Postujem, znači, postojim

piše: Zoran Stanojević

Kada neko gleda zanesenim ili praznim pogledom, a u našem je društvu, obično ga (se) pitamo, gde li su mu odlutale misli? To zvuči veoma romantično, ali možda su takva vremena prošla. Pogled u daljinu uskoro bi mogao biti znak da osoba upravo razmenjuje elektronsku poštu ili proverava postove na Fejsbuku.

Naime, baš ta kompanija, Fejsbuk, objavila je da ima tim od 60 ljudi koji se bavi istraživanjem kako da upravljamo aplikacijama isključivo snagom svojih misli, odnosno pomoću moždanih talasa koje očitavaju senzori. Tvrde da su neverovatno blizu rešenja, tačnije već postoje funkcionalni senzori koji se ugrađuju u mozak, dok oni rade na čitačima koji bi se postavljali spolja, neinvazivno.

Ali, zašto bi bilo ko pri zdravoj pameti pristao da mu Fejsbuk tu pamet očitava i beleži u svoje memorije? U Fejsbuku veruju da razloga ima mnogo, a prednjači naše nepristojno ponašanje u društvu, potreba da odgovaramo na poruke i mejlove pred drugim ljudima koji očekuju našu punu koncentraciju. Umesto toga, a zahvaljujući njihovom projektu, mogli bismo da šaljemo ili čitamo mejl, a da telefon ne pipnemo, sve gledajući sagovornika pravo u oči.

Uz malo vežbe, tvrde, naučili bismo da upravljamo aplikacijom kako se ne bi dogodilo da neki nesređeni tok misli ode u poruku, ili da Fejsbuk beleži sve što mi mislimo i slaže to negde kako bi to kasnije upotrebili u marketinške svrhe ili prodali nekoj političkoj kampanji. Upravo od toga strahuju borci za privatnost koji veruju da bi uvođenje ovakvog sistema stvarno bilo previše. A već preliva.

Pokretanje interneta mislima, međutim, nije obavezno zastrašujuće. To bi moglo da bude od ogromnog značaja za osobe koje ne mogu da se koriste rukama. Bilo zato što su trajno nesposobni (invalidi, kvadriplegičari), bilo zato što obavljaju posao koji zahteva da im ruke budu zauzete, a da istovremeno komuniciraju sa nekim. Na primer, vozači, mehaničari koji traže rešenje za neki problem ili čak hirurzi koji se konsultuju sa kolegama tokom operacije.

Druga mogućnost su situacije u kojima ne želimo da okolina zna da se dopisujemo ili ne želimo nekoga da uznemiravamo. Recimo u avionu, vozu ili nekoj čekaonici. Posebno je korisno ako ne bismo da neko iz naše okoline slučajno sa ekrana očita nešto što pišemo u poverenju. Pod uslovom da hakeri ne dohakaju način da nam uđu direktno u misli i odatle prekopiraju sve što im se dopada. Kada smo se već prepustili nekakvom softveru.

I oni koji su za i oni koji su protiv "mentalnog Fejsbuka" imaju dobre argumente, svako će lako smisliti situaciju u kojoj bi mu ovakav pristup dobro došao kao i priliku u kojoj bi zažalio što je ikada pristao na tako nešto.

Ali zamislite samo sve one ljude koji su danas zgrčeni nad ekrančićem u kafiću kako udobno zavaljeni gledaju u neku udaljenu tačku. Samo još da nam Fejsbuk objasni kako se slika selfi.