Predsednički izbori:
Kako smo glasali

Izbori za predsednika Republike zakazani za 2. april biće 11 po redu od obnove višestranačkog sistema u Srbiji. Funkcija predsednika Srbije uvedena je Ustavom Srbije iz septembra 1990. godine i te godine su održani prvi predsednički izbori

Izbori se, po Ustavu, održavaju svake pete godine, a prvi direktni, višestranački izbori za predsednika Republike Srbije održani su paralelno sa prvim krugom izbora za republički parlament 9. decembra 1990. Srbija je tada bila federalna republika u sastavu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Za funkciju predsednika Srbije nadmetala su se rekordnia 32 kandidata. Ubedljivu pobedu, u prvom krugu, odneo je Slobodan Milošević, lider SPS-a i tadašnji predsednik Predsedništva Republike Srbije, osvojivši 3.285.799 glasova, odnosno 65,34 odsto. Drugi je bio Vuk Drašković sa 824.674 glasa (16,40%).

Godina 1992.

Paralelno sa vanrednim izborima za republički parlament, 20. decembra održani su i vanredni predsednički izbori na kojima je bilo sedam kandidata. Ovoga puta promenjen je državni okvir u kome se glasalo i sada je Srbija bila federalna republika u dvočlanoj državnoj zajednici sa Crnom Gorom. Ta tvorevina se zvala Savezna Republika Jugoslavija (SRJ, stvorena 27. aprila, 1992). Miloševiću se najozbiljnije suprotstavio tadašnji premijer SRJ, Milan Panić, iza kojeg je stala opozicija. Međutim, Milošević je i ovoga puta pobedio u prvom krugu sa 2.515.047 glasova (53,24%) i dobio novi mandat.

Prema podacima RIK-a bilo je 80.326 nevažećih glasova. U publikaciji Centra za slobodne izbore i demokratiju "Izbori u SRJ od 1990. do 1998." Vladimir Goati navodi podatak o 275.861 (5,9%) nevažećih listića.

Godina 1997.

Slobodan Milošević je 1997. godine izabran za predsednika SRJ, a izbori za predsednika Srbije održavaju se paralelno sa izborima za republički parlament 21. septembra i 5. oktobra (drugi krug). Bilo je 17 kandidata. U drugom krugu učestvovali su Zoran Lilić, kandidat Socijalističke partije Srbije, Jugoslovenske levice i Nove demokratije, koji je dobio 1.474.924 glasa i Vojislav Šešelj, kandidat Srpske radikalne stranke, koji je dobio 1.126.940 glasova.

Republička izborna komisija je utvrdila da nijedan kandidat, u prvom krugu glasanja, nije dobio većinu glasova birača koji su glasali, i odlučila da se glasanje, saglasno članu 7. Zakona o izboru predsednika Republike, ponovi.

Na ponovljenom glasanju najviše glasova dobio je Vojislav Šešelj 1.733.859, a Zoran Lilić je dobio 1.691.354.

Šešelju to nije bilo dovoljno za pobedu jer je Republička izborna komisija utvrdila da je na ponovljenom glasanju izašlo manje od polovine ukupnog broja upisanih birača u Republici, što je bio zakonski uslov da kandidat bude izabran, pa je odlučila da nijedan kandidat nije dobio potrebnu većinu glasova za izbor na mesto predsednika Republike. Novi izbori raspisani su za decembar iste godine.

Godina 1997.

Novi izbori za predsednika Republike Srbije, održani su 7. i 21. decembra 1997. godine

Bilo je sedam kandidata. Jedan od kurioziteta ovih izbora je da je RIK odbio šesnaest kandidatura, a devet kandidata je odustalo.

Demokratska stranka, Demokratska stranka Srbije, Građanski savez Srbije i izvestan broj manjih stranaka bojkotovali su ovaj izborni proces.

Milan Milutinović, koga su predložili SPS, JUL i ND, u drugom krugu je dobio najviše glasova (2.181.808), i pobedio Šešelja koga je predložila Srpska radikalna stranka, a koji je dobio 1.383.868 glasova.

Republička izborna komisija je utvrdila da je na izbore izašlo više od polovine od ukupnog broja birača u Republici i da je Milan Milutinović dobio potreban broj glasova birača da bude izabran za predsednika Republike. Radikali su tvrdili da su izbori pokradeni.

Godina 2002.

Milutinoviću je mandat isticao 2003. i Srbija je više od dve i po godine imala v.d. predsednika.

Izbori za predsednika Republike Srbije održani su 29. septembra 2002. (prvi krug). U prvom krugu, od 11 kandidata, najviše glasova dobili su tadašnji predsednik SRJ Vojislav Koštunica i njegov protivkandidat Miroljub Labus, kojeg je formalno podržala Grupa građana – "Najbolje za Srbiju – Miroljub Labus", odnosno DOS. U drugom krugu, 13. oktobra, Koštunica je dobio više od Labusa, ali na birališta nije izašao dovoljan broj birača (45,46%), pa predsednik nije izabran, a ceo izborni postupak ponavlja.

Novi izbori raspisani su za 8. decembar. Na ponovljenim izborima, od tri kandidata, najviše glasova dobili su Vojislav Koštunica i Vojislav Šešelj. Međutim, ovog puta drugog kruga nije bilo, jer već u prvom nije izašlo više od polovine (izašlo je 45,17%) upisanih birača.

Godina 2003.

Do ovih izbora čekalo se gotovo godinu dana, ali ni oni nisu uspeli i Srbija je ostala u v.d. stanju.

I na ovim izborima promenjen je državni format u čijim okvirima se glasalo. Stvorena je Državna zajednica Srbija i Crna Gora, koju su činile Republika Srbija i Republika Crna Gora. Ova zajednica trajala je od 4. februara 2003. do 21. maja 2006, kada je Crna Gora na referendumu izglasala nezavisnost.

Nakon što je Milutinoviću istekao mandat, januara 2003, vršilac dužnosti predsednika Srbije postala je tadašnji predsednik republičke skupštine, Nataša Mićić. Ona je raspisala nove predsedničke izbore za 16. novembar 2003. Na ovim izborima bilo je šest kandidata, a najviše glasova dobili su Tomislav Nikolić, zamenik predsednika SRS-a, i Dragoljub Mićunović, kojeg je kandidovao DOS. Međutim, ni ovaj put predsednik nije izabran, jer na biračka mesta nije izašao dovoljan broj birača (38,80%).

Godina 2004.

Početkom godine, Dragan Maršićanin (DSS) je izabran za predsednika parlamenta i on je postao v. d. predsednika Republike. Skupština Srbije je 25. februara 2004. godine izmenila zakon o biranju predsednika Republike. Ukinut je cenzus od 50 odsto upisanih birača.

Nakon što je Maršićanin izabran za ministra privrede u novoj srpskoj vladi, za predsednika Skupštine i v.d. šefa države izabran je potpredsednik G17 plus i predsednik skupštine Predrag Marković. On je raspisao nove predsedničke izbore za 13. juni i na njima je prvi put izabran Boris Tadić.

U prvom krugu, od 15 kandidata, među njima je bila i princeza Jelisaveta Karađorđević, a najviše glasova dobili su tadašnji zamenik predsednika Srpske radikalne stranke Tomislav Nikolić (30,6%) i Boris Tadić predsednik Demokratske stranke (27,3%).

U drugom krugu, 27. juna, Boris Tadić je osvojio 1.681.528 glasova (53,24%) i tako je izabran za trećeg predsednika Republike Srbije. Njegov protivkandidat Tomislav Nikolić je osvojio 1.434.068 glasova (45,40).

Godina 2008.

Nakon donošenja novog ustava Srbije (novembra 2006. godine), donet je Ustavni zakon, koji je predviđao da se izbori za predsednika Srbije moraju raspisati do kraja 2007. godine. Predsednik parlamenta je raspisao izbore za predsednika Republike za 20. januar 2008. godine.

Od devet kandidata u prvom krugu, potpredsednik Srpske radikalne stranke Tomislav Nikolić dobio je 1.646.172 glasa (39,99%,), a kandidat Demokratske stranke Boris Tadić 1.457.030 glasova (35,39%).

U drugom krugu, održanom 3. februara, Boris Tadić je većinom glasova (dobio je 2.304.467, odnosno 50,31%) pobedio Nikolića (koji je dobio 2.197.155, odnosno 47,7%) i po drugi put postao predsednik.

Godina 2012.

Tadić je u aprilu te godine podneo ostavku i "skratio svoj mandat", koji je trebalo da traje do februara 2013. godine, kako bi u Srbiji istog dana bili održani predsednički, parlamentarni, lokalni i pokrajinski izbori.

Predsednica Skupštine Srbije Slavica Đukić Dejanović raspisala je predsedničke izbore na kojima je 6. maja učestvovalo 12 kandidata. U drugi krug izbora, koji je održan 20. maja, ušli su Tadić i Nikolić.

Tomislav Nikolić je, između dva kruga, tražio poništenje izbora zbog "organizovane krađe", pokazujući džak s glasačkim listićima pronađen pored kontejnera u Pančevu. Na kraju je Tomislav Nikolić izabran za predsednika Srbije jer je osvojio 1.552.063, odnosno 49,54 odsto glasova, što je bilo samo 71.000 glasova više od Tadića (1.481.952, odnosno 47,31 odsto).

Dragoslav Grujić i Dokumentacioni centar "Vreme"