Strateško opredeljenje svih balkanskih zemalja, uključujući i Srbiju, jeste članstvo u EU, a bezbednosna stabilnost je tema koja prati proces evropskih integracija. Sve zemlje koje su ušle u Uniju – Hrvatska, Mađarska, Slovenija, Bugarska, Rumunija – članice su NATO-a. Srbija je svoje opredeljenje za institucionalnu saradnju sa Alijansom izrazila kroz program Partnerstvo za mir, uspostavljanje Vojnog predstavništva u Misiji pri NATO-u, realizaciju Individualnog akcionog plana partnerstva (IPAP) i zaključivanje Sporazuma o bezbednosti informacija. Nedavno je potpisana i nota o pristupanju naše zemlje Tehničkom sporazumu o uspostavljanju borbene grupe EU "Helbrok", čime je iskazana spremnost za učešće voda vojne policije, tima za civilno-vojnu saradnju i nekoliko štabnih oficira u komandi grupe. Pritom, u nedostatku spoljnopolitičke strategije, u javnom diskursu i medijima, preovladava tumačenje spoljnopolitičkih prioriteta na osnovu izjava državnih zvaničnika da Srbija, pored integracije u EU, intenziviranja saradnje sa državama Jugoistočne Evrope i jačanja dobrosusedskih odnosa, teži najboljim odnosima sa Ruskom Federacijom, SAD i Kinom, ali i "trećim svetom". Prioriteti se menjaju ili dopunjuju ad hoc, na osnovu trenutne političke situacije, odnosno trenutnih interesa, a ne na osnovu dugoročne strategije, izgrađene na realnim interesima i opštem konsenzusu.

Imajući u vidu širok spektar bezbednosnih izazova koji državu čine ranjivom i nedovoljno sposobnom da im se sama suprotstavlja, činjenicu da je Srbija u okruženju zemalja NATO-a, zatim njenu privrženost evropskim integracijama, kao i izvesnost da članstvo u EU podrazumeva, pored ostalog, prihvatanje zajedničke odbrambene i bezbednosne politike te nadnacionalne zajednice, nameće se pitanje održivosti koncepta neutralne države. Pritom, ostaje nejasno kako izbeći moguće posledice po specijalne rusko-srpske odnose, u okolnostima brojnih protivurečnosti Zapada i Rusije. Naime, pre ili kasnije, za očekivati je da će Srbija svoje odnose sa Rusijom morati da revidira i podredi politici EU.

HLADNI RAT I NOVA REALNOST: Rezolucijom Narodne skupštine Republike Srbije o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka, krajem 2007. u jednoj rečenici, proglašena je vojna neutralnost u odnosu na postojeće vojne saveze i to do (eventualnog) raspisivanja referenduma, na kojem bi se donela konačna odluka o tom pitanju. Osnovan je zaključak da je samoproklamovana i nejasno koncipirana vojna neutralnost uvedena, pre svega, zbog državne politike prema Kosovu. Za sada, ona ne isključuje vojnu saradnju sa Rusijom, niti limitira istu sa NATO-om. Međutim, usvojena politika vojne neutralnosti, ni u jednom strateškom dokumentu, ne samo da nije konkretnije razrađena, nego nije ni pomenuta.

Brojne su kontroverze ovakvog modaliteta neutralnosti. Naime, ona nije uspostavljena nakon javne debate i stručne rasprave, odnosno unutrašnjim konsenzusom, ali ni domaćim zakonodavstvom ili međunarodnim ugovorom, niti je status priznat od drugih država (de jure kroz međunarodni sporazum, de facto kroz praksu u međunarodnim odnosima). Srbija to, čak, nije ni tražila. Rezolucijom nije onemogućeno učlanjenje u neke nove vojne saveze, već samo u one koji trenutno postoje. Takođe, istom se ne brani prisustvo stranih vojski, njihovo kretanje, niti izgradnja vojnih baza na teritoriji Srbije. Ni pre, ni nakon usvajanja Rezolucije, niko od državnih zvaničnika i organa nije doveo u pitanje utemeljenost neutralnosti, kao ni sposobnost Srbije da, bez obzira na sve bilateralne sporazume o saradnji u oblasti odbrane, očuva suverenitet i teritorijalni integritet osloncem na sopstvene snage.

Zagovornici ovog koncepta navode razne evropske zemlje kao primere vojne neutralnosti. Međutim, poređenje Srbije sa Švedskom, Austrijom, Švajcarskom, Irskom, Finskom, Kiprom i Maltom nema osnova. One su postale neutralne u potpuno drugačijem istorijskom i vojnopolitičkom kontekstu. Ishod je manje efekat njihove volje, a više kompromis velikih sila. Uz to, ne treba zanemariti činjenicu da se te države, u kulturološkom smislu, oduvek smatraju delom Zapadne civilizacije i Alijansa ih doživljava kao prijateljske zemlje. Pored toga, reč je o državama sa konsolidovanim demokratijama u kojima dugo vlada mir i koje mogu da finansiraju svoju neutralnost.

Pre nego se potraži odgovor na pitanje da li je (samo)proklamovana vojna neutralnost Srbije celishodna, a potom i da li je moguća, treba imati u vidu okolnosti od značaja za opredeljenje. Prevashodno, globalni asimetrični izazovi, rizici i pretnje bezbednosti (terorizam, organizovani kriminal, kibernetičke pretnje, trgovina narkoticima itd.), transnacionalne migracije i poroznost granica nameću potrebu da se države, pa i velike sile, ujedinjuju u integracione celine. Analogno tome, usled stvaranja nadnacionalnih institucija i organizacija, te uticaja globalizacije, koncept neutralnosti počeo je da gubi smisao. Dodatno ga obesmišljava podatak da neutralnost nije nužno i garancija izbegavanja sukoba. Ona, gotovo nikada, nije uzimana u obzir od rukovodstava zaraćenih strana onda kada su njihovi interesi to nalagali. Bitna je i spoznaja da su se, po završetku hladnog rata, sve evropske, stalno neutralne, države odlučile za saradnju sa NATO-om i prihvatanje bezbednosne i odbrambene politike EU. Na taj način su odustale od unilateralne i ušle u kooperativnu bezbednosnu politiku, odričući se dela suvereniteta i dostižući nivo naprednih članova koji, u pojedinim segmentima, daju veće doprinose mirovnim i drugim operacijama NATO-a nego pojedine zemlje članice.

STRATEŠKA DEZORIJENTACIJA: Za artikulisanu politiku Republike Srbije važno je sagledavanje još nekoliko bitnih činilaca. Prvo, neutralnost ne može da vrati ni pedalj kosovske zemlje u sastav Srbije. Podsetimo se, Kosovo je priznala većina članica UN-a. Čak je i Rusija iskoristila kosovski presedan da opravda rasparčavanje Gruzije i Ukrajine. Drugo, vojna neutralnost nije garant očuvanja specijalnih odnosa sa Rusijom ukoliko se nastavi započeti proces evrointegracija. Treće, Srbija ne sme da dozvoli da bude izolovana i izopštena iz sfere uticaja EU, ukoliko ona ostaje spoljnopolitički prioritet. Četvrto, iz praktičnih i pragmatičnih razloga, sistem odbrane je upućen na saradnju sa NATO-om. Peto, cena vojne neutralnosti ima nezanemarljiv uticaj na razmatranje i odlučivanje. Na kraju, verovatno i najvažnije je da (za sada) ne postoji volja međunarodnih faktora da prihvate koncept stalne neutralnosti naše države. Pritom, ona nema suštinsku važnost u međunarodnim odnosima. Ukoliko Srbija želi da bude shvaćena kao (ozbiljna) vojno neutralna država, pored nedvosmislene, precizno definisane spoljne politike ona mora imati organizaciono i kadrovski dimenzioniranu, dobro opremljenu, osposobljenu i motivisanu vojsku, ali i druge snage odbrane koje su u stanju da odvrate potencijalnog ili stvarnog protivnika, odnosno da mu nanesu neprihvatljivu štetu, ukoliko ugrozi bezbednost zemlje i građana. To podrazumeva ogroman budžet za sistem odbrane (ne samo Vojsku Srbije), za koji prezadužena i demografski ugrožena Srbija nema uslove.

Na osnovu faktičkih okolnosti i teorijskih razmatranja o razvoju stalne neutralnosti (kao spoljnopolitičkog koncepta) i primera u praksi, moguće je izvesti neophodne uslove koje naša zemlja treba da ispuni, ukoliko bi htela da bude priznata kao neutralna. Izvesno je da ne postoji istorijski utemeljen razlog za takav status, da nema unutrašnjeg konsenzusa o ovom pitanju, da spoljnu politiku ne karakteriše ovaj koncept kao temeljno opredeljenje i da međunarodni faktori nisu "odobrovoljeni" da prihvate izbor Srbije. Vojna neutralnost, u pomenutim okolnostima, podrazumeva definisanje ovog statusa u domaćem zakonodavstvu, traženje priznanja od, pre svega, uticajnih država i međunarodnih organizacija, redefinisanje strateških dokumenata i razvoj sistema odbrane koji omogućava oslanjanje na sopstvene ljudske i materijalne resurse. U svakom slučaju, neophodni su stručna i argumentovana rasprava, dijalog bez emocija i izjašnjavanje javnosti.

Ukoliko prevlada opredeljenje za koncept vojne neutralnosti, trebalo bi preduzeti sledeće: 1) zauzeti jasan stav kojim bi se onemogućilo bilo kakvo vojno udruživanje, odnosno učlanjenje u neki savez, kao i formiranje vojnih baza na teritoriji Srbije, 2) odrediti oblasti i domete saradnje sa NATO-om, odnosno usaglašavanja sa odbrambenom i bezbednosnom politikom EU ili neke druge nadnacionalne organizacije, 3) iznaći rešenje srpskog pitanja na Balkanu i mehanizme preko kojih bi Srbija mogla da zastupa svoje elementarne državne i nacionalne interese i 4) obezbediti dovoljna budžetska sredstva za finansiranje očekivanih izdataka za opremanje efikasnim sredstvima i opremom, "odmrzavanje" obaveze služenja vojnog roka, osnivanje centara za obuku pripadnika civilne odbrane itd. U protivnom, ukoliko članstvo u EU ostane spoljnopolitički prioritet, što podrazumeva usaglašavanje odbrambene politike i bezbednosnog sistema, Srbija treba da nastavi učešće u misijama za uspostavljanje i održavanje mira u drugim zemljama, da teži očuvanju uspostavljenih veza sa Rusijom, Kinom i drugim zemljama sa kojima ima razvijenu bilateralnu saradnju, ali i da zaštiti svoje interese.

Strateška dezorijentacija je neprihvatljiva. Ukoliko se nastavi sa diplomatskom "akrobatikom" i balansiranjem na "tankoj žici", to će biti samoporažavajuće. Budući da je mala i slaba, Srbija ne može da utiče na globalne međunarodne odnose, niti da samostalno bude garant sopstvene bezbednosti. Realnost su, na globalnom nivou ispoljeni, rizici i turbulencije od kojih male narode i države u svetskoj politici mogu da zaštite samo trajna i čvrsta savezništva.