Lisica i ždral Proglas br. 2 Svaku mudroliju koju zna i koju radosno ponavlja više od petoro ljudi – preispitaj: iznenadićeš se koliko tu ima lagarija, izgovora i predrasuda

piše: Ljubomir Živkov

1. "Svi su oni isti!" Prema tome, sve što bismo preduzeli, i sve što bismo naizgled promenili, ne bi vredelo, jer bi na mesto ovih sada došli isti takvi, ako ne i gori! Ovo je jezička navika, isprazna uzrečica i izgovor da se ne preduzme pod milim bogom ništa: ovom se oproštajnicom ljudi čuvaju i brane od razmišljanja bi li stvari ipak možda mogle unekoliko da se poprave.

2. "Sjaši Kurta, da uzjaše Murta!" Deseteračka verzija prethodne tačke. Društvo je ukleto i njime na mističan način vlada vazda ista kamarila. Ova rečenica ismeva ideju smenjivosti izabranih predstavnika (ta ideja je u svim savremenim ustavima, a u srećnijim društvima ona je stvarnost). Svojim srednjovekovnim fatalizmom obeshrabruje i samu pomisao na promenu, na boljitak i na iole dobar ishod. Korisnici i beskorisnici ove nazovi poslovice i sami osećaju koliko su dosadni i oni i njihova vodilja kroz društveni život, pa elegantno samo otpočnu "Sjaši Kurta…" – oslanjaju se na tvoju opštu kulturu, ne očekuju da bi to iko mogao dovesti u pitanje, ali im slobodno reci da je toj bezvezariji od metafore, ako je ikada išta značila, istekao rok.

3. "Ko nas šta pita: biće onako kako velikim silama to odgovara!" Suprotstavi se svakome koga uhvatiš da uživa u svojoj mravljoj, mravinjoj neznatnosti, bespomoćnosti i prepuštanju: nije tako, prijatelju, nije baš tako, ono što se tebi usled ponavljanja čini nesumnjivim, veoma je zapravo sumnjivo, i teško može biti istina, ne zato što su velike sile jako dobre, nego stoga što čak ni one ne mogu da se umešaju u svačiji komšiluk, u svačiju mesnu zajednicu ili srez. Velike sile ne ljube kad neko pravi nuklearno oružje (iako ga one, gle, imaju), ali kad bismo mi preduzeli nešto protiv naših opštinskih otaca, kad bismo neku izopačenu i korumpiranu ustanovu uspeli da vratimo njenoj nameni i suštini, ne bi se velike sile uopšte umešale. Bilo bi, gle, kao što smo mi hteli, i kao što treba da bude.

4. "Zašto mi da izmišljamo rupu na saksiji i toplu vodu, zašto mi da sikćemo na državnu televiziju, kad se zna da nema demokratije bez kulture, a kulture nema bez državne televizije! Ako javni servis treba jednoj Britaniji, ko smo mi da naš servis ukidamo i takoreći rušimo!" Na ovo nipošto ne nasedaj, ovde je sporno sve! A najproblematičnije je ugledanje na neku slavnu i naprednu stranu državu. Reci da mi nismo ta i nismo takva država: ono što je (možda) dobro za te nama strane državljane, nije samim tim nužno i nama!

5. "Zar bi ti da hiljade ljudi zaposlenih u javnim državnim glasilima ostanu bez posla?! Koliko tamo ima talentovanih, savesnih radnika, koliko je čak i tvojih znanaca tamo zdravlje ostavilo, zar da odu u prevremenu penziju?!" Ali kad propadne televizija, ili Tanjug, zar nije to kao i kad propadne fabrika traktora (koji su po meni mnogo potrebniji nego vesti i malograđanske serije): specijalni izveštački, prosvetiteljski i kulturni megamedij koji država još čuva i nameće nije neophodan. Državna televizija nije više potrebna, i teško da će povratiti povlašćeno mesto koje je zauzimala u svoje zlatno doba i u zlatno doba jednopartijskog sistema, gigantu je odzvonilo, ne baš kao pejdžeru, ali tako nekako, pa zatvorene su, kako rekoh maločas, silne fabrike, a koje su mogle možda još da rade, da se u njihov tehnološki razvoj kojim slučajem ulagalo, umesto što su finansirani ratovi, sulude nacionalističke sanjarije o proširenju države, i bolesne, čudesne privilegije vladajuće klase.

6. Kolumnisti veruj još manje nego novinaru tabloida: potonji bi da uzbudi, privuče i nakratko obmane prostotu, kolumnisti je na prvom mestu uživanje u vlastitoj rečitosti, promućurnosti i jedinstvenosti. Ne zaboravite da su kolumnisti, kao i pripadnici ma kog drugog precenjenog staleža, izuzetno zapravo zadovoljni, radosni su što njihovi proizvodi, koje još pre tričavih trideset godina ne bi niko štampao, ni platio, a možda ni čitao, imaju tako lepu prođu; kolumnista sebe vidi kao stvaraoca, mali privrednik uživa dok ni iz čega kuje svoju kovinu, sam je svoja zlatna koka. U opisu njegovog posla jeste da ukaže i na poneku nepravdu, i, zaista, zauzme se on jednom u dva meseca za ponižene i uvređene, ali ne može da iskorači iz samozadovoljstva tecigazde, pa ispadne bogme i nadmen dok piše o kakvoj pobuni: nije u stanju da oseti koliko je svet, i onaj pravi, veliki i ovaj oko nas, nepravedan. Kolumnista piše šta hoće, i ne duguje ni kiriju, niti mora nekom gostioničaru da plati dug poklanjajući mu svoje najbolje tekstove; ono što nije uspelo hiljadama darovitih slikara, kolumnistima eto uspeva (u juž. Francuskoj video sam slike velikih majstora u restoranima: njima su birtaši platili kostiranje), zato kolumnista ljubi tržište i kapitalizam kao tržištovu sigurnu kuću, ta on je u slobodnoj utakmici pobedio druge pametnjakoviće, i njegovim bi stopama trebalo da idu svi, rudari, livci, zemljoradnici, prosjaci, pa dokle ko dogura. Svet je pravedno uređen, i dokle ko dospe, tu mu je mesto. Kolumnista svoju karijeru, koja se, gle, prelila i u književnost, smatra dokazom da kvalitet neminovno izbija na vrh; na sve koji očajavaju gleda ako ne baš sa visine, onda izdaleka: ne kaže baš "tako vam i treba", pa čak ni "šta vam ja mogu", ali uglavnom mu to prolazi kroz glavu.