|
18.5.2017. Vratio se Voja |
 |
U mom kraju, u ulici Hadži Prodanovoj, neko je još pre desetak godina na zidu XIV beogradske gimnazije krupnim slovima objavio: Voja se vraća! Nije, naravno, mislio na nekog srednjoškolca Voju, nego na vojvodu Vojislava Šešelja koji je u to vreme bio u pritvoru u Hagu. U međuvremenu je fasada nekoliko puta krečena, ali se grafit ispisan masnom crnom farbom lako probio kroz nove slojeve žutog i sasvim se jasno vidi i danas.
Kada je pre pet godina Tomislav Nikolić postao predsednika Srbije, a Aleksandar Vučić prvi potpredsednik vlade, pa posle premijer, bio sam među onima koji su smatrali da od toga ne treba praviti dramu. Pored poštovanja prema izbornoj volji građana, u tome me je vodilo uverenje da Nikoliću i Vučiću treba pružiti šansu da delima dokažu da su zaista digli ruke od Šešeljevog otrovnog nacionalizma i da su spremni da povedu Srbiju ka članstvu u Evropskoj uniji. Sem toga, govorio sam sebi, Srbija je dvanaest godina nakon pada Slobodana Miloševića i nekoliko izbornih ciklusa dokazala da je stabilna demokratija, pa ako naprenjaci ne budu valjali, građani će ih svojim glasovima lako smeniti.
I zaista, tokom prvih par godina Vučićevog mandata izgledalo je da sam bio u pravu. Bivši Šešeljev gensek je ne samo doveo odelo, retoriku i gestikulaciju u sklad sa evropskim standardima, nego je u svoj tim uvrstio mnoge prvoborce nekadašnjeg DOS. Izgledao je rešen da stvarno suzbije korupciju, držao je prste dalje od medija i tolerisao kritike, a prema susedima je bio pomirljiv čak i kad to nisu zasluživali. Za razliku od prethodnika Borisa Tadića, ozbiljno je pristupio briselskom dijalogu sa Prištinom i otvorio vrata Srbiji za sticanje statusa kandidata za članstvo u EU.
A onda su stvari pošle po zlu, mic po mic ali nezaustavljivo, kao ona farba kroz kreč.Evo gde smo danas: opozicija je skrajnuta i ubijena u pojam, oko glasačkih kutija vrebaju batinaši; od medija se, ako hoće da opstanu, traži ne samo da se suzdrže od kritike, nego da horski pevaju Vučiću u slavu; novi tajkuni su bezobzirniji i grabljiviji od starih, a u ministarstvima se više ne krade, nego se otima; tužioci i sudije su, zahvaljujući zakonima izglasanim po hitnom postupku, stavljeni pod gotovo totalnu kontrolu; sudeći po izjavama koje svakodnevno stižu iz državnog vrha, od pomirenja u regionu nema ništa, jer je Srbija okružena susedima kojima vladaju narkomani, besni psi i okoreli srbomrsci koji se razlikuju samo po tome što neki hoće da nas kolju odmah, a neki da nam zabiju nož u leđa na kvarno; Srbe van Srbije čeka novi genocid; ratnim zločincima, ako su Srbi, nećemo više suditi, jer srpskih zločina nije ni bilo: sve su ih izmislili Vilijam Voker, Medlin Olbrajt i njima slični lažovi; Miloševićeva politika nije imala nikakve veze sa ratovima iz devedesetih, itd.
Kada je reč o evropskim integracijama, stvari samo naizgled stoje nešto bolje. „EU ruši Vučića – suviše je Srbin i suviše je svoj", obaveštava nas jutrošnji „Informer". Dok Nikolić odlikuje predsednika Belorusije, ministar trgovine Rasim Ljajić zagovara ulazak u rusku Evroazijsku uniju i besramno laže da „to nije prepreka za evropski put Srbije", iako dobro zna da bi to značilo automatsko raskidanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju koji imamo sa EU, a samim tim i odustajanje od članstva. Sa Berlinom smo još uvek dobri, ali ako iz usta Angele Merkel stigne jedna teška reč na račun Vučića, nacrtaćemo joj hitlerovske brčiče kao što smo crtali Olbrajtovoj. Može nam se, jer imamo arapske i kineske investitore i rakete „Šumadija" od kojih drhti NATO.
Pisac onog grafita je bio prorok: Voja se stvarno vratio. Jedino je pogrešio jer je mislio na onog starog, izanđalog Voju, koji se takođe vratio, ali je na proteklim izborima shvatio da je u Srbiji čist višak. Imamo novog, mlađeg i lepšeg.