30.3.2017. Iznevereni san Posle četrnaest godina veridbe jedan partner saopštava drugom da se predomislio i da od braka nema ništa, ali nudi mogućnost da se povremeno sastaju po motelima

piše: Dejan Anastasijević

„Pre sedamdeset godina čežnjivo smo gledali u pravcu Zapada. Instiktivno smo osećali da je tamo naša budućnost", rekao je predsednik Saveta Evropske unije Donald Tusk na obeležavanju šezdesetogodišnjice EU u Rimu (vidi tekst „Proslava na sahrani dosadašnje EU" u novom broju „Vremena"). Poljaci su, dakle, sanjali o EU deset godina pre nego što je ona stvorena, i doživeli su da im se san ostvari.

Balkanski san o Evropi skorijeg je datuma. Bivša Jugoslavija, za razliku od Poljske, nije bila odvojena od Zapada gvozdenom zavesom – zašto sanjati o nečemu što je ionako bilo na dohvat ruke? Ovdašnji san o Evropi rođen je u ratu kojim je zajednička država razbijena i zamenjena nacionalnim torovima u kojima je teško disati, a kamoli živeti i u kojima je dobro samo korumpiranim parazitskim „elitama".

EU je taj san prepoznala i odazvala mu se svečanim obećanjem svim državama Zapadnog Balkana da će i one, u ne tako dalekoj budućnosti, postati članice. To je bilo 2003. godine u Solunu. Četrnaest godina kasnije, samo je Hrvatska primljena, dok ostalih pet (ili šest, ako računamo Kosovo) još čekaju u predsoblju. U međuvremenu je proces proširenja postao sa jedne strane tehnički komplikovan, a sa druge ispolitizovan kroz mogućnost za bilateralne ucene i zbog straha zemalja članica da će novi talas proširenja doneti samo nove probleme.

Da se razumemo, EU jeste u krizi – finansijskoj, političkoj i bezbednosnoj – ali zemlje kandidati, kao ni mlađe članice iz istočnoevropskih zemalja s tim nemaju ništa. Finansijska kriza počela je u staroj članici, Grčkoj, politička zbog Velike Britanije i rasta populizma, a bezbednosna zbog ruske intervencije u Ukrajini i rata na Bliskom Istoku.

Prvi put ozbiljno uplašena za svoju budućnost, Evropa je odlučila da zbije redove, ne da ih širi. Iako su samo par nedelja ranije, na samitu u Briselu, šefovi država i vlada zemalja članica po ko zna koji put zaključili da Zapadni Balkan ne sme biti ostavljen na cedilu, u Rimskoj deklaraciji reč „proširenje" se uopšte ne pominje. Umesto toga, govori se o „EU sa više brzina" što bi, ukoliko se sprovede, samo cementiralo postojeće podele unutar EU i povećalo šanse za raspad.

Uticajni britanski nedeljnik „Ekonomist", inače veoma proevropski nastrojen, u uvodniku objavljenom ove nedelje prvi put je jasno rekao ono o čemu se po briselskim kuloarima odavno šapuće. U tekstu pod naslovom „Kako spasiti Evropu" kaže se sledeće: „Turskoj, Zapadnom Balkanu, Ukrajini i Gruziji treba ponuditi pridruženi status, što je za njih svakako povoljnije od sadašnje situacije, u kojoj im se obećava punopravno članstvo iako svi znaju da im to nikada neće biti odobreno".

Guranje Zapadnog Balkana u isti koš sa Turskom i bivšim članicama Sovjetskog saveza, uz nuđenje nekog „pridruženog" statusa predstavlja ne samo grubo, već i ponižavajuće kršenje Solunske deklaracije. Sve zemlje u regionu ionako imaju taj pridruženi status kroz potpisani Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, a preko „Ekonomista" im se sada poručuje da više od toga neće ni dobiti.

Ovo je blisko situaciji u kojoj posle četrnaest godina veridbe jedan partner saopštava drugom da se predomislio i da od braka nema ništa, ali nudi mogućnost da se povremeno sastaju po motelima. Lako je zamisliti kakva bi u tom slučaju reagovala izneverana strana.

Zemlje Zapadnog Balkana, ovako male i jadne, nemaju mogućnost da uzvrate istom merom. Na kraju krajeva, niko ne može naterati EU da se širi ako ona to neće. Ali one zato mogu, u skladu sa svojim afinitetima, da prizovu nove strateške partnere, kao što su Rusija, Turska ili Kina, a možda i Trampova Amerika. I region i EU od toga mogu da imaju samo štetu – ali takve su posledice neispunjenih obećanja.