10.5.2017. Albansko pitanje

piše: Miloš Vasić

To se tako nekada zvalo, u vreme imperijalne politike u Evropi: te istočno pitanje, te srpsko pitanje, te makedonsko pitanje, te albansko pitanje od 1912. itd. Oko tih pitanja sedeli su Visoki Ambasadori oko zelenih stolova godinama, kao što znamo, sa uglavnom jadnim rezultatima.

Sada se albansko pitanje postavlja iznova, kao da već ne postoji još od 1912. godine, čak od Prizrenske lige koju nisu na vreme primetili. Postavlja se iz jednog zapravo bezveznog razloga, kao da nije postojalo i ranije: Viljem Voker (onaj iz Račka) izjavio je – u svom svojstvu privatnog lica – da ima plan za ujedinjenje svih Albanaca. Dobro jutro. Ovde je ta izjava o nameri da se uradi nešto prilično neverovatno dočekana sa neprimerenim užasavanjem. Svi su stali na zadnje noge, prijaviće Vokera Ujedinjenim nacijama, deru haljine i nariču; kao da je stvar već gotova, kao da je Velika Albanija pred vratima. Pustimo sada po strani banalne motive Viljema Vokera: verovatno je namirisao priliku da zaradi neke pare od napaljene albanske dijaspore; nije prvi, uostalom. Niti je Velika Albanija prvi grandomanski manijakalni projekat (i lukrativni, ne zaboravimo) na Balkanu. Imali smo mi i Veliku Srbiju i Veliku Hrvatsku i još koješta toliko veliko da – kad bismo teritorije na koje razni imaju pretenzije rastegli tako da svi budu zadovoljni – naše velike države stigle bi do Baltika. Viđali smo mape velikih država (Banovina, NDH, Moljevićeva Srbija do Rijeke itd), pa i mapu Velike Albanije koju je crtao neki dokoni emigrant iz Londona: stiže ovano do Niša, dole do Soluna i zapadno do Tuzi. Sve je to Karlobag-Karlovac-Ogulin-Virovitica, Srbija do Tokija. Kao da smo se vratili u 1912, kada su velike sile grozničavo tražile nekog naivca da sedne na albanski presto; umalo da prevare nekog nemačkog ulanskog kapetana, fon Vida, čija je žena bila jako ambiciozna, ali se i on avizao na vreme i odbio, pa su dobili Zogua.

Bez obzira na sve te budalaštine, trebalo bi se vratiti na činjenice. Ne treba nam nikakav Viljem Voker da bismo shvatili suštinu albanskog pitanja. Albanci su svoj nacionalni program formulisali relativno kasno, krajem 19. veka u vidu Prizrenske lige. Otomansku vlast nikada nisu priznali do kraja, naprotiv: bili su ozbiljan problem, kao što znamo; povremeno su bili saveznici Srba u otporu Stambolu. E, sad: Albanci su – sticajem imperijalnih okolnosti u ona doba – ostali podeljeni između nekoliko država 1912. godine: Albanija, Grčka, Srbija koja je upravo uzela Makedoniju sa sve većom albanskom manjinom, Crna Gora. Kasnije će se te okolnosti menjati: Italija će uzeti Albaniju, Grčku, pa Crnu Goru, pa dobar deo Kosova itd. Musolinijev se režim trudio da Albance pridobije, što nije bilo teško s obzirom na tadašnju srpsku politiku; Italija je otvorila prve škole na albanskom jeziku. Dalje znamo šta je bilo: Drugi svetski rat ostavio je Albance u Republici Albaniji, na Kosovu, u Makedoniji i Grčkoj i manjim delom u Crnoj Gori. Demografska kretanja posle rata bila su takva da je prirodni priraštaj Albanaca rastao, ne zbog smišljene politike, kako tvrde srpski šovinisti, već zbog dramatičnog poboljšanja zdravstvene zaštite, životnog standarda i očekivanja od budućnosti.

Sve je to dovelo do određene konsolidacije teritorija gusto naseljenih etničkim Albancima u više država. Zamislimo sada – i bez Viljema Vokera – sledeću situaciju: jednoga dana u Ujedinjenim nacijama pojavljuju se predstavnici svih etničkih Albanaca i podastiru svoj predlog. Oni mole da se uzme u obzir okolnost da etnički Albanci imaju većinu od najmanje 93% na određenim dobro zaokruženim teritorijama, pa s tim u vezi mole da se ujedine u jednu državu: naravno da će unutar te pretpostavljene države sve manjine (njih 7%) imati sva prava iz svih međunarodnih dokumenata.

Ostavimo sada po strani tu pretpostavljenu situaciju – dok do nje ne dođe. Ne vrištimo i ne prenemažimo se, jer je verovatnoća za tako nešto još uvek udaljena. Naime, Albanci iz Republike Albanije, sa Kosova i iz Makedonije, kao i Grčke, Crne Gore i Preševske doline, ne slažu se baš najbolje među sobom i nisu baš zapeli da se ujedinjavaju po svaku cenu, uz pomoć Vokera ili ne. Kao prvo, vladajuća filozofija nepromenljivosti granica u Evropi ostaje na snazi do daljnjega, kao što smo svi mi iz bivše Jugoslavije naučili na bolan način. Kao drugo, unutrašnja politička dinamika među etničkim Albancima jasna je: ovoga trenutka središte albanskog nacionalnog ujediniteljskog pokreta, albanski Pijemont (kako se to nekada zvalo), nije u Tirani, nego u Prištini. Albanci iz Republike Albanije s pravom zaziru od pijemonteških ambicija svojih sunarodnika sa Kosova, jer bi u tom slučaju svenarodnog ujedinjenja Priština postala centar, što Tirani s razlogom smeta. Albancima u Makedoniji iz sličnih razloga nije baš prijatna ta pomisao: oni, kao što vidimo, mogu sebi da obezbede relativno udobniji položaj u ovom stanju stvari nego u nekoj pretpostavljenoj Velikojj Albaniji. Grcima na pamet ne pada da pristanu na tako nešto, kao ni Srbiji ili Crnoj Gori.

To Vokerovo ujedinjenje svih Albanaca, dakle, sumnjiv je projekt i u svakoj razumnoj i hladnoj analizi nema šanse.

Pa zašto onda ovi ovde vrište i nariču, prenemažu se u kukaju? Zato što im je zgodno da naprave novu dramu i kuknjavu, samo da bi se skrenula pažnja sa nekih drugih unutrašnjih problema.