Kažu da je vožnja vozom od Kendija do Ele jedna od najlepših na svetu. Ali ovo nije priča o tome, već o beskrajnim putevima ljudske snalažljivosti.

"Nema karata", odmahuje glavom službenik na železničkoj stanici. "Nema ni sledećih deset dana." Mi treba da krenemo za tri. Ispred šaltera sede četvorica Šrilančana i glasno se smeju. Počinje brza razmena reči sa našim tuk-tuk vozačem. Ne znam o čemu govore, ali mu jedan od njih tutka svoj broj telefona u ruke.

"Sve ćemo da rešimo", kaže nam potom tuk-tuk vozač, "moj prijatelj će vam pomoći", pokazujući u pravcu čoveka koji mu je tren pre toga dao ceduljicu.

Nema karata znači, u stvari, da nema karata u prvoj klasi. U drugoj i trećoj ih uvek ima, što podrazumeva da se prodaju dokle god ima ko da ih kupi. Bez obzira na broj putnika. Stoga se, lako je zaključiti, vrlo lako može desiti da stojiš pet sati u vozu i da ne možeš da viriš i naginješ se kroz prozor. Smisao celog putovanja je da ti je pogled prikovan na prizore i da ti vetar ulazi u kosu.

"Rezervisaćemo vam mesta u drugoj klasi", dodaje pobedonosno naš tuk-tukista.

Kao suludi zaljubljenik u putovanja i u njihovu pripremu, proučila sam sve blogove, savete, putopise koje je vasceli Gugl sakupio o Šri Lanci. Niko ne spominje rezervaciju sedišta u drugoj klasi.

"Eto", kaže moja saputnica, "kako je lepo kada si na licu mesta, pa uvek nešto novo možeš da saznaš. Nema baš sve na internetu."

Dolazi i taj dan. Naš odani tuk-tuk vozač, retko nenametljivo i fino ljudsko biće, stiže po nas. I taman kada treba da uđemo u železničku stanicu, on kao pomamljen uzvikuje: "Požurite, dajte mi sve rupije koje imate, izgleda da će biti problema sa rezervacijom." Moja saputnica i ja poslušno praznimo džepove. Ne pitamo ništa, ne zadržavamo nijedan rupi. On odnosi nekih tridesetak evra. Mi stojimo pored pruge i čekamo njega, rezervacije, karte, voz. Zbunjene ćutimo. Ne znamo da li smo ispale odviše naivne. Ili smo, samo, naprotiv lepo procenile da možemo da mu verujemo. Moja saputnica je psihološkinja, ja sam novinarka, pa valjda znamo da prokljuvimo tuđe oči.

I da, kakva pobeda ljudskog poverenja. Tuk-tuk vozač se vraća, zajedno sa dvojicom zaposlenih na železničkoj stanici. U jednoj ruci nosi kifle koje nam je kupio da doručkujemo, u drugoj neku sitninu od kusura, što mu je ostalo kada je ugovarao rezervaciju.

Čekamo voz.

"Koja su naša mesta? Ovde ništa ne piše", tiho dodajem.

Na stanici se vrzmaju gomile ljudi, Nemice dugih plavih kosa sa ogromnim rančevima, sredovečni Britanci sa profesionalnim fotoaparatama, šrilančanska deca u školskim uniformama, uvek nasmejana, ako im mahneš, javljaju se jedan po jedan, svi u koloni... Voz treba uskoro da stigne.

Naš tuk-tuk vozač, posrednik i spasilac, kaže: "Sada ćete službenicima dati vaše dve torbe, neke lakše." Nema odustajanja. Dajemo dve torbe.

Već u glavi zamišljam razgovor sa svojim mužem. "Pa dobro, kako su vam uzeli torbe?", pita on. "Pa oni su rekli ‘dajte nam torbe’ i mi smo im dali." "A šta je bilo s kartama?", nastavio bi muž. "Pa ostale su kod njih", odgovorila bih ja skrušeno. I čujem glas moje strpljive, bolje polovine: "Dušo, ali dogovorili smo se da ne veruješ baš svakom..."

Voz se približava stanici. Službenici sa našim torbama počinju da trče. Trčimo za njima. Makar idu ka vozu, a ne od voza. To obećava. Voz koči, još nije stao. Ova dvojica precizno, kao da su to vežbali čitavog života, bacaju naše torbe kroz vozni prozor. Naše torbe, dok se voz zaustavlja, kao da znaju, padaju na dva sedišta.

Poluzadihani se okreću i jedan od njih nam krajnje ozbiljno kaže: "Mesta su vam rezervisana, možete da sednete."

Sedamo i vadimo kifle koje nam je kupio naš tuk-tuk vozač, žvaćemo u tišini. Uzdržavamo se od smeha da ne uvredimo naše nove poznanike koji pažljivo motre od vani da li smo se dobro smestile. Tek kad voz krene, počinjemo poblesavelo da se smejemo.

Da, vožnja vozom od Kendija do Ele jeste nešto nestvarno lepo. Ali kada se setim tog dana, u glavi mi je slika dvojice mladića koji trče uz voz, ciljajući otvorene prozore, dok mi izbezumljene jurimo za njima. Vredelo je vala svakog rupija.

Jelena Jorgačević