Stanislav Hočevar, beogradski nadbiskup :
Verujem, dakle postojim

"Moje poslanje jeste veliki izazov jer mogu uspostaviti dijalog sa Pravoslavnom crkvom, koja mi je jako bliska"

TREĆI SLOVENAC U BEOGRADU: Stanislav Hočevar

Nedavno, posle jednogodišnjeg "koadjutorskog" staža, simboličkim primanjem pastirskog štapa beogradsku nadbiskupiju preuzeo je mr Stanislav Hočevar. O dosadašnjem nadbiskupu dr Francu Perku kaže: "Svima je poznato kako se nadbiskup dr France Perko voleo šaliti. Tim svojim karakterističnim humorom budio je u svima radost i u tom duhu treba shvatiti njegovu tvrdnju", objašnjava nadbiskup Hočevar.

Posle Alojza Turka i dr Franca Perka, treći je Slovenac na čelu beogradske nadbiskupije ali je on, za razliku od svojih prethodnika koji su bili sveštenici, redovnik odnosno monah. Sa osamnaest godina je privremeno pristupio salezijanskom redu da bi, posle teoloških studija, večnim zavetom postao redovnik. Želeo je da studira novinarstvo. "Vi novinari i mi biskupi na istom smo zadatku: saopštavamo."

Krupna stasa, uspravna držanja, s osmehom i uzdržanom ljubaznošću zvonkim glasom daje odgovore bez mnogo razmišljanja i suvišnih reči. Kao da je pitanja unapred znao. A nije.

"VREME": Već godinu dana ste u Beogradu. Kako Vam se čini?

S. HOČEVAR: Svuda se dobro snalazim. Veselim se što ima toliko ljudi koji traže Boga. Oni su za mene prava podrška.

Već dvaput ste spremali dokumenta za misionarski rad u Africi. No, obreli ste se u Beogradu. Da li Vam je boravak u Beogradu podjednak izazov kao misija u Africi?

Iz mog rodnog kraja potekao je veliki misionar dr Ignacije Knoblehar, prvi misionar iz Evrope koji je išao najdublje u srce Afrike uz Nil. Posle njegove prerane smrti osnovana je posebna redovnička zajednica da bi nastavila njegov rad. Nadahnjivala me je njegova sposobnost da objedini veru sa kulturom i naukom. Još kao student teologije spoznao sam vrednost misionarskog rada i molio sam da budem poslat. Moji redovnički poglavari, monasi, odlučili su da ostanem u Sloveniji. Moje opredeljenje nije bilo da dođem ovde, naročito ne kao biskup. Redovnici obično nisu biskupi, ali sadašnji papa voli slati redovnike za biskupe. Ovde nisam došao u misiju u klasičnom smislu reči već po želji Crkve. Misionarska zemlja je ona u kojoj nema katoličke ili pravoslavne crkve. Srbija u svakom slučaju to nije. Moje poslanje jeste veliki izazov jer mogu uspostaviti dijalog sa Pravoslavnom crkvom, koja mi je jako bliska.

U Salezijanski red stupili ste kao tinejdžer. Kakav je to red?

Salezijanci su moderan red, oni ne žive zatvoreni u samostanima (manastirima) već svoju kontemplaciju (sjedinjenje sa Bogom) žive tamo gde su mladi. I svoj posao, edukaciju, obavljaju kao tim. Preventivna edukacija naš je najznačajniji i najdraži zadatak, pomoć mladima da se razviju kao vernici ali i kao građani, da bismo ih sačuvali od devijantnosti. Poznato je da svaku državu devijantni ljudi koštaju mnogo više nego dušom i telom zdravi građani.

Balkan su dugo potresali etnički ratovi, a koji su imali i versko obeležje. Kako biste ocenili uticaj Crkve, katoličke kao i pravoslavne ili njenih predstavnika, na događaje koji su, nadamo se svi, definitivno za nama.

Pitanje je, kao što i sami znate, veoma kompleksno i koliko god da je dug intervju nije moguće sve reći. Zato ću biti kratak. I u prošlosti je bilo premalo međusobnih susreta, odnosa, upoznavanja, i samo na temelju toga možemo razumeti zašto je dolazilo i do nekakvih nesporazuma koji su kasnije donosili teške posledice. Ne govorim o moralnoj odgovornosti, jer nije dobro da se prebrzo osuđuje, ali Crkva, pravoslavna i katolička, sada je pozvana da dijalogom, proučavanjem istorije prevaziđe toliko predrasuda i stereotipa. Najviše me boli što još ima toliko predrasuda o Drugom svetskom ratu. To znači da se ljudi još hrane komunističkom intepretacijom istorije. Zato mislim da je u ovom trenutku najvažnije da poznajemo prošlost, da istoričari zajedno studiraju, spremni tražiti istinu, da možemo bolje živeti bez predrasuda i stereotipa.

Jedan župnik iz Beograda rekao mi je da su Pravoslavna i Katolička crkva sestrinske i da su razlike samo u finesama. Finese jesu, ali su vidljive izdaleka: burme se nose na različitim rukama, pokreti rukom pri krštenju su kao u ogledalu, a oltari u hramovima orijentisani su na suprotne strane. Hristovo rođenje na Balkanu se obeležava dvaput, a vaskrsenje može i jedanput. Kako gledate na ovaj dualizam, i može li se očekivati pomak bar u ovim finesama, ili su tome prepreka dogmatske razlike?

U pitanju je samo fenomenološki dualizam, samo ono što se izvana vidi. U svakoj religiji bitno je nevidljivo. Ali to nevidljivo ne možemo drugačije već samo nekim vidljivim znakom izražavati. Ovo izražavanje povezano je sa kulturom i mentalitetom svakog naroda. Tako je svaki evangelista Isusa Hrista opisivao unekoliko svojim rečima. Oni koji su pisali poslanice, recimo apostol Pavao, svojim su karakterističnim rečima opisivali Isusa Hrista, i baš to znači da je Bog velika tajna. Toliko velika tajna da je ne možemo nijednim uniformiranim znakom opisivati. Sve što ste nabrojali znak je samo vanjskog, ljudskog, dakle fenomenološkog doživljavanja Boga dok je on, kada pogledamo sadržaj vere, isti. Vanjska različitost naše je bogatstvo i nadopunjuje nas, obogaćuje, a ujedno upozorava da se ne smemo prebrzo zadovoljiti svojim definicijama. Dogme već imamo sve iste. Samo, dok je Katolička crkva na osobit način pratila istorijski razvoj i progres naroda proglasila je još nekoliko dogmi. Treba da znamo, i to je moja velika poruka svima: da svaka dogma Crkve nije nešto što se, da tako kažem, ugurava čoveku nego je bedem, odbrana čoveka, time branimo ljudsko dostojanstvo.

Rimokatolička crkva nije član raznih veća crkava već je posmatrač. Koliko ekumenizam, po Vašem mišljenju, može uticati na razvoj prilika na Balkanu?

U Ekumenskom savezu crkava ili Evropskoj konferenciji crkava okupljene su sve ostale hrišćanske crkve dok Katolička crkva nije, što je razumljivo: zbog njene jake organizacije i sveopšte prisutnosti na svim kontinentima i broja svojih vernika imala bi prevelik uticaj unutar te organizacije. Zato je, iz delikatnih razloga, prirodno da nije članica tih tela. Ali, isto treba reći da sebe smatra autentičnom Hristovom crkvom.

Ekumenizam kao pokret treba pravilno shvatiti. Ne volim upotrebljavati reči koje se završavaju na "izam" jer uvek znače predimenzioniranu akcentiranost. Radi se o traženju zajedništva. Dakle, po prirodi hrišćanstva svi moramo tražiti jedinstvo i zato smo pred tim velikim izazovom, i samo je pitanje da li ćemo odgovoriti ili ne. Rekao bih, mi moramo odgovoriti inače ćemo još sami produžavati manipuliranje Balkanom. Ako mi hrišćani budemo tražili dijalog, onda puno možemo učiniti i ja sam veliki, optužuju me preveliki optimista i sve ću uraditi da budemo u zajedništvu uvažavajući različitost.

Granice biskupija poklapaju se sa granicama banovina u Kraljevini Jugoslaviji. Donedavno su sve bile u jednoj državi, i nije smetalo što se ne poklapaju sa republičkim granicama. Sada stvari drugačije stoje. Da li će doći do promena i ovih granica, i gde su buduće granice beogradske nadbiskupije?

Katolička crkva veoma uvažava istorijski razvoj osobito na području formiranja država. Zato nikada ne želi preuraniti u formiranju svojih struktura. Želi da najpre političari, nakon dijaloga, traženja rešenja odrede granice. Katolička crkva brine za sve vernike pošto je, kao što rekoh, po svojoj prirodi misionarska. U Katoličkoj crkvi nema nikakve nestrpljivosti, traži se dijalog sa svima, savetuje i prepušta političarima odgovornost da učine svoje. Svakako će naša Crkva imati uređenje primereno novim okolnostima.

Predsednik Koštunica je malo po naimenovanju primljen u Vatikanu. Da li su se tada postigli sporazumi o novom konkordatu?

To je bio pre svega prijateljski susret, s jedne strane otvorenost Jugoslavije prema svetu, sa druge strane velika želja Crkve, osobito želja pape Jovana Pavla II, koji je uvek branio Srbiju i Jugoslaviju, branio u ime istine i tražeći istinu, i želeo da dâ znak podrške demokratiji i novoj otvorenosti. To je bio prvi susret koji je samo najavio buduću saradnju.

U našoj zemlji trenutno je aktuelna polemika oko uvođenja verske nastave u državne škole. Stavovi su od ekstremno za do ekstremno protiv. Koji vid verske pouke biste Vi preporučili: pri hramovima kao do sada, kao vannastavnu aktivnost u školama, fakultativan predmet ili pak obavezan? Kakva su Vaša iskustva s obzirom na prosvetiteljsku misiju Vašeg reda?

Svi ljudi bez razlike treba da priznaju transcendentalnu dimenziju svakog ljudskog bića. Dakle, čovek je ne samo materijalno nego i duhovno biće. Stoga treba pružiti, osigurati čoveku, osobito detetu, mladim ljudima tu religijsku dimenziju. To je dužnost svakog društva, a pre svega svake porodice. Država je samo služba porodice. Ako porodice žele, a prirodno je da žele verski odgoj, država ga mora osigurati. Ne da natera i prisiljava već da je u pomoći odgovornima, znači roditeljima. Kako to ostvariti stvar je kulture, istorije i spremnosti svakog naroda i svake države. Svakako treba znati da je hrišćanstvo obeležilo kulturu i istoriju srpskog naroda i ove zemlje, i niko ne može živeti u ovoj kulturi ko ne poznaje hrišćanstvo. Ne prihvatati te istine znači neprihvatanje svoje sopstvene istorije. Važno je da to i škola uvažava. Glavno je pitanje, međutim, da li svi predmeti u školi, istorija, filozofija, istorija umetnosti, psihologija, sociologija već uvažavaju realnost prisustva hrišćanstva. Ne radi se najpre o veronauci, nego se radi o tome da li je hrišćanstvo, vera kao takva, pravilno prihvaćena. Onda svakako treba mladima pružiti pomoć da mogu samostalno razmišljati, a da bi mogli samostalno razmišljati potrebno je nešto što zovemo veronauka. Pravo rešenje treba tražiti unutar trougla – porodica, crkva, škola. Katolička crkva i Biskupska konferencija Katoličke crkve Jugoslavije zbog toga se izjasnila ovako: pozdravlja ovu težnju za veronaukom u školi, ali budući da je katolika u nekim krajevima vrlo malo poziva državne organe, budući da smo i ranije kao i sada imali katehezu organizovanu u našim župama, da se ovaj naš program prihvati u školski sistem. Sasvim je normalno da je moraju roditelji prihvatiti, da ne bude obavezna nego da se svako slobodno odluči, ali kad se odluči mora da istraje. Svi ostali moraju dobro poznavati istoriju religije da bi mogli biti ljudi kulture.

Na Balkanu su bar jedan vek prisutne male verske zajednice, denominacije i sekte, koje su do pre dvadeset godina prikazivane kao naše bogatstvo dok se na njih sada iskosa gleda. Čak je vidljiva kampanja protiv njih. Istina, pojavile su se i neke nove, čak pomalo bizarne. Kakav je Vaš stav prema njima i da li verska tolerancija ima granice?

Uvek se volim vraćati izvoru, što znači da je čovek po svojoj naravi religiozno biće. To znači da uvek traži neki smisao i odnos sa nekim ko je jači od njega, i zato je traženje Boga samo po sebi nešto veoma veliko što treba da poštujemo. Mi hrišćani znamo da je Bog tako velika tajna da se sam otkrio i da samo Bog može reći ko je Bog. I zato i Pravoslavna i Katolička crkva imaju svoju nauku, svoju dogmu, svoju doktrinu. Znamo da ova doktrina obuhvata sva ljudska pitanja i može na sva odgovoriti. Zato se volimo zvati "sestrinske crkve", jer isto vjerujemo i znamo da je po otkrivenju data istina. Pojava sekti je izazov i jednoj i drugoj crkvi da se zapitaju jesu li učinile sve da bi ljudima pravilno približili Boga. Ne nasilno već pravilno, uvažavajući potpunu slobodu. Ali uz to još moramo znati da postoji takozvani fenomen milenarizma: uvek se u prelomu milenijuma u čovečanstvu probudi neko posebno očekivanje i zato, obično, u to vreme nastaje mnogo sekti. Zbog toga toj pojavi ne treba da pružamo preveliku pažnju jer time, zapravo, bolest koja nastaje u nekom društvu sami povećavamo. A sa druge strane, moramo znati da kada se ne prihvata pravilan odnos prema Bogu dođe do naopakog odnosa, kao što je u satanističkim pokretima ili nekim drugim. Zato mi sami znamo da neke sekte ili neki duhovni pokreti nemaju jasne definicije, nemaju jasnog nauka, nemaju krštenja nego nastoje samo skupljati sledbenike i brzo nestaju. Rekao bih: svakako tolerancija jer moramo uvažavati slobodu, ali i sledbenici nekih sekti moraju prvi, isto tako, tolerisati i poštovati ostale i ne praviti nikakvoga nasilja nad ostalima.

U pripremi je novi zakon o položaju verskih zajednica u Jugoslaviji. Da li znate šta će zakon sadržati i da li biste mogli da ga prokomentarišete.

Ako je neko društvo demokratsko, onda zapravo takvog zakona ne treba, ali svakako je potrebno da je u općim zakonima sve dovoljno uvažavano.

Prvi maj je u kalendaru označen kao Dan sećanja odnosno Sveti Josif radenik, i poklapa se sa Međunarodnim praznikom rada. Da li je to samo koincidencija?

Ne, nije koincidencija. Kao što sam rekao, Katolička crkva uvek prati čoveka u svim njegovim zbivanjima. Ne treba zaboraviti da je sadašnji poglavar Katoličke crkve Jovan Pavle II u svojoj prvoj okružnici kazao da je "čovek put Crkve". Dakle, tamo gde je čovjk tamo je i Hrist s njime. Osobito u prošlom, XX stoleću, bio je veliki pokret rada i Crkva je htela biti na osobit način bliska s radnicima koji često nisu mogli uživati nikakve socijalne pravde. Nije bilo sindikata i mnogi vlasnici fabrika ili direktori zloupotrebljavali su radnike. Katolička crkva htela je da kaže: rad je veoma važan, ali treba poštivati vlastite zakone rada i niko ne sme biti iskorištavan. Ipak, treba dobro raditi jer će se samo radom čovek otkriti kao pravi čovek – stvaralac. Zbog toga je Katolička crkva na dan kada se slavi Međunarodni praznik rada postavila Josipa, muža Device Marije, za uzornika i zbog toga Katolička crkva slavi taj dan.

Zoran Majdin