4.4.2017. Narednih pet godina Dobro je, kako je takvo je. Prva stvar u penedeljak ujutro bila mi je da proverim je li u noći brojanja glasova još nešto bilo srušeno. Nije, slava Bogu...

piše: Miloš Vasić

Onda su mi razni priznali da sam bio u pravu kada sam molio dobroga Bogu da ne bude drugoga kruga predsedničkih izbora. Pa, ko bi izdržao još dve sedmice ovog – i još strašnijeg, siguran sam – cirkusa i ostao normalan? Sve je, dakle, u najboljem redu: eto nama Vučića za predsednika narednih pet godina, pa smo mirni – koliko možemo biti, to jest. To zavisi od Njega, a ne od nas. Dobro smo i prošli, kad razmislim.

Ovi predsednički izbori mogu da nas nečemu pouče. Pustimo sada grizodušja i kajanja, gledajmo racionalno i politički. Pre svega, neko (ako se ne varam Jovo Bakić) bio je u pravu kada je savetovao onim dibidus poraženima da se okanu politike i nađu sebi drugi posao. To su svi oni koji su ostali ispod Belog Preletačevića, što je samo po sebi bruka i sramota: Šešelj, Vuk Jeremić, Saša Radulović, oni razni iz Čajetine, Novoga Sada, DSS itd, da ih ne nabrajam. Ako ih je Beli sjebao, nemaju šta više da traže u politici, Pa zato su se i bili kandidovali – da izmere onu mušku muku sa ostalima, pa čiji je duži; e, pa njihov je bio ne kratak, nego mikroskopski, kako su to tabloidi svojevremeno pisali. Biti poražen od Belog Preletačevića trebalo bi da je dovoljno svakome ko drži do svoje političke – da kažemo – muškosti, je li. Uostalom: sami pali, sami se ugruvali, bez ičije pomoći i eto ih tamo, u ropotarnici povijesti, što kažu braća Hrvati. Možda neko, najpre Vuk Jeremić, pokuša da se pridigne, ali ja mu ne bih savetovao. Voja Šešelj po prvi put je odbio da se ukaže u izbornoj noći, što je indikativno, rečeno policijskim žargonom. Taj neki Stamatović, pa Popović iz DSS, pa Čanak i na kraju Parović (šampion: ispod 1%) najbolje da se povuku mirno i dostojanstveno. Oni su svoje rizikovali i izgubili.

Ako ima neke koristi od ovih izbora, to je to: izašli ste o svom trošku, uprkos boljim savetima, proveli ste se kako ste se proveli i eto vas tamo.

To na ostavlja sa tri igrača za budućih pet godina. Belog Preletačevića možemo da otpišemo odmah: konceptualni umetnici ne spadaju u politiku – dok nešto ne smisle, ali to bi bio prvi put u istoriji konceptualne umetnosti kao i politike.

Ostaju nam Aleksandar Vučić i Saša Janković. Vučiću je lako: ima stranku koju neće ispuštati iz svojih kandži dok je živ (inače je mrtav); ima narednih pet godina da drži vlast bez obzira na ustavne podele na tri grane itd; gde je on, tu je i vlast, pa makar bio predsednik kućnog saveta. To su već uspešno izveli Milo Đukanović, Slobodan Milošević i građanin Putin, Vladimir Vladimirovič; recept je poznat i isproban. Imamo, dakle, pet godina pred nama, pa šta nam Bog da.

Saša Janković je u tamnom vilajetu: štogod da uradi – kajaće se. Kako stvari stoje, on će biti prinuđen – tokom stvari i pritiskom svojih sledbenika – da osnuje stranku. Da se povuče i odustane od politike, ispao bi pizda u očima javnosti. Tih 16 % nije mala stvar na ovu skupoću. Ako se uvati sa Demokratskom strankom, dobro biti neće (kao što mu Jovo Bakić lepo kaže): ne ukrcavaš se u probušeni čamac. Ostaje mu, dakle, da pravi novu stranku, nazovimo je – provizorno – Žuta patka, jer bolje ime ne umem da smislim. Žuta patka, koju je Vučić u svojoj histeričnoj paranoji uspeo da vidi čak i u Rusiji, Soroseva žuta patka, dakle, mogla bi da okupi kojekakve građanske frontove, ispižđene ljude koji sebe ne vide u trenutnoj ponudi dronjavih stranaka na umoru, koji hoće nešto drugo što nije baš Ljubiša Preletačević Beli, nego ozbiljnije. Da bi se tako nešto organizovalo, uredilo, napravilo, upalilo na gurku i pustilo u pogon, treba mnogo napora i para. Gledajte samo istoriju opozicionih stranaka u Srbiji: Demokratska je propala kolebajući se između slavsko-reakcionarnog i građanskog; DSS je propala na slavsko-reakcionarnoj osnovi; SPO se sprcao sam od sebe po četničkoj i sujetnoj liniji, jer se slizao sa Slobom kad baš nije trebalo itd. LDP je uzleteo i ne ume da se vrati, kao i Čanak. O ostalima nema potrebe da govorimo: sve je to pešadija Aleksandra Vučića, sa sve tim mizernim Parovićem, čiji mi je debakl baš prijao.

Saša Janković, dakle, ima pred sobom ozbiljan izbor: hoće li ili neće da skoči u blatnjavu vodu srbijanske politike; hoće li ili neće da – po cenu dugogodišnje borbe – skupi oko sebe pristojan svet kome neće biti teško da bude „poražena snaga haosa i bezumlja" do jednoga dana kome mi zoru još ne vidimo, niti ćemo uskoro.

Naš kolega i prijatelj Lazar Stojanović često je citirao moju omiljenu poslovicu: daj budali dovoljno dugačak konopac – obesiće se pre ili kasnije. Štogod bilo, mi možemo da sedimo i da čekamo; ovaj je naduvao svoj balon laži, obećanja, muljanja i sumnjivih brojki toliko da će pući pre ili kasnije. Imamo mi strpljenja, neka njega. Preživeli smo mi i onoga ispod lipe, pa ćemo i ovoga.

Konačno: jesu li ovi izbori bili pošteni? Verovatno jesu, ali uverite vi ljude u to. On je mogao da pobedi i bez krađe – a krađa i ucena je bilo – ali to je nespojivo sa njihovom prirodom: oni su lopovi po definiciji, ne mogu da odole. To me podseća na čuveni besmrtni lik iz „Zlatnog teleta" Ijlfa i Petrova, na Šuru Balaganova, jednog od sinova poručnika Šmita. Dakle, sretne u tramvaju Ostap Ibrahimović Bender, veliki kombinator, svog partnera Šuru Balaganova potpuno slučajno; tada Bender već ima u džepu one milione rubalja koje je isterao od tajkuna (danas bismo rekli) Korejka. Sav raznežen, Bender gurne – kao prvu pomoć – Balaganovu nekih pedeset holjada rubalja (onih para, ej!) i ovaj ih spremi u džep. Onda Blaganova povuče nagon i uhvati da ukrade novčanik nekom putniku, bude uhvaćen, a Bender se mirno udalji s lica mesta – što je i logično. Šta je bilo: bilo je to da Balaganov nije odoleo svom džeparoškom nagonu, mada je imao tolike pare u džepu. Tako i ovi naši naprednjaci moraju da štrpnu, iako imaju ubedljivu većinu i ko bi im verovao da neće?

Lopovi su vazda lopovi, đubrad su vazda đubrad i tako već 27 godina.