Demagoški rituali:
Odakle ti Miroslav, crni Aleksandre?

Na izlive grandomanije mislili smo da smo navikli, ali ovo je korak napred: budući (sada već valjda i sadašnji) predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić setio se, inspirisan valjda Donaldom Trampom, da svoju prezidencijalnu zakletvu položi s rukom na Miroslavljevom jevanđelju (na slici) – od svih knjiga. Hoće to od mnogo gledanja televizije

Na egomaniju, grandomaniju i na pseudologiju fantastiku već smo se navikli; tačnije: navikao nas je On. Već uveliko smoreni neprekidnim ispadima tih fenomena, izgubili smo svako osećanje mere, logike, zdravog razuma i elementarne pristojnosti. O matematici i da ne govorimo: On nas godinama zasipa gomilama neproverljivih brojki, procenata i razlomaka u kojima se ni Mika Alas ne bi snašao (ili pak bi, ali ga, nažalost, nema). Pritom u svakom javnom nastupu oseća potrebu da se kurči kao se on ničega ne boji (mada mu svi rade o glavi); zaista hrabar čovek tako nešto nikada ne bi izgovorio; to izgovaraju jedino kukavice.

Malo mu je bilo što je pobedio na predsedničkim izborima; štaviše, to mu je bila prilika da nas gnjavi javnim detonacijama praktično svakoga dana, a sve više u društvu Milomira Marića, koji je očito zauzeo mesto DJ Vučićevića kao omiljeni novinar; već su na "ti". Sinoć na Hepiju, sutradan na Pinku, u međuvremenu svuda. Dobro: može mu se, pa neka ga.

A onda nas je iznenadio najnovijom idejom: da će svoju prezidencijalnu zakletvu položiti s rukom na Miroslavljevom jevanđelju, što je novost u našim protokolarnim i ritualnim običajima. Do sada niti jedan jedini predsednik bilo koje republike od 1945. do danas nije polagao ruku ni na šta. Čitao je ili napamet izgovarao tekst svečane obaveze (još nije bila zakletva), pa je taj tekst potpisao uz odgovarajući aplauz i to je bilo to. Rukopoloženije bila je i ostala crkvena praksa, ali to je drugo. Američki i još neki predsednici polažu zakletvu s rukom na Bibliji, sve do Donalda Trampa kojemu je jedna bila malo, pa je doneo i svoju od kuće, zbog čega ga je Amerika ismejala.

Dobro: običaji se menjaju, je l’ da, pa i Vučić može da uvodi svoje. Tako ćemo prvi put imati: rukopoloženije na Miroslavljevo jevanđelje, predaju posebno štampanog i uvezanog primerka Ustava Republike Srbije, predaju Velikog Državnog Pečata i raporta Načelnika Generalštaba, uz prateću vojnu paradu. Sve te novotarije kao prvo su preterane za prvi put; kao drugo su skaredne i kao treće grandomanski demagoške.

Idemo redom: Miroslavljevo jevanđelje je kulturno-istorijsko dobro koje sa svetovnom državom nema ama baš nikakve veze. Rukopolaganje na to jevanđelje je najobičnija demagogija i koketiranje sa onime za šta Vučić misli da je pravoslavno hrišćanstvo (on o tome pojma nema, kao ni bilo ko od radikala). Mogao je da smisli nešto pametnije: recimo Vukovu i Daničićevu Bibliju u prvom izdanju koje mi imamo u kući i rado bismo mu bili pozajmili, da je tražio. Pošto je Bibliji reč, svejedno bi bilo u kom je obliku štampana i povezana, jer je tu o sadržaju, a ne o formi reč; svako izdanje britanskog i inostranog biblijskog društva ispunilo bi ulogu. Uostalom, kao što je već primećeno, bolje bi mu bilo da je ruku kletvenicu položio na Dušanov zakonik, jer nam to više treba; jevanđelja se ionako više niko ne drži. Zaboravljena je jedna od glavnih poruka: ne kunite se! Neka vaše da bude da i vaše ne neka bude ne, govorio je Isus.

Slično je u sa Ustavom: Ustav (takav kakav je, Koštuničin iz 2006, a drugog još nemamo) bitan je zbog sadržaja (kakvog-takvog), a ne zbog poveza u koji ga je uvezao Toma Nikolić. Predsednici se zaklinju da će ustave poštovati i sprovoditi, sa ili bez ruku na njima (uglavnom bez, jer to nije bitno). Uostalom sam tekst zakletve izričito pominje Ustav i obaveze u vezi s njim, pa je ovo suvišno – osim za Vučićevu megalomaniju.

Zatim imamo "državni pečat". Dokumentacioni centar "Vremena" pronašao je da postoje tri državna pečata: jedan kod generalnog sekretara predsednika; drugi kod generalnog sekretara Vlade i treći kod generalnog sekretara Narodne skupštine. To su obični gumeni pečati prečnika 60 mm sa grbom Srbije i natpisom "Republika Srbija" itd. Ima – navodno – i metalna verzija za pečaćenje pečatnog voska, ali spada u istu kategoriju. Do sada su ti pečati rutinski prelazili – razduživani i zaduživani – od jednog generalnog sekretara drugome, bez drame i ceremonije – do danas. To podseća na Franju Tuđmana, koji je – u nedostatku boljeg rešenja – imenovao Ivana Milasa za "Čuvara državnog pečata", pečata koji nije postojao. Ivan Milas je inače poznat po tome što je držao neki "Balkan gril" negde i što je izjavio o intelektualcima i obrazovanim ljudima da "kilo mozga košta dvije marke". Naredna asocijacija na državni pečat seže do Marka Tvena i njegove knjige "Kraljević i prosjak": tamo na engleskom dvoru nestaje veliki državni pečat, da bi se posle ispostavilo da ga je prestolonaslednik koristio za krckanje oraha (bio lep, metalni i težak). Sa ovim našim gumenim to ne bi išlo.

Poslednja novotarija je svečani raport NGŠ Dikovića, uz – valjda – prateći defile Vojske. To nikada nismo imali u ovakvim ceremonijama, ali Vučiću nikad dosta; možda bude i nadletanje oba MIG-a. To se kod nas nikada nije radilo: za Titova vakta vojne parade bile su kad im je vreme: 1. maj, ili 9. maj ili već tako neki značajan datum, ali ne proglašenje predsednika, pa čak ni doživotnog, što je samo po sebi pojednostavilo ceremonije. Ni Milošević (više puta), ni Koštunica, ni Tadić, ni Nikolić nisu imali sve opisane ceremonije koje je sebi namenio Aleksandar Vučić. Mogao je malo to da razredi: jevanđelje za ovaj mandat, Ustav za naredni, itd.

Konačno, utisak koji ostaje očekivan je, ali nimalo manje tužan. Vučićeva egomanija i grandomanija, uz prateću žurbu, ostavlja utisak besmisla, skarednosti i neukusa. Razumno obrazložene primedbe kod njih ne prolazi; kod njih prolazi samo Previšnja Volja, kakva god bila, kao što i jeste.

Od juče počinje novo dobra u kojem će Aleksandar Vučić smišljati nove prilike i okolnosti da bi nam se ukazivao skoro svakoga dana, kao i do sada. Zvocaće tom budućem premijeru (neka mu je dobri Boga u pomoći), ministrima, učiteljima, doktorima, novinarima, policajcima i ostaloj boraniji kad god oseti potrebu, a oseća je često. A zašto i ne bi?

Miloš Vasić