Lokalni izbori – Zaječar:
Dnevnik jednog posmatrača

Svaki SNS glas je svetinja i biće učinjeno sve da završi u kutiji. Dan za glasanje je formalnost koji ne donosi nikakvu neizvesnost. Stranka zna rezultate mnogo ranije i uglavnom joj nikakve izborne nepravilnosti ne idu naruku. Negde pre pet, SNS predsednik zove prisutne članove biračkog odbora da potpišu zapisnik. "Da ubrzamo stvari, da završimo sad ono što možemo", kaže. Prisutni članovi potpisuju bez pogovora. Jasno je da je većina došla samo po dnevnicu

Šta god da se dalje dešavalo tokom lokalnih izbora tog 23. aprila u jednom zaječarskom selu, osećaj je tokom celog dana bio isti: hladno. Malo se tešim: ćuti, hteo si da odeš u kaputu, dobro je, košulja, džemper i perjana jakna sa kapuljačom. Zima, koja se neočekivano javila usred aprila, još je držala zatočeno seoce na oko pola sata vožnje od centra Zaječara, i hladnoća koja se uvukla u noge u 5.30 ujutru, otklonjena je tek nekih dvadesetak sati kasnije, stajanjem u toploj vodi u tuš-kabini hotela. U međuvremenu, limena peć – bubnjara, koju su članovi biračkog odbora ložili tokom celog dana, nije bila od prevelike koristi: pojela je mnogo drva, čunak joj baš i nije dihtovao, a i teško je zagrejati prostoriju sa betonskim podom. Sa druge strane, taj je poduhvat još teži kad su ulazna vrata nabrekla i ne mogu da se zatvore, pa stoje odškrinuta tokom celog dana, a postaje gotovo nemoguć kad iznad te iste bubnjare zjapi ogromna rupa u plafonu od trske, metar-sa-metar-i-po, pa veći deo toplote ide direkt uvis i napolje... Ne rekoh, to je lokalni dom kulture.

Vidi se ko od članova biračkog odbora u selu živi, a ko je iz sela otišao, pa se vratio na jedan dan da zaradi koji dinar; više ženskih nego muških članova odbora; različite starosne dobi, sa vidljivim "prelomom" – uglavnom su ili u dvadesetim, ili imaju oko 45, uz pokoji izuzetak. Još i pre otvaranja biračkog mesta, uspostavlja se hijerarhija, verovatno dobro utvrđena na ranijim izborima: jedini autoritet je predsednik biračkog odbora iz SNS-a. On maltene sve sam radi: sve kontroliše, veoma retko napušta biračko mesto, uglavnom zna proceduru, i kad je šta na redu, i po tome postupa; on komanduje, objašnjava, inicira; on je i mozak i telo izbora na ovom biračkom mestu. Ostali – a na početku ih je bilo toliko da su dugo bili u brojčanoj prednosti u odnosu na broj izašlih glasača – uglavnom se nisu mešali u svoj posao. Postojalo je dvoje ili troje koji su "bili od koristi", pregledajući prste glasača UV lampom, odnosno prskajući nevidljivi sprej. Ali, oni su se menjali, a izbornim procesom je apsolutno i neumoljivo komandovao SNS predsednik.

VREME RUČKA: Nakon početka glasanja u 7.00, broj članova odbora se veoma brzo prepolovio. Možda i s razlogom – niko nije glasao u prvih sat i po, jer se prvi glasač pojavio tek oko pola devet izjutra. U međuvremenu, stariji članovi biračkog odbora su se uglavnom naglas prepirali i dobacivali, a mlađi su ili odmah otišli, ili su se odvojili u stranu i tiho pričali između sebe. Očito je bilo da su uigrana ekipa, koja se "u glavu" zna ceo život: kao da se odigravalo takmičenje u dosetkama i šalama na tuđ račun.

Kako se približava vreme ručku, sve je manje članova biračkog odbora na svom mestu. No, uprkos tome što se članstvo osipa, birački dan postaje sve zanimljiviji za dvoje koji spadaju u onu veoma retku kategoriju "20-45 godina". On je oniži, tamnoput, ima urednu frizuru, fazoniranu bradicu, i veoma svetle, plave oči. Ujedno, ima i oko 120 kilograma, leđa bar metar široka i ogromne šake – ljudeskara sa viškom kilograma. Ona je lepa, doterana, našminkana, nosi kožne pantalone. On joj najpre pokazuje slike svoje dece na telefonu, potom seda pored nje, a nakon izvesnog vremena počinje da joj masira vrat i ramena. Potom nastavljaju razgovor, ovog puta sa njegovom rukom na njenoj butini. Razgovor im postaje sve tiši, i napokon prelazi u nečujan šapat.

Na biračkom mestu vlada mrtva tišina – mnogo članova odbora je otišlo, nema glasača, a ovi stariji i razgovorniji članovi odbora su napustili položaj: tu su SNS predsednik koji gleda svoja posla i neumorno lista papire, mlada devojka, još mlađi momak, dve starice i pomenuto dvoje. Niko ništa ne govori bar pola sata, a muklu tišinu narušava samo gotovo nečujan šapat, pucketanje vatre i prelaženje ogromne šake preko ženskih kožnih pantalona. "Ljubavnici" neće to i postati: jasno je da ona to ne želi, ali da mu dopušta da ide do izvesne granice, a on tu granicu spremno poštuje, trenutno se zadovoljivši milovanjem njenih butina ispod drvene klupe. Sve ovo fascinira mladu devojku koja sedi preko puta njih i netremice zuri u dešavanja ispod stola...

NEPRAVILNOSTI: Pita me u nekom trenutku SNS predsednik: "I, ima li nepravilnosti?" Kažem mu: "Ima", i prijavljujem samo onu najočitiju – iskosa, na nekih 40-ak koraka od biračkog mesta, prvi sprat kuće je oblepljen plakatima Boška Ničića, a na samo nekoliko metara od Doma kulture nalepljen je isti plakat, ali na banderi, na četiri metara visine. Rečju, propaganda u krugu od 50 m od biračkog mesta. Stiže spreman odgovor: Ono prvo je izvan 50m, a ovaj na banderi sam probao da skinem motkom od zastave, al nisam uspeo. Ne postavljam naredno pitanje – a zašto ste skidali plakate sa prizemlja kuće, ako nije unutar 50 metara? Nego, verovatno je i to bilo previsoko, vlasnik kuće ko zna gde je, i tako ostade.

Isto tako, ne pominjem ni učestalo korišćenje mobilnih telefona. Iako je njihovo korišćenje na biračkom mestu izričito zabranjeno, SNS predsednik dobija pozive na svaki pun sat, javlja se ne pomerajući se od kutije, i saopštava dva broja: jedan je broj izašlih, a za drugi, manji, pretpostavljao sam da je broj "njihovih" glasača. Pretpostavka će se obistiniti na kraju glasačkog dana, kada ću, putem osluškivanja razgovora, saznati tačno u glas koliko SNS kandidat ima u susednom selu. "Svi kažu za te mobilne da ne smeju da se koriste, ali to je više zbog slikanja, ne sme da se slika, pa zato", kaže u jednom trenutku SNS predsednik, neupitan.

No, čak ni ovo nisu velike nepravilnost, u odnosu na one koje su se dešavale tokom dana. Paradoksalno je, ali se SNS "voditelj izbora" zbilja trudio da sve protekne bez nepravilnosti, da ne bude nikakvih zamerki. S te strane, velika većina nepravilnosti primećenih tog dana ide na račun neobučenosti biračkog odbora, ili pak neke prećutne ocene da tolika formalnost nije važna – realno, za tako minijaturno mesto od par desetina birača i nije. Na primer, samo biračko mesto je loše organizovano, pa glasači ne idu kružno, nego odlaze na kraj prostorije, pa se vraćaju do ulaza da glasaju iza paravana, pa se opet vraćaju na kraj da ubace listić. Na većim biračkim mestima, ovo bi verovatno napravilo veliku gužvu, ovde gužve nije moglo da bude.

Slično, formalno gledajući, nijedan glasač nije glasao po proceduri, jer mu je odmah nakon gledanja prsta ultraljubičastom (UV) lampom prskan sprej, pa tek onda utvrđivan identitet. Šta ako je zaboravio dokumenta, ili je slučajno došao na pogrešno biračko mesto? Ništa, neće moći da glasa, jer mu je već isprskan prst. No, opet, ovde nema takve opasnosti – svi znaju svakog birača, i često razgovaraju o tome ko će još da izađe, a ko neće. (– Taj neće da glasa, nije ni prošli put. Ljut je na kuma. – E i to me baš briga.)

Međutim, postojale su dublje, suštinske, strukturne nepravilnosti koje su sprečavale svaku pomisao da su ovi – a nema razloga da ne verujemo i mnogi prethodni – izbori iole fer i pošteni. Naime, kako su glasači napokon počeli da dolaze, postalo je vidljivo da SNS predsednik vodi svoju, partijsku evidenciju o tome ko je glasao, a ko nije. U fascikli na kojoj je krupnim fontom bio napisan broj biračkog mesta, nalazio se spisak birača: kako ko dođe da glasa, predsednik zaokruži broj u zvaničnom biračkom spisku, a potom izvuče fasciklu, pa zaokruži i broj u tom paralelnom biračkom spisku, koji nije smeo da se nađe na biračkom mestu. U toj drugoj, "alternativnoj" tabeli, koja sasvim fino opisuje težnju SNS-a da napravi paralelno društvo – od medija i nevladinih organizacija, pa do pojedinih institucija, piše uglavnom sve što piše i u biračkom spisku (nema JMBG), ali i još malko više. Dakle, "partijski birački spisak" sadrži tabelu sa sledećim podacima: ime, prezime, ulica i broj, sprat, broj stana, fiksni telefon, mobilni telefon, status (jednocifreni broj), i napomena. Kolona "napomena" je retko gde popunjena; tamo gde jeste, u tom polju piše "prevoz".

"Aha", kažem sebi, "prevoz". To objašnjava svrhu crnog fijata punto sa borskim tablicama, koji je celog dana parkiran ispred biračkog mesta, a da vozač nije glasao. Potvrda svrhe parkiranog punta stiže vrlo brzo. Oko pola šest po podne vraća se članica biračkog odbora, koja više od pola dana nije bila na biračkom mestu; došla i kaže SNS predsedniku: "A što ne dovedete Olgu da glasa?". Predsednik izađe, kaže vozaču punta ime, prezime i adresu, objasni mu kako da dođe do tamo i doda: "Ubaci je i dovedi da glasa." Punto odlazi. Punto se vraća za petnaestak minuta. Glasala i gospođa Olga.

Kasnije od drugih posmatrača saznajem potpuni sadržaj fascikli koje su se našle na biračkim mestima: ono što nisam video, jeste legenda koja bliže objašnjava kolonu "status", i kolonu "napomena". U legendi piše:

STATUS: 0 – član, 1 – siguran glas, 2 – neopredeljen, 3 – protiv, 4 – zatvorena vrata, 5 – koalicija.

NAPOMENA: Odseljen, Preminuo, Ne glasa, Napuštena kuća, Ne postoji.

I JOŠ NEPRAVILNOSTI: Iz ovoga se može zaključiti ili da je Partija direktno nakačena na izbornu komisiju – ovog puta gradsku, tri nedelje ranije republičku – koja im je velikodušno dala podatke o svakom biraču, ili da su SNS aktivisti prepešačili i prešpartali apsolutno svaki kvadratni metar zemlje, pokucali na svaka vrata i izvukli informacije od značaja za Partiju, pri čemu jedno ne isključuje drugo. I tek tu, pred kraj dana, kada sam napokon uhvatio sadržaj paralelne SNS tabele, ošinula me je spoznaja koliko je mašina za skupljanje glasova razrađena i efikasna. Ništa nije i ne sme biti prepušteno slučaju, svaki SNS glas je svetinja, i biće učinjeno sve da svaki taj glas i završi u kutiji. I sve je, zapravo, završeno pre dana za glasanje: dan za glasanje je formalnost, koji ne donosi nikakvu neizvesnost. Partija zna rezultate mnogo ranije, maltene u glas, i u najvećem broju slučajeva nikakve izborne nepravilnosti ne idu joj naruku.

U tim trenucima mi se vrti u glavi dok pokušavam da spoznam koliko je zapravo resursa tu utrošeno, koliko je ljudi angažovano za organizaciju, pripremu, izradu spiskova, terenski rad, logistiku i kontrolu; koliko je para građana potrošeno da bi se ostalo na mestu koje omogućava dalje kontrolisanje para građana. Pomislim: ej, pa oni imaju toliko resursa da im jedna kola stoje ceo dan ispred najnevažnijeg biračkog mesta na svetu, koje donosi svega nekoliko desetina birača! Koliko li se tek troši na biračka mesta sa hiljadu ili dve hiljade ljudi? Koliko na centralne beogradske opštine, da se napokon i tamo dobije većina? Koliki su to resursi, odakle? Kakav onda drugi ishod izbora da se očekuje, na svim nivoima, osim ovog koji se uporno događa već tri pune godine?

Razmišljanja prekida dolazak čoveka u uniformi na kojoj piše "Fabrika sirćetne kiseline RTB Bor". Došao, obišao, porazgovarao, izašao. Nije glasao. Odmah za njim dolazi da glasa starica. Gleda listić i naglas kaže: "Šta, ovaj se opet kandidovao?"

Negde pre pet, SNS predsednik zove prisutne članove biračkog odbora da potpišu zapisnik o radu biračkog odbora. "Da ubrzamo stvari, da završimo sad ono što možemo", kaže. Prisutni članovi potpisuju bez pogovora. Bolno je jasno da je većina došla samo po dnevnicu, i da ih ostale stvari mnogo manje zanimaju. Šta se dobija ovim preuranjenim potpisivanjem? Dobija se potpisan Zapisnik o radu pre završetka izbornog procesa, što znači da su, u praksi, aminovane sve nepravilnosti koje će se nadalje događati: može neko kasnije, eventualno, da stavi prigovor, ali će ga sopstveni, prerano dati potpis, rečito demantovati. Oko pola osam svi preostali članovi odbora se skupljaju na biračkom mestu. Jedna članica je nestrpljiva, na svaka dva-tri minuta viče na SNS predsednika, ajde zatvaraj, neće više niko da dođe, ajde, prošlo osam odavno, ja sam ovde stigla u 15 do osam, a prošlo je sigurno 20 minuta...

ZATVARANJE: U 20:00 zatvoreno je biračko mesto. SNS predsednik je autoritativan, energično zahteva da prestane svaka vrsta ćaskanja i dobacivanja pre otvaranja kutije. Svi ga slušaju. Kaže da se svi okupe oko stola i gledaju šta se radi, "da bismo što pre završili", "da ne bismo ponavljali bespotrebno". Brojanje nekoliko desetina listića je završeno, sve se poklapa, nema nevažećih listića. Međutim, ona "viša matematika" ispada pogrešna: SNS je dobio upola manje glasova no što je predsednik javio pre otvaranja kutije. Čak je ispalo i da je Boško Ničić pobedio na tom biračkom mestu.

Predsednik SNS-a ne deluje nervozno, sve do trenutka kada, kako kaže, ne dobija poziv od Gradske izborne komisije. Oni mu, navodno, saopštavaju da je instrukcija GIK-a da se sačeka sa zatvaranjem izbornih mesta, kako bi svi zapisnici na svim biračkim mestima bili potpisali istovremeno.

Ništa ne razumem – naravno da se to ne može uraditi, jer ne može za isto vreme da se prebroji 50 ili 2050 glasačkih listića, pa je besmisleno da manja mesta čekaju velika, to se može odužiti i satima. SNS predsednik je besan, viče u telefon: "Je l’ ti jasno da ja ovde imam 18 ljudi koji su nervozni i koji neće da čekaju, ja potpisujem, i idem, je l’ čuješ?!"

Sve se završava navrat-nanos i biračko mesto se na brzinu zatvara. SNS predsednik sa još jednim članom odbora ide da nosi original zapisnika u komisiju, a četiri primerka idu strankama koje su osvojile najviše glasova. Jedna kopija mora da bude zalepljena na ulaz biračkog mesta, ali nema vremena za to, tu kopiju odnosi jedna članica odbora kući. "Sutra ćemo da zalepimo", kažu. Do 20.40 nema više nikog od članova odbora.

Desetak minuta kasnije, napolju je mrkli mrak, počinje kišica da pada; čekam prevoz. Umesto prevoza, iz mraka izranja sivi automobil, staje tačno preko puta biračkog mesta, unutra dvojica.

– Je li, pita me vozač, je l’ se ovde glasalo?

– Jeste, kažem.

– A gde su svi, gde su zapisnici?

– Otišli, odneli ih kućama.

– A gde je predsednik odbora?

– Otišao u komisiju.

Domunđavanje, telefoniranje, nešto očito nije bilo po planu.

– A da ne znaš ti rezultate?

– Ko pita?

– Ja pitam.

– Ne znam – lažem. Ja nisam član odbora – dodajem, i ne lažem.

Turiraju kola i odlaze. Naoštren sam da im zapamtim broj tablice, i, dok odlaze, shvatam koliko sam naivan – tablice nema. Kasnije ću saznati da je takvih "fantomskih" automobila bilo ohoho u gradu. No, to je već šira tema...

Ciril Cicmil