24.6.2017. Prazan hod po mukama Pita li se iko šta će biti kad utihnu talambasi oko Vučićevog ustoličenja i izbora Ane Brnabić za premijerku

piše: Jovana Gligorijević

Sad nam se možda ne čini tako, ali proći će i ova ferturma oko Vučićeve druge inauguracije, Ana Brnabić će biti izglasana za premijerku, a vlada će biti sastavljena. Sve će se to završiti, a mi ćemo se suočiti sa potpunom prazninom, zaobiđeni, zaboravljeni i preskočeni, potpuno mimo i izvan sveta. Buku i frku koja trenutno vlada zameniće mrtva tišina. I ne, to neće biti privremeno zatišje usled letnje šeme.

Činjenice su dobro poznate: Aleksandar Vučić je predsednik, imamo dvoglavu vladu koju će voditi Brnabić i Dačić, otvorena su nam dva nova pregovaračka poglavlja i nezadrživo idemo napred. Opozicija je ponovo izumrla, podrška Saši Jankoviću se otopila, a kako i zašto je do toga došlo trebalo bi da bude predmet široke društvene debate. Ako pogledamo šta su glavne medijske teme u protekloj nedelji, suočićemo se sa dubinom ponora u kom se ovo društvo nalazi. Ovolika količina ispraznog, nebitnog i, na kraju krajeva, štrokavog, odavno nas nije zapljusnula.

S jedne strane imamo medije opsednute Vučićevim svečanim prijemom koji uporno nazivaju inauguracijom, iako je inauguracija obavljena još 31. maja. Sve znamo: ko je došao, koliko se pojelo i popilo, ko se kako obukao... Znamo da je zabranjeno belo odelo i dekoltirana haljina i da nema cmakanja sa predsednikom. Pojedini mediji naduvali su sve do te mere da je negde neko tresnuo kako je ovo najvažniji državni događaj u poslednjih 40 godina. Otkud to, niko ni da bekne. Čak i da se složimo sa tim da je Aleksandar Vučić najbolji političar koji nas je snašao u poslednih 200 godina, njegova inauguracija, a pogotovo njegova svečana žurka, ni po čemu, osim po stepenu megalomanije, nisu neka naročita vest. Sav sadržaj staje u jednu rečenicu: Srbija je izabrala trećeg po redu predsednika otkako je samostalna država, tj. od 2006.

Ana Brnabić se još uvek dobro drži kao medijska tema. Međutim, ni tu nema više ničeg novog što bi moglo da se kaže. Tema je toliko iscrpljena i obrađena iz svih uglova, da smo prešli na najisprazniji mogući nivo – ekspert za Balkan, urednik Balkan Insajta i saradnik Gardijana i Indipendenta Markus Taner razvezao je naširoko o tome kako se Brnabić ne šminka, za razliku od tipičnih Srpkinja koje se lorfaju mistrijom. To medijska tema? To sadržaj? Ako smo zaista spali na to da fizički izgled i sasvim ličan izbor žena da li će se šminkati ili ne, budu tema političkih komentara, ajmo lepo svi za ruke pa u mutnu Savu.

Od ostalih vesti, teško da se ima šta izdvojiti, ako izuzmemo to što ulazimo u četvrtu nedelju raspredanja o vlasniku Kurira Aleksandru Rodiću i njegovoj kandidaturi za vođu opozicije. Za društvene procese u Srbiji to je jednako bitno kao onaj neki deda što se javio i tvrdi da je Hitler lično.

Ništa od navedenog nije relevantno niti bi u nekom paralelnom, dakle, normalnom univerzumu, moglo da nas se tiče. Pa ipak, ove tri teme su jedino čime se ovo društvo i ova javna politička scena bavi već nedeljama. Drenaža svakog smislenog političkog sadržaja i sasecanje svih društvenih procesa već u korenu, stigli su do vrhunca. Kako sada stvari stoje, ništa se neće promeniti.

Volela bih da čitaoci naprave mali mentalni eksperiment. Zamislite da vam neko proriče budućnost, vašu ličnu, privatnu sudbinu i da vam kaže da će sve ostati isto. Postoji li strašnije proročanstvo?