5.4.2017. Čuvanje vatre Požaru koji je 5. oktobra progutao Miloševića prethodila je duga i temeljna priprema, dobra organizacija, dosezanje svih kutaka zemlje i društva, ali i unutrašnje truljenje režima. Bilo je, istini za volju, i solidne spoljašnje podrške. I da, pre pada je Slobodan Milošević izgubio izbore

piše: Momir Turudić

Od mnogih protesta protiv Slobodana Miloševića, onaj koji je najdublje potonuo u zaborav su sigurno svakodnevna okupljanja građana koja je organizovao tzv. Savez za promene, započeta 21. septembra 1999. godine. Vremena su bila gadna, Srbija se teturala posle NATO bombardovanja, režim je ulazio u terminalnu fazu ludila. Nezadovoljstvo i gnev su potmulo ključali, ali su protesti zvanično okončani 18. decembra, mada su u suštini zamrli mnogo ranije. Razlog je bio jednostavan, taktika Saveza za promene čiji je jedini plan bio „okupljaćemo se na ulici dok Milošević ne podnese ostavku ili raspiše izbore" od početka je bila besmislena. Fućkalo se za to Miloševiću i njegovima, održali su se na vlasti i kada su krajem '96. stotine hiljada nezadovoljnih mesecima šetale ulicama, pa su i ovog puta jednostavno čekali i seirili gledajući kako se broj okupljenih svakodnevno osipa, kao logična posledica zamora materijala i nedostatka smisla.

Grupica od pedesetak ljudi ipak je nastavila da svakog dana šeta centralnim beogradskim ulicama. Među njima je dugo bio i Čedomir Jovanović, tada funkcioner Demokratske stranke, sve dok mu, kaže urbana legenda, Zoran Đinđić nije rekao da prekine da se bavi glupostima. Jovanović je iščezao iz grupe „čuvara vatre", koji su nastavili da svake večeri šetaju tražeći raspisivanje demokratskih izbora, vičući samo: „Maki! Otpor!" (seća li se ko još Bogoljuba Arsenijevića Makija?). I onima koji su o Miloševićevoj vlasti mislili isto što i oni bilo je nekako nelagodno kada bi ih videli – bili su živi, hodajući spomenik još jednom jalovom, navrat-nanos organizovanom pokušaju da se sruši brutalna vlast čije redove je krasila gvozdena disciplina.

Ljudi koji su činili grupu govorili su da su verovali nekima koji sebe nazivaju opozicijom i bezbroj puta se razočarali, da su shvatili da moraju da uzmu stvar u svoje ruke i da više ne veruju političarima i partijama, da svojom doslednošću i upornošću pokazuju opoziciji da mora konkretnije da se bori, poput njih, da su tu da „sačuvaju vatru" dok se ne desi neki veliki protest...

U julu 2000. "čuvari" su prošetali jubilarni 300. put, a kasnije im se neosetno izgubio trag, bar pisani. Nije poznato da li su na ulici dočekali izbore 24. septembra i požar koji je 5. oktobra progutao Miloševića. Sigurno je ipak da se taj požar nije razgoreo iz njihove vatre – njemu je prethodila duga i temeljna priprema, dobra organizacija, dosezanje svih kutaka zemlje i društva, ali i unutrašnje truljenje režima. Bilo je, istini za volju, i solidne spoljašnje podrške. I da, pre pada je Slobodan Milošević izgubio izbore.

Druga su vremena, doduše opet sa naopakom vlašću, skoro istom kao onomad, ali srećom, bar nema ratova i sankcija. No, ponovo pulsiraju opravdano nezadovoljstvo i gnev, već dva uzastopna dana održavaju se i protesti na ulicama gradova u Srbiji, okupljaju se mahom mladi ljudi koji kažu da nisu povezani sa političkim partijama, da ih pokreće nezadovoljstvo zbog rezultata izbora i stanja u društvu, da nemaju vođe...

Živnuli su oni koji su potonuli u depresiju posle izborne katastrofe opozicionih kandidata, mnogima se čini da to može biti početak kraja Vučićeve vladavine. Vlast, reklo bi se, za sada lagodno trpi demonstracije. Režimskim tabloidima se zgodno namestilo da nastave predizbornu kampanju, imaju nove izdajnike koje podržavaju Soroš, CIA, kriminalci; Nebojša Stefanović tvrdi da sve to organizuju oni koji su katastrofalno izgubili na izborima, pa sada zbog toga maltretiraju celokupno stanovništvo; novi predsednik mirno priča da je to dokaz koliko smo demokratsko društvo, da svako ima pravo da demonstrira, samo bez nasilja... Ako se desi neki incident, eto veselja za vlast – vidite li kakvi su divljaci protiv nas, ako ne, opet dobro, samo neka se šeta.

Ima onih koji veruju da su svi protesti protiv Miloševića pomalo krunili njegovu vlast, od 9. marta 1991, preko Vidovdanskog sabora 1992, demonstracija zbog krađe na lokalnim izborima 1996..., i sa setom se sećaju zajedništva na ulicima, energije, vere u promene. Može biti da su u pravu, samo što je beskrajno dugo potrajalo, a i u sećanju se uglavnom refleksno potiskuju najmučniji utisci. Na primer, ona unutrašnja praznina koja je ostajala posle svih tih demonstracija jer se shvatalo da su se buka i bes istutnjali, da se nije ništa postiglo, i da se tone sve dublje. Od toga se ne umire, ali boli, tegobna priča o „čuvanje vatre" do sledeće prilike nije tu pomagala.

Neće ni danas. Onome ko hoće da menja ovu vlast sleduju ranije pomenute duge i temeljne pripreme, dobra organizacija, težak rad „na terenu", hrabrost i strpljenje, jer i ovo može da potraje, naročito zato što je podrška spolja sada na Vučićevoj strani. I, naravno, potrebna je pobeda na izborima, nekim od onih koji dolaze.