Zoom Demonstracija – Ima Vučić dovoljno onih koji mu već šetaju opanke, ali cela Srbija neće Protesti su jedna od boljih stvari koje su se Srbiji dogodile. Oni opominju aktuelnu svevlast da je došla blizu krajnje granice narodne trpeljivosti

piše: Dragoljub Žarković

Priča mi pre nekoliko dana kolega zanimljivu i poučnu anegdotu: na vratima mesnog odbora Srpske napredne stranke u beogradskom naselju Medaković zalepljen je poziv građanima da potpišu peticiju da se produži radno vreme pošte, a neko je preko toga naškrabao "Ua demagozi!"

Poštovana opozicijo, ako mislite da u dogledno vreme dobijete izbore, a tih prilika će biti, smislite i vi nešto smisleno i od koristi ljudima.

Na pomenutu anegdotu me je podsetilo prekonoćno širenje zahteva demonstranata protiv Vučićeve pobede na predsedničkim izborima. Taj spisak me već podseća na onaj koji ponesem vikendom na pijacu i uvek se vratim s pijace, a da sam nešto zaboravio da kupim i da sam pazario svašta što nije bilo na spisku.

Vrhunac zahteva je da Vučić podnese ostavku nakon ubedljive pobede na izborima. Za čitaoca nije tajna šta ja mislim o Vučiću i njegovom načinu vladavine, posebno o ovom drugom, ali neuvažavanje realnosti kontraproduktivno je koliko i škrabanje po pozivu da se potpiše peticija o produženju rada pošte.

Uostalom, pošteno govoreći, niko od protivkandidata na izborima nije verovao da će pobediti Vučića. Imali su cilj koji je na tek minulim izborima potvrđen: vreme je za novu konfiguraciju političke scene Srbije. Neke parlamentarne stranke i pokreti nestaju pred našim očima (Dosta je bilo, izvorni DSS, Boris, Čeda i Čanak, Srpski radikali koji kao stranka teško mogu da nadmaše učinak svog frontmena Vojislava Šešelja), a neke, poput DS-a i SPS-a, žrtvovale su deo svog identiteta podržavajući "tuđe" kandidate – Sašu Jankovića i Aleksandra Vučića – i tek će se videti koliki je račun tog samožrtvovanja.

Saša Janković i Vuk Jeremić, koji se izgleda leči od dubokog amoka nakon rezultata slabijeg od onoga koji je očekivao, imaju šansu da se uz dobru organizaciju nametnu kao krojači novog srpskog parlamentarnog ruha, posebno ako analiziraju i izvuku pouke iz uspeha Belog Preletačevića, odnosno spoznaju korene narodnog nezadovoljstva.

Tome bi trebalo da im posluže i aktuelne demonstracije, zanimljive i po brojnosti i po izdržljivosti učesnika. Ti protesti su jedna od boljih stvari koja se Srbiji dogodila. Oni opominju aktuelnu svevlast da je došla blizu krajnje granice narodne trpeljivosti.

Ako bi sada došlo do vaninstitucionalnog ili institucionalnog pokušaja da se politički sistem upodobi s Vučićevom namerom da se za sve pita – od plata u Goši do zasedanja Parlamenta – valja znati da postoji neka kritična masa koja bi to spahijsko pravo "prve bračne noći" mogla da ospori. Ima on dovoljno onih koji mu već šetaju opanke, ali cela Srbija neće.

Ovi protestanti već su pokazali nešto od Veberove protestanske etike i Vučiću je racionalnije da demonstrante pusti da se izduvaju, pokažu gnev i nezadovoljstvo, nego da na njih izvodi svoje pristalice za koje on zna da su takođe gnevni i nezadovoljni, ali s različitim očekivanjima oko načina terapije.

Izbora će, čini mi se, biti već na jesen, i to vanrednih parlamentarnih i prevremenih izbora za grad Beograd. Ako ih ne bude, to će samo značiti da je tim oko Vučića izmerio da slabo stoje, ali male su šanse da će posle jeseni stajati bolje.

Predsednički izbori belodano su pokazali da birači neće više da kucaju "na vrata zaboravljenih asova" i da sledi novo mešanje karata.