Jubilej albuma The Clash:
Najbolji podrumski bend

"Nemam nikakve iluzije u vezi sa bilo čim. Ipak, pošto sam to rekao, hoću da budem do kraja jasan: i dalje želim da promenim stvari" (Joe Strummer)

Sad kad živimo u budućnosti koje nema i nije je nikad ni bilo, vredi pogledati unazad na vreme kad je bar sadašnjost postojala. U njoj se još nešto moglo uraditi – makar je napuniti zvucima koji dovode u pitanje njenu nepodnošljivost.

Godina 1976. bila je nulta godina za pank, a godina 1977. njegova prva i istovremeno i poslednja. Tako je i trebalo da bude.

Nešto malo pre toga, neko je štapom naterao Britaniju da mimo svoje volje uđe u Evropsku uniju, a stari kapitalistički svet, nastao na posleratnom industrijskom uzletu, konačno se raspao pod udarcima naftne krize nakon izraelsko-arapskog rata 1973, da onda dotakne recesiono dno do leta 1975. Čak je i fašistički Nacionalni front u nekim engleskim okruzima postao treća najjača politička snaga na lokalnim izborima. Zapad više nikad neće biti isti i od tad će agresivno zauzeti neoimperijalistički kurs osvajanja resursa širom sveta.

To je kontekst u kome se kretao prvi posthipi naraštaj mladih, od kojih svaki deseti nije imao nikakvu perspektivu da do bilo kakvog posla dođe. U nekim periodima sredinom sedamdesetih, skoro 25 odsto osoba koje su izašle iz britanskih škola nije imalo nikakvu šansu da dođe do zaposlenja. U isto vreme, vlast je činila sve da okrivi bilo kog drugog za najnoviji talas bede, koju je sa sobom donosio kapitalizam na klizavici, oduvek. Tabloidi i estrada su davali svoj prilog besomučnom anesteziranju nacije, čiji je šovinizam dodatno hranjen pumpanjem opasnosti od agresivne politike Sovjetskog Saveza. Što je beznađe bilo veće, to su više medijska panika i strah od svega drugačijeg vladali uskim svetom razlupane malograđanske Britanije. Smešno je i pomisliti koliko su stvari danas slične, sa skrivenom rasističkom agendom koja viri iza Brexita, strahom od Rusije, te unutrašnjom ekonomskom krizom koju zemlje Zapada obično ne znaju da razreše osim započinjanjem ratova...

Konačan konflikt među generacijama izgledao je neizbežan. Ali, kako mislite da je pank drugačije počeo, nego masom nezaposlenih mladih za koje niko nije mario, koja nije radila, ali su svi gledali da je izrade? Kako mislite da je sve počelo, nego omladinom koja se sama za sebe pobunila protiv izvesne budućnosti u kojoj za nju nije bilo mesta, osim u ulozi nekog ko spušta glavu… kako drugačije nego suočavanjem sa neumitnošću i bezimenošću eksploatacije, kako drugačije nego rascepom u kućama, dok su se roditelji spremali da glasaju za Tačerkine konzervativce? Kako mislite da je pank počeo nego mukom od laži, koja nije prestajala?

Bio je to dno-svet, kome mladi ljudi nikako nisu pripadali.

Ali su bili vraški spremni da bar nazovu stvari pravim imenima.

PRAVO IME SVAKOM: Na osamnaestom spratu jedne londonske novogradnje, baba obećavajućeg gitariste Micka Jonesa imala je stan, i tu su se pisale pesme tokom 1976, sa pogledom na panoramu grada. Praćen drugarom na basu Paulom Simenonom, on je već neko vreme svirao i kombinovao grupe, sve dok nisu otkrili furioznog pevača Joe Strummera iz pub benda The 101ers – i to na jednoj klupskoj svirci na kojoj su predgrupa bili, gle čuda, tada još nepoznati Sex Pistols. Svi zajedno više nego impresionirani njima, izdogovarali su se da naprave svoj bend koji bi govorio o onome što se stvarno dešava oko njih i tako su počeli pod imenom The Clash. Prvi koncert im je bio neki mesec kasnije i – sad su oni bili predgrupa Sex Pistolsima.

Februara 1977, The Clash su zahvaljujući zapaljivim demo snimcima dobili šansu da snime nešto za CBS, velikog izdavača očigledno željnog da uhvati malo svežeg daha sa ulica, kako već pravila muzičke industrije povremeno nalažu. Kao i svaki bend još nedokazanog talenta, snimali su na dotrajaloj opremi koja je iz glavnog studija prebačena u sporedni. Imali su tačno tri vikenda da urade sve, no srećom, kao snimatelj im je dodeljen Steve Levene, kasnije čuveno ime tog posla, u to vreme i sam početnik – ali sa savršenim, starinskim zanatskim umećem kad je u pitanju verno studijsko beleženje električnih gitara i bubnjeva.

Kako je čovek na tonu kasnije posvedočio, Joe Strummer je na početku snimanja tražio da se iz studija izbace tada uobičajene barijere od pleksiglasa koje su razdvajale instrumente, da bi mogao da vidi i čuje ostale i dejstvuje sa celim bendom u istom trenutku. Već tim činom obnovljeno je rokenrol zajedništvo koje je tokom sedamdesetih nestalo iz muzike. U sledećem naletu promena odnosa u studiju, niko ništa nije snimao od vokala više od dva do tri puta, veoma malo se nasnimavalo i kad su gitare bile u pitanju. Sve je bilo zabeleženo onako kako je bilo. I to je ključni iskaz budućeg prvog albuma The Clash.

DIVLJI NA ULICI: Godina je 1977, ali za bend po imenu The Clash bila je to samo godina od koje počinje odbrojavanje do 1984, koja je inače svejedno već bila stigla.

U dva ili tri meseca se desilo toliko toga. Posle par izvornih pank singlova na prelazu ’76/77, kao što su The Damned New Rose, Sex Pistols Anarchy in the U.K. i Buzzcocks Spiral Scratch, bilo je jasno da se dešava nešto neočekivano nezaboravno, nešto sa pretećom silinom, no još nije bilo nikakvih albuma koji bi to potvrdili i dokazali na planu širem od ekscesnog. Sve ovo se u tom trenutku puštalo na našem nekadašnjem gradskom Studiju B, pa smo mogli uživo da pratimo razvoj ove scene iz meseca u mesec – uz to, zahvaljujući "Džuboks magazinu", cela zemlja je znala sve glavne grupe iz ove priče. The Damned i Damned, Damned, Damned, te The Saints sa I am Stranded u februaru su otvorili vrata odličnim izdanjima, ali se čekalo do aprila kad se pojavila prva ploča The Clash, da pank dobije svoj konačan oblik.

Album The Clash bio je tačno ono što smo želeli i sve ono što smo mislili da je pank: dva minuta eksplozivnog ogorčenja. Kroz grlo Joe Strummera ono je dolazilo sa pozitivnom intonacijom, ne ostavljajući nikad mesta sumnji da se nešto po tom pitanju može uraditi. Singl koji ga je najavio, White Riot, i sada je pesma na ivici eksplozije, u kojoj se peva o neredima na ulicama – jer su ulice bilo jedino mesto na kojima ste se u to vreme mogli izraziti. Drugi način je bio da napraviš svoj bend. Ovim činom The Clash su ujedinili sudare na ulicama i muziku u jednoj grupi. Za udaljenog slušaoca bila je to prva zvučna definicija pravog panka koju smo ikad čuli, prvi uvid u to šta je pank stav i prvi dokaz da se to može primeniti i ovde – što je bilo izuzetno bitno za smisao cele akcije.

CRVENE I CRNE KOŽNE JAKNE: Omot poljskog umetnika na radu u UK, Rosława Szayboa, od samog početka nije ostavljao mesta bilo kakvoj nedoumici – krase ga tri momka pretećeg izgleda koja su mogla biti bilo ko, u bojama koje prizivaju maslinaste vojničke tonove, gledajući nas odozgo – bilo je jasno da ovde ne može biti šale. The Clash su svoju grafiku gradili oko borbenosti i konfrontacije, koja je proizilazila iz poruke u tekstu, i bilo je očigledno da je poruka sve do čega im je stalo.

Nije samo legendarni White Riot bio takav, već i druge poklič-pesme kao što su London’s Burning ("London gori – od dosade"). Na vrhunskim I’m So Bored With U.S.A. ili Remote Control, zatičemo ih kako se bore sa kontrolom biznisa nad stvaranjem i svakodnevnim životom. Career Opportunites posvećena je nemogućnosti životnih izbora, a Janie Jones nagoveštava da će se sudar između zaposlenog i šefa neumitno desiti, jer zaposleni voli rokenrol i da ide kod stanovite Janie (inače stvarna ličnost londonske supkulture, vlasnica bordela i kabaretska pevačica…).

Poseban patent bilo je višeglasje usred frenetičnih gitara – kao i Buzzcocks, njihovi prijatelji – The Clash su radosno udvajali glasove da pojačaju mladićku silinu svojih pesama i dodaju im trodimenzionalnu dubinu. Mišićave i snažne, jednom oslobođene, više se nisu mogle vratiti u kavez, kao ni neujednačena, ali do tad nezabeležena eksplozivna energija albuma koji stalno pulsira kao razgovor između zadihanih sagovornika, što su upravo pobegli pred policijom posle nekog protesta.

Oduševljavajući trenutak na The Clash, svakako je Police And Thieves, reggae pesma koja je uvrštena u poslednji trenutak, jer je album po tadašnjim standardima bio prekratak u svom originalnom obliku. Odsvirana na razdragano nervozan pank način, donela je željenu formu muzičkog izveštaja sa ulice i nežnost proživljenog iskustva, otkrivajući po prvi put toplu stranu The Clash. I mada je autor Junior Marvin zakukao kad je čuo ovu verziju – "To nije ono što je Jah želeo da ta pesma bude!" – ona je ipak bila ono što je bilo neophodno: poruka da je sad na ulicama i neko drugi, ne samo policija.

U crvenim kožnim jaknama, ili – kao u Rude Boy filmu, sa crvenom majicom na kojoj su iskombinovane oznake Frakcije Crvene armije i Crvenih brigada (prvi put da smo tako nešto videli kod nas u bioskopima 1981, distributerski naziv Žestok momak) – The Clash su od početka jasno prikazali svima do koje mere pripadaju krajnje levičarskim slobodarskim tendencijama. Nikad ih nije napustila potreba da baš u ovoj proročanskoj oslobodilačkoj tradiciji vide svoj rad, sa svim konfuzijama koje delovanje popularne muzičke grupe unutar tržišnog mehanizma donosi, utirući tako put mnogim drugima grupama sa posebnom misijom, od U2 do Manu Chaoa. Uvek su smatrali da su putevi trgovačke distribucije izuzetno korisni – ako stvarno imaš nešto da kažeš.

The Clash su ujedinjeni pank front održavali u životu još godinu ili dve u Velikoj Britaniji, organizujući o svom trošku turneje i saradnje, a potom su do 1980. postali svetski veliki, posebno kad su sa duplim albumom London Calling pretvorili originalnu uličnu poruku u univerzalno razumljivu akcionu rokenrol poeziju, pojačavši tako svoje emitovanje do globalnih razmera. I dok su Sex Pistols bili izgled i zvuk nadolazeće apokalipse, "seksi i preteći", kao što je neko već rekao, The Clash su bili vernici promene, sa tipično velikim srcem na rukavu, neko koga je bilo moguće voleti usred tog pakla cinizma odraslih i finalni dokaz da nismo sami, te da neko negde bije bitku i za nas.

Bilo je prosto nemoguće odoleti im, i svako je hteo da bude ili jedno ili drugo. Posle ta dva benda muzika se više nije usudila da se vrati na staro.

PUTEVIMA SLAVE: Čuveni tadašnji kritičar "New Musical Expressa" Nick Kent izjavio je da grupa tako loše svira da bi najbolje bilo da se vrati u garažu iz koje je došla i nastavi da drži probe. Naravno, promašio je poentu za svetlosnu godinu, ali je još lepše što su mu The Clash odgovorili na albumu, završnom pesmom Garageland. Garaža, kao i engleski termin garažni rok, zapravo bi kod nas bili sinonimi podruma ili podrumskog roka, jer su naši bendovi skoro isključivo vežbali u takvim podzemnim prostorijama – ko je ovde, uostalom, pa imao zasebnu garažu, kad u gradovima skoro niko nije imao kuću u svom vlasništvu? Tako su The Clash nazvali pesmu Podrumska zemlja i podigli svoj oštar odgovor na ovaj tradicionalistički muzičarski napad – na nivo nacionalne poruke: "Mi smo podrumski bend, jer dolazimo iz podrumske zemlje."

Iz jedne takve, podrumske zemlje, može se mnogo toga reći. Što si dublje, nekako imaš bolji uvid u stvari, čini se. Čak i danas.

Istorija se nekad ponavlja na veseo način, a razloga za čistu antisistemsku pobunu izgleda neće ponestati, mada je sistem ponekad zamalo uspevao da nas uveri da ih više nema. Međutim, uvek ima nekog ko je ispao iz njega, ne može da se uklopi ili naprosto neće. Njegova muka u nekim trenucima postaje metafora za muku svih onih koji su ispali iz sistema, jer mu nisu više bili potrebni. Danas, kad izgleda kako širom sveta sistemu nisu potrebni ljudi kao takvi, šta nam preostaje?

Bez velike muke, ne bi se nikad ništa desilo, pa je tako i sad.

Dragan Ambrozić