"Padaj silo i nepravdo"; "Vreme" br. 538

Ni gdin Vuk Obradović, u intervjuu povodom rada Komisije za finansijske zloupotrebe, a ni Nacrt Zakona o oporezivanju ekstradobiti ne pominju neke od ključnih izvora za sticanje ekstradobiti u protekloj deceniji.

To su:

1. Plaćanje carine po zvaničnom, a ne po tržišnom deviznom kursu.

Uvoznici su devize kupovali po tržišnom kursu, tako nabavljenim devizama plaćali uvoznu robu, koju su na unutrašnjem tržištu prodavali po cenama formiranim na bazi tržišnog a ne zvaničnog kursa ino-cene. Samo su carinu plaćali prema zvaničnom, bitno nižem deviznom kursu od tržišnog. Zvanični devizni kurs je u periodu od 1994. do 2000. bio u proseku znatno niži od tržišnog. Godišnje odstupanje zvaničnog u odnosu na tržišni devizni kurs se u toku tog perioda kretao od preko 30% pa do nekoliko puta. Ako se pretpostavi da je u istom periodu prosečan godišnji uvoz bio oko 4 milijarde dolara, a prosečna carinska stopa oko 15%, bez mnogo napora može se utvrditi da su izvoznici po tom osnovu platili manje carine između 1,5 i 2 milijarde dolara, to jest duplo više nego što je vrednost ekstradobiti koju je Komisija gdina Vuka Obradovića utvrdila do sada, istina po drugim osnovima. Za pomenuti iznos uvoznici su suštinski oštetili državni budžet ne kršeći, pri tom, nijedan pisani propis tadašnjeg režima.

Oni su državni budžet i fondove koji se odatle finansiraju opljačkali legalno, ali ne i legitimno. Imamo na delu sukob legalnog i legitimnog, formalnog i pravičnog prava, forme i sadržine. Hitlerovi rasni zakoni su bili legalni, ali ne i legitimni.

Precizan iznos te svojevrsne pljačke državnog budžeta u periodu 1994–2000, koja po važećim jugoslovenskim zakonima nije inkriminisana, krajnje je jednostavno utvrditi. Princip je ovaj: dnevne iznose naplaćene carine u dinarima treba uvećati za onoliko koliko je tog dana tržišni kurs bio veći od zvaničnog: razliku od uvećanog dinarskog iznosa preračunati u devizni iznos prema tržišnom kursu deviza za taj dan; sabiranjem svih dnevnih nenaplaćenih deviznih iznosa dobije se ukupan iznos nenaplaćene carine iliti ekstradobiti. Ovo mogu da urade dva čoveka za desetak dana uz pomoć džepnog kalkulatora koristeći carinske podatke o dnevno naplaćenim carinskim iznosima i podatke o svakodnevnom tržišnom kursu deviza (podatke možda ima i Narodna banka, a ako ne, postoje kompleti dnevnih listova u Narodnoj biblioteci Srbije gde je to objavljeno). U drugoj fazi mogli bi se utvrditi iznosi manje plaćene carine po ovom osnovu za svakog pojedinog uvoznika ili samo za one preko određenog limita godišnjeg uvoza.

Plaćanje carine po zvaničnom, a ne tržišnom deviznom kursu sadrži isti princip kao i kupovina kod Narodne banke deviza po zvaničnom, a ne po tržišnom kursu. Komisija gdina Obradovića je preskočila ovaj prvi izvor ekstradobiti, a prihvatila drugi. Zašto?

2. Plaćanje carine prema falsifikovanim podacima u uvoznoj dokumentaciji. Najznačajnija su dva vida: sniženje uvoznih cena u odnosu na one stvarno plaćene ino-dobavljaču označavanje da se uvozi repromaterijal (na koji se nije plaćala carina), a stvarno se uvozila roba široke potrošnje.

Efekti ovako manje plaćene carine su preko milijardu dolara.

Zanimljivo je da neplaćanje carine u visini od više stotina hiljada i miliona DEM po osnovu sniženja uvoznih cena nije krivično inkriminisano u jugoslovenskom zakonodavstvu dok je za poresku utaju preko 10.000 din. zaprećeno zatvorskom kaznom od tri godine, a za onu preko 150.000 dinara zatvorskom kaznom do deset godina.

Kako ja gledam na srž aktivnosti Komisije gdina Obradovića? Puko ekonomski aspekt (budžetsko punjenje) smatram dugoročno manje važnim. Činjenice koje Komisija utvrdi trebalo da budu predmet multidisciplinarnog istraživanja antropologa, psihologa, etičara, sociologa. Zaključci takvog istraživanja pomogli bi da se sagleda priroda dela mentaliteta građana Srbije. To dragoceno suočavanje sa istinom bilo bi važno i nezaobilazno u pokušaju da se izgradi drukčija moralna tradicija u onom značenju koje je tom pojmu pridavao Fridrih fon Hajek, svakako jedno od najvećih imena svetske ekonomske teorije u XX stoleću. Ta tradicija uključuje: privatnu svojinu, štednju, razmenu, poštenje, istinoljubivost, ugovor, disciplinovan rad, odgovornost, poštovanje obećanja...

Budimir Rudović, Beograd