9.4.2017. Bojkot Skupštine Pošto je vlast obesmislila postojanje Narodne skupštine poslanici opozicije bi trebalo da je bojkotuju

piše: Andrej Ivanji

AV je suvereno dobio predsedničke izbore, pre svega zahvaljujući kontroli masovnih medija koji su besomučno prenosili mnoštvo laži i poluistina, hvalospeve o AV-u i svinjarije o Saši Jankoviću i Vuku Jeremiću. AV je pod ličnu i partijsku kontrolu stavio državne institucije koje bi trebalo da rade nezavisno. AV je partijsko zapošljavanje, mito, korupciju i reket doveo do savršenstva. I uprkos svemo tome uživao je i uživa podršku Zapada. Rekao bi čovek da će sada, posle veličanstvene pobede, moći malo da se opusti, da će mašinerija za mlevenje neistomišljenika malo da predahne.

E pa AV ipak neće moći da se opusti i konačno malo uživa u propasti opozicije i ljubavi svog naroda. Zbog načina njegove vladavine koji je u suprotnosti sa zdravim razumom, pristojnošću i, hajde, demokratskim standardima i vrednostima, desetine hiljada pre svega mladih i veoma mladih ljudi svakodnevno protestuje na ulicama Srbije.

Sa jedne strane AV je izvukao pouke iz demonstracija devedesetih: ne izvodi policiju sa vodenim topovima i suzavcem, kloni se sukoba, iako su Stefanovići i Gojkovićeve protekle nedelje jahali na tome da protestni skupovi nisu prijavljeni. Računa sa tim da će da se izduvaju sami od sebe. Tempo kojim su krenuli je veoma jak a finiš se ni ne nazire.

Sa druge strane, radikalski gen ne može da se odstrani, pa Pink, Informer i ostala mašinerija za mlevenje neistomišljenika preventivno ove mlade ljude prikazuju ili kao nečije plaćenike, ili u najmanju ruku kao zavedene, narkomane, pijance, bagru, mada je predizborna kampanja prošla, a novi izbori su veoma daleko. To je jače od AV-a, tako ga je naučio Vojislav Šešelj. Samo što to kod demonstranata izaziva još veće negodovanje. Ne bi me čudilo da Toni Bler AV-u objasni da sa tim treba da prestane, jer je kontraproduktivno.

Jadan je pokušaj da Šešelj, kao, podržava proteste, pa da se demonstranti dovedu u vezu i sa orunulim radikalom, kao što se dovode u vezu sa Dverima, Sorošem i svim tim mračnim silama koje AV-u i AV-ovoj poridici rade o glavi.

Ovaj protestni talas na ulicama je na samom početku, on još uvek ne predstavlja neposrednu opasnost za AV-ovu vlast i neće je predstavljati dok se dok ne dođe do ozbiljnije organizacije, koordinacije i političke artikulacije.

Ali je neprijatan za AV-a, izaziva mu nelagodnost - umesto da potone u potpunu apatiju opozicija najednom ima za šta da se uhvati. I za razliku od jadnih srpskih glajhšaltovanih medija, zapadni mediji prenose da tamo neki fini mladi svet u Srbiji protestuje protiv „diktature".

Neprijatno za AV-a je i što su zapadni mediji tokom i posle predsedničkih izbora mahom izveštavali o njegovom besomučnom nastojanju da prigrabi ama baš svu vlast, o tome da gazi elementarne principe parlamentarne demokratije i medijskih sloboda, ne retko u podrugljivom tonu, kritikujući i svoje vlasti što tako nešto i takvog nekog podržavaju. Mogli bi Kurc, Kern i Merkelova da postanu manje srdačni. Ovi protesti sada potkrepljuju sve ono o čemu su zapadni mediji, pa i malobrojni posmatrači izbora OEBS-a, izveštavali i daju povoda za nova izveštavanja.

U ovakvoj situaciji opozicione partije ne bi trebalo da se kače na proteste koji se valjaju uprkos njihovoj jalovosti, već bi trebalo da urade ono što je u njihov moći: da se ne vrate u skupštinske klupe kada im to Maja Gojković milosrdno dopusti. Onog trenutka kada je ona po nalogu AV-a raspustila Skupštinu dok ovaj ne postane predsednik ona je obesmislila njen rad, obaška svo ono ponižavanje kojem su opozicioni poslanici izloženi.

AV-ovoj vlasti koja je kidnapovala državne institucije opozicioni poslanici učešćem u radu Skupštine daju legitimitet ne samo u Srbiji, već i u inosranstvu. Obrazloženje da to čine da bi se i njihov glas negde čuo odavno ne pije vodu: niko ih ne čuje.