Nuspojave Skoplje, pogled u budućnost Populisti uvek tvrde da su jedini zastupnici volje "pravog naroda", a da je "pravi narod" samo onaj koji ih bira

piše: Teofil Pančić

Ovako to, dakle, izgleda kada populistički režim izdiše uživo, pred kamerama. Brutalno, gadno, mizerno, nisko – a i kako bi drugačije? Takav je populizam kad nastaje, kad raste i cveta, kad vlada u punoj snazi, kad prima prve ozbiljnije udarce, kad počinje da pada, kad zalazi u dekadenciju. Naposletku, kad se ruši i razgrađuje. Konačno, kad umire, zadnjim atomima snage želeći ne samo da preživi, nego i da ubije. Što je njemu ionako jedno te isto. Takav je u svim fazama, samo što ova završna poprima notu krvave groteske.

To smo, dakle, videli pre neko veče u zgradi makedonskog Sobranja: završnu erupciju destruktivnog gneva smrtno ranjenog Mordora. I, ko je to – uz njegove plaćene službenike – ostao da ga brani? Samo oni kojima je on prirodno stanište, ulični ološ i klatež, špiclovi i razvaljivači na iznajmljivanje, ugledni varoški lunatici, poneka sedokosa ludaja jednog ili drugog pola, i to je to. Ono što posle svakog prosejavanja ostane kao nerasporedivi udeo s kojim niko ne zna šta bi. "Suvišni ljudi", kao oni kod Dostojevskog, ali kojima beskrajno cinični Veliki Inkvizitor napuni glave da su so zemlje, poslednji branioci "pravih vrednosti", najzavetovaniji među zavetovanim kćerima i sinovima domovine, otadžbine i ostalih tatkovina. Mada ih baš on, Veliki Inkvizitor, prezire onoliko duboko koliko ih nikada ne bi prezirali oni koje tako strasno mrze. I opraće ruke od njih prvom prilikom, kao što, evo, već i čini.

Gledali ste svi te prizore, gledajte ih još, i to što pažljivije. Ta rulja koja ruši i nadire s namerom da izgazi, poništi, satre, da pretvori ljudsko telo u gvalju mesa i krvi na podu. To lice morona, lišeno nagoveštaja misli, koje okrvavljenom čoveku uporno hoće da se obrati i da ga nečemu važnom i mudrom pouči, pa mu stalno dovikuje "Zaev! Zaev!". To sedokoso muško govedo koje od straha izbezumljenu ženu čupa za kosu i vuče je po podu. Te kreature kao skupljene sa seta za rimejk Bunjuelove Viridijane, tog tipa u kaubojskom šeširu koji je oblaporno zapalio cigaru pod stepeništem Sobranja i inhalira svojih petnaest minuta slave, tu kreštavu babu koja upravo, u epicentru samosvrhovitog varvarskog kermesa, doživljava najsrećnije trenutke života. Gledajte ih dobro jer, ko zna, možda u njima ugledate budućnost.

To li je, dakle, sav taj zaumni lunapark, to li je taj "makedonski scenario" kojim nas plaše srpski vlastodršci? Izgleda bizarno, zaumno, nestvarno – ako se ne udubite. Ispod površine je priča mnogo ozbiljnija.

U dragocenoj studiji Šta je populizam, upravo objavljenoj u srpskom prevodu (Fabrika knjiga i Peščanik), Jan-Verner Miler uočava jednu važnu osobinu svake populističke politike i vladavine: ona uvek za sebe monopolizuje poziciju nastupanja i delanja "u ime naroda", dok sve druge proglašava "otuđenim elitama" ili njihovim slugama. Nismo svi mi "narod": to su samo neki od nas. Konsekventno, populizam pod "pravim narodom" podrazumeva samo svoje pristalice, a ne ukupnost stanovništva i svu šarolikost jednog društva. Zato politika suprotstavljena populizmu ne može imati legitimitet nezavisno od broja onih koji je podržavaju: ako je u manjini, nelegitimna je jer je manjinska, a ako stekne većinu, opet je nelegitimna, jer je nelegitimna sama ta većina. Slično je mislio i Milošević, ali se održao samo trinaest dana: otplavila ga je pobuna onih koji nisu bili raspoloženi da im on meri validnost glasova.

Ta je iznuđena pobuna bila demokratska jer je njen smisao bio u poštovanju izborne volje. "Makedonski scenario" obrnut je od toga: on teži ukidanju izborne volje građana, ako ova ne ispunjava kriterijume onih koji bi njome, gle, bili oštećeni. Posle izbora formirana je nova većina (67 od 120 poslanika), i ova je prirodno rešila da formira vladu. Zašto joj to populistička struktura koja se zubima i noktima drži za vlast nasilno uskraćuje? Tu se treba vratiti Milerovim uvidima u prirodu populizma: zato što ona tu aritmetičku većinu ne priznaje kao relevantan i "pravi" vox populi. Kako je to moguće? Tako što, u njenom čarobnom svetu, "pravi narod" uvek obitava na jednoj, našoj strani, a oni drugi su deo legitimnog narodnog i državnog (pa onda i izbornog) tela samo u meri u kojoj Mi procenimo da im to pripada. Otuda, Mi zapravo i ne možemo da izgubimo izbore; u našu je vladavinu, mada formalno usidrenu unutar sistema parlamentarne demokratije, upisan snažan revolucionarni element: mi smo napokon pronađena autentična snaga "pravog" naroda, i u tom smislu je istorija za nas završena. Dosta je bilo lutanja, eksperimenata i "nestabilnosti": od sada Pravi Narod vlada, a slučajno smo, eto, baš Mi interpretatori i katalizatori njegove suverene volje.

U makedonskom slučaju, Albanci ne mogu biti pravi narod već time što su Albanci (mada mogu da posluže dok su u koaliciji s Nama), ali ni etnički Makedonci koji misle drugačije takođe nisu deo pravog naroda samim tim što su suprotstavljeni toj populističkoj distinkciji. Otuda "naš" osećaj da imamo pravo, a bogme i dužnost, da branimo državu i društvo i od njih samih, onda kad zastrane. Dobro, ali kakve to veze ima sa Srbijom? Svake moguće, jer je način razmišljanja ovdašnjeg populističkog pokreta na vlasti identičan. Razlikuju se samo u fazi: ovdašnji, naime, još ima većinu (druga je stvar kako je do nje došao i kako je održava). Kad počne da je gubi, prisetite se prizora iz Sobranja: ti đilkoši i maroderi, te babe i barabe, ti strelci i krelci učiniće vam se neodoljivo poznatim.