazak u totalitarnu vlast, koja neodoljivo liči na ono što se događa u Turskoj. Vučić kaže da, ako dođe do kohabitacije, "ja podnosim ostavku, jer ne podnosim da mi predsednik zvoca". To za mene nije normalno.

Zašto kažete da je ova vlast najgora ikada? Ona vlast iz devedesetih je vodila ratove, ubijala ljude...

Nikada ljudi nisu bili ovako naplašeni, i nikada nismo bili na ovom putu. Ne postoje slobodni mediji, ljudi su na svakom koraku u šoku. Ono tokom devedesetih jeste bila zločinačka vlast, bilo je i plaćenih ubistava, bilo je svega. Ali, budućnost nam nije svetla sa ovom vlašću, i mi moramo da je sprečimo. Jer, to je ta ista vlast kod koje su se dešavale stvari koje ste vi pomenuli. To je potpuno ista vlast. Podrška Saši je važna da bismo je zaustavili, to je na prvom mestu, ali i da bi se konačno formiralo jedno jezgro ljudi, odakle će da izađe neka nova inteligencija. Ljudi koji su predložili i podržali Sašu, to su ljudi koji meni izuzetno imponuju. Znam ih godinama, i ne mogu da ne čujem ono što predlože akademici, profesori i vrhunski stručnjaci. Kao što ne mogu da ne čujem ono što kažu o Beogradu na vodi. Pa, Beograd nije Abu Dabi, da mi treba da zaklanjamo pustinjske vidike. I sve to što se radi, ne radi se da bi se stvari unapredile, nego zato što se nešto drugo krije iza toga. Šta – videćemo u najskorijoj budućnosti. A svi ovi podanici koji se nalaze u okolini, svi do jednoga govore samo u svom interesu, i imaju dobit iz svega toga.

Često ste govorili da je ono što je donelo uspon Vučiću bilo mesto koordinatora svih bezbednosnih službi. Zbog čega?

Gledajući objektivno, on zna svoj posao. Sigurno je da mnoge ljude drži ucenjenim, jer drži po fiokama sve te afere. Ne želim da pominjem te ljude. Ali, ne bih želeo da ovaj naš razgovor protekne u tome šta je Vučić uradio, već šta mi treba da uradimo. Verovatno ću pred kraj kampanje nešto da kažem o tome kako se ja osećam, zašto je ovo ovako, i zbog čega to treba da se spreči, da se ne bi širilo dalje. Mi ne možemo da menjamo svest, ali možemo da probamo da ljude izvučemo i odvojimo iz tog straha, da ih odvojimo od rijalitija, da priđu i da znaju da postoji nešto kvalitetno. Mislim da je to minimum. Ja nisam stručan da pričam o političkim programima. Podržao sam Sašu Jankovića, shodno nečemu što je iskonsko, a to je naš Ustav. Jedan od najvećih kvaliteta Saše Jankovića jeste to što nije član nijedne partije. Zbog toga jeste hendikepiran u smislu sprovođenja kampanje, i to liči pomalo na borbu Davida i Golijata, ali nam to odgovara. Najsmešnije mi je bilo u Lazarevcu – dok je Saša govorio, neko mi je prišao i upitao me da li imamo obezbeđenje. Rekao sam mu. "Ja sam obezbeđenje ovde." Mi putujemo po Srbiji sa dva automobila, bez ikakvog obezbeđenja, a onda mi drugar iz Čačka javi da je Čačak u subotu bio preplavljen stotinama autobusa kada je dolazio SNS. A ti ljudi koji dolaze i putuju tim autobusima znaju da je to nešto veštačko. Ja verujem u pobedu, tako sam vaspitavan. Najiskrenije verujem.

Pomenuli ste jednom da građani treba da shvate koji je ovo momenat za Srbiju. Koji je ovo momenat, o čemu se ovde odlučuje?

Najjednostavnije, mi ne smemo da dozvolimo da Srbija postane totalitarna, diktatorska zemlja, u kojoj građani apsolutno neće moći da imaju uvid u bilo šta. Jer, svi ugovori o rasprodaji zemlje će da budu stroga tajna, kao što mi ni dan-danas ne znamo tačno šta je bilo sa dugovima JAT-a i Etihada, odakle je sve to namireno i šta je urađeno. Prema tome, tu treba da postoji kompletna transparentnost i javnost. Da ne ulazimo u neke šire političke analize i strategije, pitanje Kosova... Vrlo je teška situacija ovo u čemu se nalazi Evropska unija, ali i Zapadni Balkan, u trenutku kada se dve države takoreći raspadaju. Verujem da se, u kompletnoj nemoći da kontrolišu situaciju, ti političari između sebe dogovaraju i prave razne incidentne situacije da bi prikrili svoju nemoć i da bi dobili glasačko telo.

A spolja, očigledno, nikakva kontrola neće moći da dođe.

Spolja nema nikakve kontrole. Ja želim da se Evropska unija ne raspadne, ali posle Bregzita, da li će još neka zemlja da ode? Da li može da se kontroliše izbeglička kriza? Ili terorizam? To su tri pitanja za koja EU apsolutno nema rešenje.

Kao trener, kako biste svojim igračima opisali one protiv kojih treba da igrate, i ono što je pred njima?

Najpre, treba uvek da igraju dva ravnopravna tima, pod ravnopravnim uslovima. A mi imamo situaciju gde nismo ravnopravni. Prema tome, ja ne mogu trenutno ovo da objasnim svojim igračima, ali svakim danom moj tim će da bude jači i jači, a oni će da budu u sve većoj dubiozi. Ta situacija će, ne iz dana u dan, nego iz sata u sat, da ide na našu stranu. To je evidentno.

Radmilo Marković