|
20.4.2017. Unija i unijice |
 |
Albanski premijer Edi Rama našao se ovih dana, po ko zna koji put, na naslovnim stranama skoro svih srpskih medija. Povod je bio njegov intervju američkom portalu „Politiko" u kome je između ostalog rekao da ujedinjenje Kosova i Albanije „nije nešto što on lično priželjkuje", ali da se ta mogućnost „ne može isključiti" ukoliko Evropska unija zatvori vrata kandidatima sa Zapadnog Balkana.
Zbog toga je odmah dočekan na nož ne samo u ovdašnjim medijima, nego i od strane srpske vlade, u kojoj su čak trojica ministara osetili potrebu da reaguju. Prvi se, kao obično, oglasio svevideći ministar za rad, boračka i socijalna pitanja Aleksandar Vulin. "Ujedinjenje Albanije i KiM ne može da uradi mirnim putem i ne može da se desi bez rata i ne može da se desi bez velike nesreće. Edi Rama će ponavljati ovakve izjave i nastaviti da ucenjuje EU do onog momenta dok EU ne bude jasno stavila do znanja da je takvo ponašanje neprihvatljivo i da će biti, ne samo osuđeno nego da će biti i kažnjeno", izjavio je on. Loptu je zatim preuzeo uvek budni ministar policije Nebojša Stefanović, koji je istim povodom rekao da je „to jedna veoma opasna izjava, koja ne doprinosi bilo čemu dobrom u regionu, niti doprinosi bilo čemu za šta se zalaže EU, kao ni dobrosusedskim odnosima." Poslednji, mada ne najmanje važan, oglasio se ministar spoljni Ivica Dačić, koji je ocenio da je projekat Velike Albanije „trenutno najveća pretnja za mir i stabilnost Balkana i Evrope", a zatim krenuo u prozivku međunarodne zajednice. „Šta bi bilo da je (Aleksandar) Vučić rekao da je moguće ujedinjenje Srbije i Republike Srpske ako ne uđemo u EU? Siguran sam da bi se svi oglasili i optužili Srbiju da ugrožava mir. Pitam zato EU, SAD, Veliku Britaniju i ostale, dokle će da ćute kada neko ugrožava Srbiju? Ili je ćutanje znak odobravanja?", poentirao je on.
Međunarodna zajednica je, ako se izuzmu mlake izjave portparolke Evropske komisije Maje Kocijančič i jednog nižeg službenika NATO, ostala mrtva hladna, zabavljena kontrolom štete od turskog referenduma i predstojećim izborima u Francuskoj, Britaniji i Nemačkoj. Međutim, ono što ni većina srpskih medija ni ministarska trojka nije htela ili mogla da uoči je da je Ramina izjava prilično grubo istrgnuta iz konteksta i da u stvari ne predstavlja pretnju Srbiji, nego upozorenje Briselu.
Ono što je Rama u intervjuu „Politiku" pokušao da objasni je da bi gubitak evropske perspektive brzo doveo do detabilizacije regiona. „Evropa bi doživela noćnu moru ukoliko Balkan poludi zbog toga što bi proširenje Unije moglo da bude skinuto sa dnevnog reda. Region bi postao siva zona u kojoj bi drugi akteri imali jaču ulogu od EU", kazao je on i dodao da "niko ne želi da traži male saveze, svi žele u veliku uniju. Ali, ako nema nade, nema perspektive, nema mesta, onda, naravno, male unije mogu da se dogode". Tek nakon toga, na insistiranje novinara da se izjasni o eventualnom savezu Kosova i Albanije, usledila je rečenica citirana na početku teksta.
Svi koji makar površno poznaju albansku i kosovsku političku scenu znaju da plan ujedinjenja ne podržava ni jedna relevantna politička partija, ni u Prištini ni u Tirani, mada ima političara koji ponekad flertuju sa tom idejom. Takođe se zna da je Albanija već dugo blokirana ideološkom podelom (opozicija je, osim što odavno bojkotuje parlament, upravo najavila i bojkot predsedničkih izbora) i da je situacija na Kosovu daleko od stabilne. Stoga Rami treba verovati na reč kada kaže da bi mu pokretanje pitanja Velike Albanije donelo samo glavobolju.
Ni Srbija nije takvo nevinašce kakvim Dačić voli da je predstavlja. Zar nije baš on više puta pominjao podelu Kosova i razmenu teritorija kao najbolje rešenje? Sem toga, premda je tačno da niko u srpskoj vladi otvoreno ne zagovara ujedinjenje sa RS, primetno je i da niko u Beogradu ne osuđuje Milorada Dodika kada zagovara razbijanje Bosne i otcepljenje svog entiteta.
Zbog toga bi, umesto za prepucavanje, Raminu izjavu trebalo iskoristiti za traženje odgovora na sledeće pitanje: kako to da je, osamnaest godina nakon poslednjeg ratnog sukoba na Balkanu, jedini argument koji region može da ponudi u prilog ulaska u EU pretnja novim i još krvavijim ratom? A odmah zatim, nameće se novo pitanje: da li je to zbog toga što je to jedini argument koji je Brisel u ovom trenutku spreman da uvaži?