Vreme
TV manijak

Velika matura

Ne znam gde je granica i margina greške, jer je suludo da ceo birački odbor ne ume tačno da prebroji, recimo, 700 glasova. Kao, normalno je kad brojiš do 700 da se zajebeš za 4. Kao kusur u samoposluzi, nema manje od 5 dinara, jel to logika?
Autor
piše:
Dragan
Ilić

Brojanje glasova u Srbiji je zaista postalo prvenstveno televizijski fenomen.

Protesti studenata su na početku zaista bili pod potpunom informativnom blokadom i po tome veoma nalik na šetnje tokom zime 1996/97. Međutim, upornost, masovnost, ali i kreativnost mladih ljudi ponovo su se pokazale kao najbolje sredstvo obesmišljavanja svakog oblika autoritarne vladavine.

Postalo je bizarno da se u informativnim emisijama komentarišu protesti o kojima nije bilo vesti. Ako govorite o plaćenicima i huliganima, pre ili kasnije ćete morati da ih prikažete. Naravno, i tu postoje stepeni cenzure. Prvo su to fotografije na osnovu kojih ne možete da odredite broj učesnika, ili se slika kraj kolone tokom šetnje. Par dana kasnije imate i mini anketu – a kada kažem mini anketa, to znači da se u Dnevniku pusti jedan sagovornik. Inače, taj fenomen – jednoosobne ankete – predstavlja invenciju novinarskog izveštavanja sa ovih protesta.

Blokadu su prekinule novine, ili tačnije sajtovi sa web live prenosima. Moram pomenuti N1 i Al Džaziru koje objektivno izveštavaju o protestima. Time su verovatno na sebe navukli stigmu neprijatelja aktuelne vlasti.

Na ostalim nacionalnim televizijama cenzura je sa produžetkom dubioze brojanja glasova polako počela da popušta i dogurali smo do izveštaja koji su trajali i po čitav minut.

Fokus kritike demonstranata bio je usmeren na RTS i RTV, jer su se rukovodili logikom da javni servis ima zakonsku obavezu da objektivno informiše građane. To je, naravno, tačno, ali je za mene jednako bolna činjenica da su demonstranti 1996/97. u hiljadama prolazili ispred Doma omladine odakle je emitovan Radio B92 i skandirali u znak podrške mediju koji je probijao informativnu blokadu. Na BK televiziji ili Pinku nije bilo ni pomena o demonstracijama, pa toliko o profesionalizmu ovih medija o kojem se danas govori. Danas je Bogoljub najglasniji tapšač, baš kao i pre dvadeset godina.

Tužno je što su danas svi privatni mediji (Pink, Prva, B92 ili Studio B) unisono gluvi i šturi u izveštavanju. Mene, naravno, najviše boli tišina na B92.

Društvene mreže su zato medij nove generacije, koji vlast neuspešno pokušava da kontroliše. One su veoma praktične za potrebe organizacije protesta, ali su mnogo manje pouzdan izvor relevantnih informacija.

Kada se pojavila priča o izbornoj krađi, veoma brzo su mreže bile pretrpane različitim, manje ili više verodostojnim dokazima. Poslednji primer je snimak ubacivanja već zaokruženih listića (broj 6) negde u Novom Pazaru. Policija je pozvala na razgovor vlasnika profila i otkrila aktere, ali više od toga o autentičnosti snimka u ovom trenutku ne znamo.

Zatim se pojavio rijaliti na televiziji N1.

Bilo je dovoljno da Vučić pomene brojanje glasova u RIK-u uživo pred kamerama N1 da se taj šou munjevito realizuje. Gledali smo, dakle, Nedeljno popodne u RIK-u, umesto kod Lee Kiš. Ljudi snimljeni s leđa, nagnuti, leteći prstići i glasački listići. Neopeglani i opeglani, sa elementom misterije – kako je moguće da birački listić ubacite u kutiju bez savijanja. Dostojno šou-programa Dejvida Koperfilda ili Dinama, mađioničara koji se poigravaju našim umom. Kažu da pravi mađioničar sve radi rukama – što je bila suština svih snimaka bilo brojanja bilo ubacivanja listića.

Nakon brojanja, račun se nije poklapao za 4 glasa, što su svi iz vlasti protumačili kao pobedu istine i tačnosti. Ne znam gde je granica i margina greške, jer je suludo da ceo birački odbor ne ume tačno da prebroji, recimo, 700 glasova. Kao, normalno je kad brojiš do 700 da se zajebeš za 4. Kao kusur u samoposluzi, nema manje od 5 dinara, jel to logika?

Drugi deo rijaliti brojanja na N1 bila je diskusija članova RIK-a, uglavnom pravnika, otpozadi, bez jasnog zaključka, samo sam skapirao da su levo ovi iz vladajuće koalicije, a desno iz opozicije. Od ovih iz vlasti bila je posebno živahna neka mlađa dama sa velikim lakiranim noktima, što je stalno namicala mikrofon. Ona se nešto iznervirala i demonstrativno otišla. Nadam se da će sledeći put da nam prikažu lica, i sad živ nisam do sledeće epizode.

Mediji su sa velikom pažnjom pratili pokušaj kontramitinga ili zvanično "Protest protiv protesta" u Novom Sadu gde je 30 TV ekipa snimalo 7 demonstranata i flašu piva – plastični dvolitraš. Ne sumnjam da bi vlast mogla da napravi ozbiljan kontramiting, ali nadam se da neće, jer bi to bila repriza Slobinog čuvenog kontramitinga, koji se završio sukobom.

Ova generacija klinaca nam je u politički i medijski život donela nekoliko važnih novina. Organizovan je protest bez lidera i političke manipulacije, dakle vaninstitucionalno spram postojećeg partijskog establišmenta. Nadalje, protesti su medijski pokriveni u najvećoj meri uz pomoć interneta i društvenih mreža, čime su u medijskom smislu takođe vaninstitucionalni. Televizija je kao medij pod kontrolom vlasti percipirana kao oruđe manipulacije i gubi bitku sa modernim medijima. Sve ovo uliva nadu da je još jedna generacija mladih ljudi u Srbiji politički veoma zrela, medijski veoma pismena i željna slobode. Hvala, deco.