Na prvi pogled, blesavo je i nekako sholastički proizvoditi polemiku među sličnomišljenicima, odnosno zapitkivati se koliko Vojvođana staje na vrh igle. Iako je takva mentalno-gimnastička praksa, zapravo, značajno doprinela sofistikaciji formalne logike i veštine argumentovanja u stereotipno (i pogrešno) "mračnom" srednjem veku. Tu mislim na posve suvislo i sasvim izvrsno reagovanje Nebojše Milenkovića na izveštaj ili na seriju tekstova "Salon: Izazovi – Vojvodina" u nedeljniku "Vreme". Naime, šteta je što (moj drug) Milenković nije bio sa nama na Mijićevom salašu kraj Sombora, pošto je osnovna ideja njegove (i refleksne i refleksivne) reakcije zapravo već bila krasila ceo ovaj događaj. To jest, njegovo reagovanje zapravo je upadljivo slično mišljenju koje je bilo izneto ili koje smo bili iznosili. Drugim rečima, uprkos prostoru i gastronomskoj ponudi, bio je to skup koji nije iznova trubio o Vojvodini kao o "regionu" salaša, čilaša i paprikaša. Dok i samo formulisanje izazova koji su pred Vojvodinom (ili pred kojima se Vojvodina nalazi) kroz sintagmu "vojvođansko pitanje" implicira upravo njihov politički sadržaj, a ne samo još jedan multi-kulti narativ bez sadržajnosti.

Podsetiću, u svom uvodnom izlaganju, ton diskusiji zadao je upravo Dušan Mijić, značajnim i hrabrim navodom da je vojvođansko pitanje neretko umotano u "palanački egoizam". Latinka Perović je posvedočila i o tome koliko se jedan Aleksandar Tišma u toj istoj i šatro kosmopolitskoj Vojvodini osećao kao stranac ili tuđin. Slobodan Beljanski je zatim govorio o tome da je preduslov za političku autonomiju (nedostajuća) želja građana (Vojvodine) za ličnom slobodom, a koju narušavaju desni ekstremizam i nacionalizam. A i moja manjinskost je bila istakla da je, u simboličkom smislu, za percepciju ili za kreiranje (pluralnog, otvorenog, modernog) vojvođanskog identiteta važan i avangardni Slobodan Tišma, a ne samo stereotipni Zvonko Bogdan. Ili pak Đorđe Balašević i ostali sa čardaš nogama.

S druge strane, najviše polemike i uzrujanih strasti na ovom susretu proizvelo je upravo (pročitano) saopštenje Tomislava Ketiga, a koje jeste bilo varijacija na temu jednog dozlaboga izlizanog diskursa o vojvođanskim starosedeocima i dođošima, odnosno konzervativnog narativa o zlu i naopakosti savremene tehnologije i masovne kulture. Drugim rečima, srpski nacionalizam, ali i vojvođanski kultur-rasizam, razne uskogrudosti i stereotipi, kao i upadljivo palanaštvo i folklorne manifestacije inkluzivnog tipa, bili su predmet izuzetnog kritičkog osvrta na ovogodišnjim "Izazovima", odnosno na javnom Salonu posvećenom Vojvodini. Kao takav, on je predstavljao fantastičan i neophodan kontrapunkt uobičajenim razmišljanjima na temu Vojvodine i Vojvođana, obično zaglavljenim negde između 19. veka i 1974. godine.

Dakle, problem vojvođanskog političkog vakuuma i svojevrsne kanibalizacije Vojvodine kao partokratskog plena od strane ovdašnjih političkih elita, baš kao i jasno, refleksivno i samokritičko markiranje političkih uzroka i krivaca za takvo odurno stanje (mimo mrskog "Beograda" kao dežurnog krivca) i, najzad, problem nakaradne folklorizacije i (re)tradicionalizacije vojvođanske kulture – naprosto jesu bili među centralnim motivima ovogodišnjeg Salona, odnosno Izazova. I to bez palanačkog kukanja, coktanja i kršenja prstiju nad svojom sudbinom, a za koju su uvek i naravno krivi drugi (i Drugi). Upravo zato je u pitanju bio jedan izuzetan naučni, kulturni, društveni i politički događaj koji, na ovu vrućinu, uzburkava ustajalo i zaparloženo Panonsko more. Ili bar Srednjebački okrug. U tom smislu, Milenkovićevo reagovanje doživljavam kao nastavak bistrenja iste blistave logike koja zahteva i pogled u budućnost i pogled u ogledalo. To jest, kao važan doprinos temama o kojima smo već hrabro prodiskutovali, bez obzira na to što je Milenković "propovedao crkvenom horu" ili zakucao na otvorena vrata. Zbog toga se i nadam da ćemo se na Salonu/Izazovima na Mijićevom salašu videti i sledeće godine. Uz kulen i paprikaš, naravno.