Intervju – Nikolaj Koljada, dramski pisac i pozorišni reditelj:
Publika glasa parama i nogama

"Da bih nahranio 120 ljudi koji rade u mom privatnom pozorištu, trebalo bi samo na kartama mesečno da zaradim (nemam sponzore) pola miliona rubalja. Ali osećaj slobode je vredan svih mojih muka"

Glavni gost drugog Beogradskog festivala savremene ruske drame je Nikolaj Koljada, svetski priznati ruski dramski pisac i pozorišni reditelj. Koljada je autor 120 drama koje su prevedene na više svetskih jezika i igraju se od SAD do Australije. Premijerno se prikazuju u njegovom pozorištu, koje je osnovao u Jekaterinburgu. Kako je pisao Jovan Ćirilov, Koljada je predstavnik "gvozdenog veka ruske dramske književnosti" – stvaralac koji stoji na temeljima ruskog realizma, sa šakom sažaljenja i šakom nade za svoje junake. U našim pozorištima izvedeni su Koljadini tekstovi Kokoška, Praćka, Poloneza Oginskog, Murlin Murlo, Bajka o mrtvoj carevoj kćeri, i Ključevi od Leraha. Na prošlogodišnjem Beogradskom festivalu savremene ruske drame prikazana je Koljadina drama Sovjetska enciklopedija, u njegovoj režiji, a ove godine, takođe u njegovoj režiji – Violina, daire i pegla.

"VREME": Inicijativu za organizovanje Festivala savremene ruske drame u Beogradu pokrenula je generacija mladih srpskih reditelja, zainteresovana za vaše komade. Kako na to gledate?

NIKOLAJ KOLJADA: Kada režiram novu predstavu ili kada pišem novi komad, uvek proveravam reakcije ljudi koji me okružuju: jesam li potpuno poludeo? A čovek se može beskonačno diviti sebi i sopstvenim delima, kao što to biva kod nas u Rusiji (a i u Srbiji takođe, rekao bih) i ne primećuje da više nema ni iskre nadahnuća. Jednom je tokom probe predivni glumac Valentin Gaft preda mnom pitao glumicu i rediteljku Galinu Volček: "Gala, nešto ne ide, a?", na šta mu je ona s uzdahom odgovorila: "Valja, ne daje se penzija uzalud." Gorko sam se smejao. Ove godine postaću penzioner: 4. decembra punim 60 godina. Mogu još samo kao Firs iz Višnjika da kažem: "A život je prohujao, kao da nisam ni živeo." Zaista, sve je tako brzo prošlo. Zbog toga ne može da me ne raduje ako su mladim rediteljima interesantni moji komadi, jer to znači da još uvek nisam potpuno otupeo niti poludeo, i znači da je ono o čemu ja pišem interesantno novim rediteljima. Mogu im samo reći "Hvala" što održavaju moj optimizam i životni polet.

Kako se u Rusiji gleda na vaše dolaske u Srbiju?

Veoma mi se dopadaju srpsko pozorište i srpski glumci. U Srbiji sam video nekoliko predivnih predstava po mojim komadima. Prema Srbiji gajim nežnost – ipak smo mi slovenska braća i bolje razumemo jedni druge. A u Rusiji je pozorišni svet surov. Zapravo, surov je u čitavom svetu. Nažalost, u Rusiji vladaju zavist i neprihvatanje tuđeg uspeha. Nikome u Rusiji se ne dopada što se moje predstave prikazuju u celom svetu. To izaziva pakost i ljutnju, ali ja sam na to već navikao i mene je, da budem iskren, baš briga za bilo čije mišljenje.

Zašto ste za gostovanje u Srbiji odabrali Šekspirovog Ričarda Trećeg i svoj komad Violina, daire i pegla? Da li vas je činjenica da živimo u vremenu političkih moćnika navela da postavite Ričarda Trećeg?

Vrlo sam daleko od politike. Ne mislim da se u pozorištu moraju rešavati nekakva pitanja koja su u vezi s politikom. Prostor scene je naše polje za bitku s onim što je takvo kakvo jeste, zato postoji da bismo shvatili šta je čovek, kuda on ide, zašto se rađamo i kuda odlazimo i kakav je smisao našeg postojanja na Zemlji. Ideja našeg Ričarda Trećeg je vrlo jednostavna: hteli smo gledaocima da ispričamo šta vlast čini s čovekom, kako ga raščovečava. Možda to jeste u vezi i sa politikom, ali znam i druge vrste vlasti čoveka nad čovekom, a ne samo političku. I ona je strašna. A Violina, daire i pegla je predstava o ruskoj svadbi, koja je "strašna, kao i ruski bunt" (referenca na Puškinovu Kapetanovu kći). To je izuzetno tragikomična predstava. Sa ove dve predstave želimo da pokažemo kako umemo da postavljamo klasiku, a kako radimo savremene komade.

Zašto ste osnovali svoje pozorište?

Ja sam deset godina radio kao reditelj u Sverdlovskom državnom akademskom dramskom pozorištu. Kada sam desete godine pred premijeru Romea i Julije po hiljaditi put klečao na kolenima u kancelariji direktora pozorišta i opet i opet molio za nekakve daske za predstavu, iznenada sam pomislio: a čemu sve to? Zašto sve vreme moram da zavisim od direktora-idiota? I tada sam osnovao svoje pozorište, u kojem sam trenutno glavni knjigovođa, glavna čistačica, kostimograf, finansijski direktor, šofer, dramaturg, reditelj i direktor. Postao sam apsolutno slobodan. Veoma mi je teško. Da bih nahranio 120 ljudi koji rade u mom privatnom pozorištu, trebalo bi samo na kartama mesečno da zaradim (nemam sponzore) pola miliona rubalja. Ali osećaj slobode je vredan svih mojih muka. Nikome ni o čemu ne moram da izveštavam, sam odlučujem o svim pitanjima, kako tehničkim tako i kreativnim.

Kokoška, koja govori o životu pozorišne trupe, najduže je na repertoaru vašeg pozorišta. Čime to objašnjavate? Kakva je atmosfera u Koljada teatru, da li deo te atmosfere vidimo u Kokoški?

Da budem iskren, ne znam u čemu je fenomen tog komada. Preveden je na sve svetske jezike. Ne znam zašto je publici interesantna priča smeštena u provincijalno rusko pozorište. U Rusiji se kaže: "Publika glasa parama i nogama", tj. kupuje karte i dolazi u pozorište, ili obrnuto. Ali srećan sam što u svim zemljama gde se igra ova predstava glumci igraju sa velikom radošću i grade karaktere, a publika se veseli, smeje i plače. Šta mi još treba?

Smatra se da u Rusiji postoji cenzura slobode govora. Vi se, međutim, hrabro bavite tabu temama. Kako opstajete?

To je novost. U Rusiji postoji cenzura? Odakle vam ta informacija? Dođite u Rusiju, idite u pozorišta, pogledajte naše filmove, razgovarajte sa ljudima. Uveravam vas, nema nikakve cenzure. I to uopšte ne znači da ja branim Rusiju i stvaram utisak da je sve kod nas tako dobro, da prosto nemam reči. Imamo mnogo problema. Ali, umetnici su apsolutno slobodni. Svako ima mogućnost da iskaže sve što želi, a ne samo to što mu je dozvoljeno. I ja ne "opstajem", ja živim apsolutno srećno, časna reč. Jednom mi je poznanik iz Nemačke po dolasku u Rusiju rekao: "Znaš, kod vas vlada neverovatan osećaj slobode." Zapanjio sam se. A on je nastavio: "Zato što kod nas u Nemačkoj ako na semaforu gori crveno svetlo, to znači da se ne sme prelaziti ulica. A kod vas se sme. U Rusiji se može doneti kakav god zakon, a niko ga neće poštovati. I nikada ga nisu poštovali. Otud i stara ruska poslovica: "Zakon doneseš – krivinu uhvatiš." Pišem i stavljam na scenu šta god hoću i niko mi nikad ništa nije zapovedao.

Zaplet vašeg komada Praćka izgrađen je na homoseksualnoj vezi osamnaestogodišnjeg mladića i zrelog čoveka. Komad ste napisali još 1989. godine, svetsku premijeru je imao u SAD, a nekoliko meseci kasnije igran je u Rusiji. Da li biste sada postavili Praćku, s obzirom na neblagonaklon stav vlasti prema homoseksualnoj propagandi u Rusiji?

Komad Praćka je igran u mnogim pozorištima u svetu: u Švedskoj, Nemačkoj, SAD, Poljskoj itd. Pre mnogo godina sa neverovatnim uspehom igran je u Moskvi, u Viktjukovom pozorištu. Trenutno se igra u nekoliko ruskih pozorišta. Ne znam odakle vam ta informacija o homoseksualnoj propagandi u Rusiji. Znate li koliko u Moskvi ima gej klubova? Javnih, apsolutno javnih. Uveravam vas, ima ih više nego u Parizu ili Njujorku. Čak i u Jekaterinburgu postoji mnogo gej klubova. Kao što je govorila sovjetska glumica Fajna Ranjevska: "Dozvolite svakome da svojom zadnjicom raspolaže kako mu se dopada." U Rusiji je druge baš briga kako raspolažeš svojom zadnjicom. Druga stvar je to, što se ljudima ne sviđa kada se LGBT populacija razmahuje svojim seksualnim preferencijama i kada ih drugima nameće. Mislim da se ni u Srbiji to nikome ne dopada.

Od predsedničkih izbora, od početka aprila, u Srbiji traju građanski protesti. Vladimir Putin je krajem aprila zabranio partiju "Otvorena Rusija" kako bi predupredio mogućnost izlaska na proteste. Kako to komentarišete?

Danas, u subotu, 29. aprila, za 13h bila je zakazana predstava 12 stolica. Predstava je kasnila pola sata zato što gledaoci nisu mogli da dođu do pozorišta: sve je zatvoreno zbog nekakvih demonstracija. A kakvih – ja ne znam, izvinite, ne zanima me. Mene interesuje samo moje "dvorište", moje pozorište. Trudim se da ovde, u svojoj "baštici" uzgajam lepo cveće i drveće. A šta se tamo dešava, mene je baš briga. Ja se bavim svojim poslom. A u politička pitanja u Srbiji tek neću da zalazim, jer mi se čini da ćete se sami nekako razabrati.

Kakva je recepcija vaših predstava u Moskvi kod publike, u kojim pozorištima gostujete i kakve su kritike?

Kritičari me ne vole zato što se sa njima ne družim i ne pijem. A publika me svuda voli. Gde god da odemo, uvek su pune sale. A prošli smo ceo svet: u Parizu smo našeg Hamleta igrali devet puta u čuvenom "Odeonu", a još smo igrali u velikim salama u Bukureštu, Atini, Varšavi itd. Pozvani smo na turneju po SAD u novembru, gostovaćemo sa tri predstave. Kod kuće nemamo veliku salu, a svuda igramo u tim ogromnim salama, mada možemo i u bilo kojoj kutiji šibica. Radim sa mladom i adaptabilnom trupom, i lako se prilagođavamo.

Kako izgledaju scenske verzije vaših tekstova van Rusije? Kako izgledaju u Americi?

Postoje živa i mrtva pozorišta. U živim pozorištima je uvek lepo u svakoj zemlji na svetu. Pozorište – to je detinjstvo. Prelepo detinjstvo, kakvo je imao svako od nas. Pozorište, to je dečja igra: vesela, radosna i srećna. A u mrtvim pozorištima sve ubijaju i tamo nema detinjstva.

Koliko percepcija književnog dela u inostranstvu zavisi od zemlje iz koje dolazi autor? Kakvo je vaše iskustvo?

Mene apsolutno ne zanima šta o nama misle u inostranstvu. Sada jedno misle, kasnije će misliti nešto drugo. Šta se to nas tiče? Rusija je bila, jeste i nastaviće da bude velika zemlja, sa velikom kulturom i predivnim narodom. Ja sam Ukrajinac, živim i pišem u Rusiji, smatram sebe Rusom. Patetično rečeno: smatram sebe piscem velike zemlje ruske.

Svrha pozorišta je da utiče na svest publike. Jedna od vaših stalnih tema je ljubav, a svuda oko nas je mržnja, čak postoji bojazan od Trećeg svetskog rata. Šta mislite o tome?

Istina. Uvek kažem da ljubav gradi, a mržnja ruši. Međutim, ne shvatam pozorište kao nekakvu vaspitnu ustanovu. Teatar treba da zabavlja publiku, i to je sve. Da nam skreće pažnju sa životnih problema. A kada govore da je pozorište vaspitač, da je "pozorište katedra, sa koje se mnogo dobrog može poručiti svetu" (Gogolj), ja se mrštim. Ne dopada mi se kada odrasle ljude vaspitavaju tokom tri sata dok traje predstava. Kako kažu, gvožđe se kuje dok je vruće, a da vaspitava i uči onome što je ispravno može samo porodica.

Šta su za vas ljubav i sloboda?

Moje pozorište.

Vaši komadi su mahom realistički. Šta mislite o postmodernističkom pozorištu?

Mislim da u savremenom pozorištu mesta ima za sve: i za inovatore, i za konzervativce i za postmoderniste, i za realiste. Pozorište je veliko, kao i svet.

Ruska kulturna scena je početkom 20. veka postavila osnove evropske škole glume i pozorišne režije. Gde se savremena ruska pozorišna scena trenutno nalazi u odnosu na savremenu evropsku scenu?

Autoritet naše pozorišne škole oduvek je bio jak i on nastavlja da traje. Njega niko ne može da zaseni. Mislim da je to zbog siromaštva. Nema tu šta da se krije – što je zemlja siromašnija, to je njeno pozorište bolje. A zašto je to tako – ne znam.

Napisali ste 120 drama. Da li u Rusiji dramski pisac može živeti od svog pisanja?

Evo, ja živim. Od tih 120, igrano je 90. Imam autorski procenat, koji nije mali. Sasvim je drugo pitanje da li bih mogao da od tih para sagradim vikendicu u Majamiju, ali sav moj novac odlazi na moje pozorište. Pa šta? Kako u Rusiji kažu: "Ne ide se u grob punih džepova." Ja imam svoje pozorište i srećan sam čovek.

Jovana Georgievski