Nikako ne mogu da se setim kako se zove ni ko je autor priče koju samo ovlaš pamtim, ali mi se poslednjih godina, ničim izazvana, ponekad javi. Priča je bila o razgovoru, između dvoje ljudi. Muž i žena, stari su, oduvek zajedno. Žive jedno pored drugog i jedno s drugim, ćuteći. Ne zato što su se posvađali ili zato što su nemi, nego zato što više nemaju razgovor. I tako godinama. Stare zajedno bez razgovora.

Nisam je čitala u ovom veku, to znam. Ali zašto sam je čitala, da li zbog ispita ili zbog sebe, kako je došla do mene, kakve su bile korice knjige u kojoj je objavljena, da li je knjiga bila moja ili pozajmljena, znači bilo šta što bi me navelo da se setim naslova – to ne znam.

U priči je opisan život to dvoje ljudi, a ja se sećam samo jedne slike i to kao kroz gustu maglu: on sedi u starinskoj, dubokoj, velikoj fotelji i čita novine ispod lampe, a ona je preko puta njega u istoj takvoj fotelji i radi nešto drugo, mislim da plete. Sede tako jedno pored drugog nadohvat ruke, a nerazgovor svuda oko njih i u njima. Neuništiv. Ta slika, u stvari prisutnost tog nerazgovora da možeš da ga opipaš, ponekad mi se, ničim izazvana, javi u sećanju. I ja onda mučim mozak da se setim koja je to priča.

Ponekad uhvatim sebe da joj dodajem slike koje mislim da joj pripadaju, po sistemu slično se sličnim izaziva. Tako sam smislila da njih dvoje nisu oduvek ćutali, naprotiv, po ceo dan su pričali, razgovarali, ćeretali, lupetali i sve ostalo što ima veze sa verbalnim dodirivanjem. Sve im je bila tema, i sve ih je jedno o drugom i jedno zbog drugog zanimalo. Svaka sitnica.

Na primer: "Kako ćeš do Šumica, zar nisi mogla negde u gradu da joj zakažeš? Ko je to uopšte?" – "Pa rediteljka od sinoć. Stanuje odmah pored ‘Srbije’, kaže imaju super baštu pod drvećem i da je gusti hlad. Znam gde je to, idem trolom ili trieskecom. To je malo dalje od Konjarnika, samo se ja ne sećam bašte." – "Ma to je nešto novo, znali bismo da je bilo. Jede mi se pileća džigerica." – "Iz ‘Šumica’? Čoveče, i sad mi miriše. Kako je to džaba bilo!" – "Tamo su i kelneri bili super. Šta li je bilo sa onim što je hteo da upiše ćerku na Primenjenu?" – "Pa to dete je dosad već i diplomiralo. A slušaj, da li je pristojno da je pitam, mislim na moju rediteljku, zašto je propustila priliku da... Čekaj, moram da se šminkam, kasnim... Znaš u onoj sceni kad ostanu sami, zašto..." – "...Zašto nisu već tu raspravili stvar, nego..."

I onda, dok se ona šminka u kupatilu a on došao za njom kako ne bi prekidali započeto, raščlanjivali bi pitanje koje je htela da postavi u intervjuu, a mučilo ju je da li je u pravu ili nije.

U poslednje vreme sve mi je teže i teže da zamišljam njihove nekadašnje razgovore. Predugo traje. I kad ih smislim, ti razgovori ne teku nego su nekako formalni i knjiški. Bez veze su. Onda počnem da razmišljam zašto su izgubili svoj razgovor.

Možda su se umorili. Kad čovek/žena na poslu ceo dan mora samo da priča, da bude spreman da odgovori na svačije iznenadno i bez konteksta pitanje, i to baš dok je usred nekog hitnog posla, da uvek i za svačiji problem ima potpunu pažnju, onda bi kad dođe kući hteo malo i da ćuti. Nema u sebi mesta za pričanje o dnevnim besmislicama, ma koliko da su im lepe i važne. Zato, i on i ona, s obzirom da se nakon tolikih godina odlično poznaju, poštuju tu potrebu onog drugog. Njoj to malo teže pada nego njemu, ali šta je – tu je.

A možda je i zbog maločas pomenutih zajedničkih godina. Više nema potrebe, na primer, da pitaju jedno drugo "da li da pustim vesti", zato što svakog dana u sedam uveče neko od njih dvoje uključi televizor kako bi odgledali šta ima novo kod nas i u svetu. Nije bilo potrebe za tim ni dok je njihov razgovor postojao, jer odgovor na pitanje: "Da li da pustim vesti?" nije: "Da, pusti, vreme je" već: "Da, ovde sam, uz tebe, deo si mog života."

Treće što zamišljam je šta se s njima desi na kraju. Iskreno, pojma nemam. Ali ništa lepo. Sve nekako naginjem varijanti da će se njoj nešto desiti. Usled nedostatka razgovora. Što da ne, sve je moguće.

Ovaj tekst jeste tekst o uživanju, iako ne deluje. I to zato što je o vremenu uživanja u razgovaranju, pričanju, ćeretanju, lupetanju. Ako neko zna kako se zove i ko je napisao priču koje bih da se setim, neka mi slobodno javi.

Sonja Ćirić