"Zastava: u raljama radničke klase"; "Vreme" br. 538

Kad penzioneri kažu kako ne mogu da žive od penzija, svi novinari, ekonomisti itd. s razlogom potvrde: jeste, penzije treba povećati jer se od njih ne može živeti.

Kad prosvetari počnu da štrajkuju zbog malih plata, svi novinari, ekonomisti itd. s razlogom potvrde: jeste, plate treba povećati jer je sramota da nam decu vaspitavaju tako bedno plaćeni učitelji i profesori.

Kad seljaci kažu da ostadoše goli i bosi, bez traktora i bez đubriva, svi novinari, ekonomisti itd. s razlogom potvrde: jeste, država pod hitno mora da pomogne agraru.

Kad se lekari pobune zbog malih plata, svi novinari, ekonomisti itd. s razlogom kažu: to je sramota, treba smesta povećati sredstva za njihove plate i za ukupno zdravstvo.

Kad novi poslanici nekoliko puta podignu sebi plate, niko ništa ne kaže, jer, najzad, ljudi vode državu, a to ima svoju cenu.

Kad, međutim, radnici kažu – dajte nam da radimo, da pošteno zaradimo i izdržavamo svoje porodice, nađe se masa novinara i ekonomista koji počnu da govore o "razmaženoj radničkoj klasi" iz "nekadašnjih fabrika", kako svi oni još uvek "žive u iluzijama" koje će sada oni da im razbiju. I zbilja su drski i razmaženi, jer, zamisli, oni bi da rade!

Za te novinare i ekonomiste je i Vlada bolećiva, a premijer čini "leva skretanja" jer imaju ideju da izađu radnicima u susret. Ili bar tako govore da bi primirili radnike.

Ti isti novinari i ekonomisti su s razlogom napisali tomove knjiga o tome kako su Milošević, SPS i ukupni režim upropastili državu, narod, privredu, banke, školstvo, zdravstvo i sve ostalo. Ali kad se pomenu velika preduzeća, potpuno zaborave na Miloševića, SPS, ratove koje je trebalo plaćati, i počnu da govore o "gubitašima", "razmaženoj radničkoj klasi", o nesposobnim direktorima. Dakle, državu i privredu upropastio je Milošević, a konkretnu fabriku – nesposobni i razmaženi radnici i još nesposobniji direktori. I sad bi još hteli da rade!

Ti isti novinari i ekonomisti, koji nisu ni jedan jedini dan, ni jednu jedinu kap znoja uložili u izgradnju tih fabrika, mogu lako da kažu – prodajte ih budzašto, a višak radnika na ulicu! I ne pada im na pamet da analizirajući pojam i funkcije "vlasnika", provere da li se iza pojma "društvena svojina", možda u tim istim "razmaženim" radnicima krije istinski vlasnik tih fabrika.

Još manje im pada na pamet da se zapitaju kako su te iste fabrike i ti isti radnici pre Miloševića bili uspešni, kako su ostvarivali milione dolara izvoza, kako su ostvarivali dovoljan dohodak da mogu da finansiraju zdravstvo, školstvo, kulturu, državu, i kako su njihovi radnici imali para da kupuju i dnevne i nedeljne listove i televizore u boji.

I logično, potpuno zapostavljaju pitanje – hoće li stvarni vlasnik uložiti pare u fabriku ili će je pretvoriti u servis za održavanje proizvoda iz svoje fabrike, kao što se desilo stotinama fabrika u zemljama koje su ranije krenule u tranziciju.

Ti isti novinari i ekonomisti s razlogom hvale mala i srednja preduzeća. Tamo su mnogi radnici našli posao i hleb. Ali potpuno previđaju razliku između rasta i razvoja. Ako umesto jedne fabričice koja proizvodi eksere imamo deset fabričica, to je rast. Ali, razvoj mogu da obezbede samo velika preduzeća jer samo ona mogu da ulože velike pare u istraživanje i razvoj. Ne prednjače SAD u naučnom i tehnološkom razvoju zbog malih i srednjih preduzeća nego zbog giganata čija istraživačka odeljenja pomaže čak i američka vlada.

Najzad, nisu SAD, Nemačka ili Japan veliki, moćni i bogati zbog svojih malih i srednjih preduzeća, nego zbog svojih velikih preduzeća koja čine kičmu njihove privrede, države, političke i vojne moći. I za koja, uzgred, rade ta ista mala i srednja preduzeća.

Ljubomir Đorđević, Subotica