Intervju – Dragoljub Mićunović:
Nema dijaloga na lažima

"Najviše brine kad se stranka pretvara u borbeni odred. Jer ovde je došlo do toga da ko god šta kritički kaže, samo posle jednog minuta, na svim medijima, na svakoj televiziji stižu psovka, pljuvanje i najobičnije laganje. Bolesno je hteti svu vlast u jednim rukama"

Razgovor sa prof. dr Dragoljubom Mićunovićem, doktorom filozofije, narodnim poslanikom, jednim od osnivača Demokratske stranke, krenuo je odmah na zadatu temu i pre postavljanja prvog pitanja. "Poziv na unutrašnji dijalog o Kosovu dobro je došao", rekao je, dodavši "koji bi odgovoran političar i javni delatnik bio protiv dijaloga? Ali, odmah se javljaju neke nedoumice koje zahtevaju razjašnjenje o čemu je upravo reč."

"O Kosovu se pripoveda, peva, raspravlja odavno. Nastali su epovi, drame, istorijske rasprave, preko dva veka bilo je o Kosovu više govora nego o bilo kojoj temi u raznim vremenima i pod raznim vladavinama. Ali, ako skratimo i aktuelizujemo vreme na nekoliko poslednjih decenija, kad smo ‘držali glavu kao nojevi u pesku’, kako reče predsednik, da li stvarno nije bilo rasprava i dijaloga o Kosovu u Skupštini, Akademiji, Crkvi, nevladinim organizacijama? Bilo ih je, ali su ignorisane, a u poslednje vreme čak i optuživane kao ‘izdajničke’.

Pošto smo pozvani da učestvujemo u javnom dijalogu i da svako iznese svoj stav i predloge, odgovaraću u svoje ime i o svom viđenju problema.

Ali, prvo da vidimo šta je to dijalog i da li se mi tu razumemo? Dijalogos je starogrčka reč, jedna od onih koja etimološki gledano nije mnogo pomerala značenje, uvek je obuhvatala razgovor dvoje ljudi o određenoj temi. Nazivajući svoje filozofske rasprave dijalozima ta je jezička forma veoma dobila na ugledu. Tako se i Hegel divio ovim dijalozima otkrivajući njihov ‘ljupki urbanitet’, jer ‘urbani ljudi raspravljaju o jednoj temi, ne upadaju jedan drugome u reč, ne vređaju jedan drugog, raspravljaju argumentima želeći samo da predmet rasprave unaprede i da se iznedri najbolje rešenje.

Dijalog podrazumeva da imate demokratsku atmosferu u kojoj su ljudi jednaki, tako da dijalog, isto kao sporazum ili ugovor, nije moguć bez jednakosti strana koje u njemu učestvuju. U suprotnom, ako je jedna strana snažna i nameće svoju volju, onda nema dijaloga, ostaju samo diktat i naredba. Zato su demokratska društva obavezno dijaloška, jer ravnopravno prihvataju temu i status onoga s kim razgovaraju. Imamo li mi neophodnu demokratsku atmosferu za unutrašnji dijalog? Dok nas predsednik SNS a poziva na dijalog, dotle informativna služba te stranke nakon minuta izrečenog opozicionog mišljenja na TV šalje saopštenje pogromaškog sadržaja koji autora obasipa uvredama. U tome je možda najdalje otišao potpredsednik SNS a sa neprimerenim napadom na bivšeg predsednika države i sada predsednika jedne opozicione stranke."

"VREME": U slučaju Vučićevog poziva na unutrašnji dijalog o Kosovu, šta demokratska atmosfera, po vama, tačno podrazumeva?

DRAGOLJUB MIĆUNOVIĆ: To je prva pretpostavka za dijalog. Pre svega, potreban nam je poredak koji je demokratski uređen kada je reč o jednakopravnosti građana u njihovim mogućnostima iznošenja stavova. Ne možete u stvorenoj klimi agresivnog klevetanja i bez šansi da odgovorite doći do dobrog rešenja.

Ovo su šira pitanja prirode jednog poretka, koji sa jedne strane želi da bude fleksibilan pregovarač sa međunarodnim faktorima, a vrlo borben prema unutrašnjim konkurentima, odnosno opozicijom u stilu one pesme iz Titovih vremena: "Ko drukčije kaže kleveće i laže..." Ne bih ovde ulazio u dalju analizu vladajućeg poretka, želim samo da naglasim svoj stav: "Nema dobre vlasti, ima samo dobro kontrolisane vlasti." Svaka vlast je po nečemu rđava jer želi da nametne svoju volju, a često i svoje interese građanima. A da bi vlast bila kontrolisana, mora imati opoziciju, potpuno ravnopravnu, uvažavanu i samo u tom slučaju predstavnik vlasti je može pozvati na dijalog o nekom pitanju od opšteg interesa. Nije dovoljno imati samo formalnu podelu vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, to je bilo i kod Tita i kod Staljina i kod Musolinija. Ako se sve odluke donose iz jedne partije, onda su te institucije koješta, ikebana, i ne služe ničemu.

Dakle, opozicija, da bi kontrolisala vlast, mora biti tretirana ravnopravno. A toga kod nas nema upravo tamo gde bi najpre trebalo da ga bude, u parlamentu, jer ne možete ni zaustiti, a da vas ne zapljusne uvredama tamošnja većina. Klasici liberalizma uočili su jednu opasnost po parlamentarnu demokratiju koju su nazvali "tiranija većine". Ne može se samo reći, mi imamo broj, imamo većinu, sva vlast je naša, sva pravila su naša, možemo da izglasamo i odlučimo šta hoćemo. To, naravno, nije tačno, to je samo zloupotreba parlamentarne većine. Parlament predstavlja sve građane i donosi zakone u skladu sa Ustavom u ime svih građana i za sve građane. To važi i za pravo govora i kritike vlasti. Jedan od klasika liberalne teorije Džon Stjuart Mil pisao je u spisu "O slobodi": kad bi jedan čovek imao jedno mišljenje, a svi ostali ljudi u državi suprotno mišljenje, nemamo prava da njegovo mišljenje ignorišemo, da ga zabranimo, da mu ne dozvolimo da ga izrazi.

Koliko je Vučićeva retorika, po svojoj prirodi, namenjena dijalogu? Da li ste ikada čuli da on sa nekim vodi dijalog?

Problem naše političke kulture je taj da u njoj dominira monolog koji nastoji da se pretvori u "naredbu", kao u vojsci, gde se samo jedan glas čuje, a ostali ne. Dijalog, da ponovim, moguć je samo ako imate pristojne i ravnopravne građane. Drugo, mi se nikad nismo oslobodili mržnje i netolerantnosti. Gledajući daleko kroz našu istoriju, još od sukoba dinastija Obrenovića i Karađorđevića, pa onda preko suprotstavljenih partija, mi i nemamo izgrađen smisao za toleranciju, za dijalog. Kod nas se često rasprava o opštim pitanjima pretvara u lični obračun, postaje personalna. Mi, u stvari, gotovo da nemamo elemente za jedan demokratski razgovor, i to je činjenica.

E sad, dolazimo do drugog dela odgovora: da li treba pozdraviti dijalog? Naravno. Jer ako sam za dijalog, ja sam za demokratiju. Ako sam za demokratiju, onda sam protiv toga da se ne može razgovarati. Ali, ovde nije reč o tome. Ono čega se bojim jeste da iza ovoga stoji neka marketinška podvala. Evo, pozvali smo opoziciju na dijalog, ali oni nisu hteli. Mi smo demokratski nastupili, ali oni nisu. Mi, vlast, mi smo u stvari demokrate, a oni nisu.

A ako se sada vratimo na sam predmet dijaloga, na Kosovo, pitanje je, a o čemu mi tu sada treba da razgovaramo? Ne može se drskim falsifikatom istorije predstaviti jedan problem, kao "neodgovorno zapušten", a onda reći kako je sadašnja vlast došla da ga sada reši.

Na koji falsifikat istorije mislite?

Da li je bilo ljudi koji su ukazivali da pri rešavanju kosovskog pitanja vreme ne radi za nas? Jeste. Neću da govorim o drugima, već samo o svom slučaju. Prvi moj govor u Skupštini Srbije u januaru 1991. bio je posvećen verifikaciji mandata poslanicima sa Kosova. Albanci su bojkotovali izbore koji su sprovedeni po onda važećem većinskom sistemu. Pa su neki Srbi, SPS kandidati i sa svojih 90 osvojenih glasova od ukupno 20.000 glasova postajali poslanici. Predložio sam da "zamrznemo" te mandate jer je bruka da ljudi sa 90 glasova postaju poslanici, da razgovaramo sa Albancima pod kojim uslovima bi izašli na izbore, da pokušamo da ih integrišemo u naš politički život. Rekao sam, možda to neće uspeti, ali smo bar pokušali i oprali obraz i pred sobom i pred svetom. Prolomio se urlik: izdaja, draži su ti Albanci nego Srbi! Zoran Đinđić je pokušao da me brani, ali su ga slično dočekali: ua, nemački špijun! Ali s druge strane to je bilo lepih 25 mandata za SPS. Tada je na vlasti bio SPS, koji je inače bio generator svih sebičnih i nepromišljenih odluka. U svim kasnijim vladama on je provlačio taj duh. Još tada su u parlamentu svi skočili na nas optužujući nas da smo "izdajnici". Pitao sam: šta mi hoćemo od Kosova? Raspustili ste skupštinu, oni su se pobunili, uveli smo vanredno stanje, organizovali silne političke procese, stvarno, šta uopšte hoćete? Ako ne uspemo da razgovaramo i možda nađemo kompromis, teško ćemo odbraniti Kosovo.

Kada je DS organizovao u Sarajevu konferenciju šefova svih poslaničkih grupa iz svih parlamenata za sprečavanje oružanih sukoba u Jugoslaviji, došli su i neki Albanci.

Pokušavali smo uvek, i u parlamentu i van parlamenta, da sačuvamo Kosovo još u okviru Jugoslavije. Kroz Fondaciju Centar za demokratiju još devedesetih organizovali smo toliko konferencija, razgovora, dolazili su svi, i Agani, zamenik Rugovin, koji je nažalost ubijen, i Suroi, i mnogi drugi. Pokrenuo sam časopis "Dijalog" u kome je objavljena rasprava na kojim principima je sve moguće rešavati nacionalne odnose, hoću reći, pokušavalo se neprekidno – ali, uz stalne otpore vlasti.

O Kosovu je bilo mnogo debata, samo što je ona uvek bila gušena. A koje su to snage bile protiv? Pa sadašnja koaliciona vlast, sa malim izuzecima. Nemojte onda da oni sada tvrde da je sve zlo došlo od DOS a i od 2000. godine. Pa ne mogu tu laž sto puta poturati, kako je eto posle 2000. upropašćena sva ona dobrota koju su nam oni ostavili. Zbog Kosova se išlo na rizik konflikta, pa je posle suludog NATO bombardovanja 1999. od Srbije ostala ruševina koju je 2000. nasledila demokratska vlast. Kao da neko želi da abolira nedopustivu i glupu agresiju na Jugoslaviju, jer nisu oni krivi što su sve fabrike porušene i ljudi ostali bez posla, nego je DOS proizveo 500.000 nezaposlenih! Zatim, setite se samo onih razornih demonstracija zbog Kosova kada je paljena ambasada, pa ko je to radio? Nije valjda radila Demokratska stranka? Ne možemo sa lažima, sa falsifikovanjem istorije pozvati ljude da razgovaraju.

Da li je uistinu dosad bilo dovoljno prostora da se pitanje Kosova reši?

Uvek je bilo. Ali svake godine je bilo sve manje i manje manevarskog prostora. Govorio sam u parlamentu 1999. posle bombardovanja i rekao, dobro, kažete spasili smo suverenitet i teritorijalni integritet. To je kao kad malo dete stavi ruke na oči pa ono što ne vidi to i ne postoji. Koga ste hteli da zavaravate? Nije došao Milošević da podnese ekspoze, nego je poslao Bulatovića, predsednika vlade. Ako već imate suverenitet, idite u Prištinu kao predsednik vlade, a ako imate teritorijalni integritet, koji to vaši graničari čuvaju granicu prema Albaniji ili prema Makedoniji? Dakle, to je bila svesna samoobmana da bi sebe oslobodili odgovornosti.

Budimo realni, i u vreme DS a politika Vuka Jeremića prema Kosovu ponovo je zaoštrila odnose sa Zapadom, dok je ova današnja evo vratila punu podršku.

Vučić je fleksibilniji, da upotrebim taj izraz, na zahteve Zapada. S druge strane, postoji nešto što se zove imperijalni interes velikih sila. Međutim, kad smo posle 5. oktobra želeli da to pitanje rešimo, a dosta sam o tome razgovarao i sa Đinđićem, shvatali smo i stalno govorili da vreme ne radi za nas. Govorio sam to i Jeremiću i ostalima, samo što pod pritiskom ondašnje opozicije, a to znači sadašnje vlasti, koju su činili SPS, JUL, SRS, bez obzira na to što su promenili imena, to je bilo praktično nemoguće. Setite se šta su Tadiću radili zbog toga što je na aerodromu samo klimnuo glavom Tačiju – to je bio "vrhunac izdaje"! Na svaki predlog o mogućem rešenju, a bilo je različitih, kao drukčija sudbina Severa Kosova, govorili su mi: "Pa, ti daješ celog vola za kilo mesa" i razne druge mudrosti. Ne dajem ništa, odgovarao sam, jer nemam ništa, a vi i dalje verujte da imate Kosovo; stvar je bila u tome da se bar ti nesrećni građani koji su izloženi teroru zaštite. Međutim, priča o Kosovu kao našoj teritoriji, našoj južnoj pokrajini u sastavu Srbije, danas je završena, nijedna je preambula ne može povratiti.

Bilo je mnogo raznih varijanti, ali nijedna nije ozbiljno uzeta u razmatranje jer se smatralo da mi ne smemo da napravimo nikakav ustupak, jer mi, valjda, moramo da držimo sve na Kosovu.

Kako je onda došlo do obrta, do sadašnjeg stava aktuelne vlasti?

Tu se mnogo toga uplelo, i unutrašnjih i spoljnih faktora. Očigledno se smatralo da podeljeno srpsko društvo ne može da nađe konsenzus da reši "kosovski čvor". Demokratski blok je prihvatao dijalog sa Albancima, trebalo je da i ova druga polovina značajno pređe na tu stranu. Uz pomoć DS a podeljen je SRS i nastao SNS, koji je prelaskom Dačićevih, Dinkićevih i Ljajićevih poslanika stvorio skupštinsku većinu i preuzeo vlast. Naravno, preuzeo je i političku orijentaciju, menjajući se od evroskeptika u proevropljane.

Još pred izbore 2008. sugerisana je iz zapadnih diplomatskih krugova jedna velika koalicija na čelu sa DS om i SNS om, koja bi pokrila 80 odsto biračkog tela proevropski orijentisanog. U početku je predlagana široka koalicija svih snaga koje su za EU i za rešavanje pitanja Kosova, ali to ovde nije prošlo i onda su pojedini delovi demokratske koalicije prešli na tu drugu stranu prema SNS u. I tako doprineli da nastane novi politički model. Faktički, jedina drama koja se tu dogodila bila je ta što su SPS, Dinkić i Ljajić prešli na drugu stranu. I onda je nastao progon i razbijanje DS a, za šta snose krivicu i oni koji su dozvolili da se ona tako razbija, ali naravno i ceo policijski aparat koji je ucenama krenuo da taj posao obavi. A razbijanjem DS razbijala se čitava opozicija.

Međutim, nije jedini problem ove države Kosovo, to čak nije više ni naš problem u smislu da mi možemo mnogo da određujemo kako će on ubuduće biti rešen. To pitanje je odavno internacionalizovano, Kosovo je izgradilo osnovne državne institucije, priznato od oko stotinak država, pa iako je stavljeno pod protektorat UN i EU, naravno već je jasno da će tu državu nekako progurati u Ujedinjene nacije.

U Srbiji je počelo da se neguje neko "zamrznuto" stanje problema, priželjkujući sudbinu Kipra, naravno, iluzorno.

Međutim, jedno difuzno pravno stanje odgovaralo je "poslovnim ljudima" sa obe strane, jer je prednost izbegavanja poreza i PDV dažbina pogodovalo ekstra profitu. Kosovo je postalo jedna od najrazvijenijih destinacija za izvoz naše robe, naročito hrane. Sve je to teklo mahom na granici šverca i stvaralo bogatstva "tajkunima" etabliranim u vladajuće stranke. Povremeno su izbijali problemi na zvaničnim graničnim prelazima, ali su brzo organizovani alternativni prelazi. Dok su postojali organi i ustanove iz Srbije, to je stvaralo uslove za razvoj korupcije zloupotrebom budžetskih fondova.

Međutim, postojalo je još nešto što je održavalo ovo "zamrzavanje" kosovskog pitanja i u širokoj javnosti. To je negovanje mitološki poželjne stvarnosti. Kada sprovedete anketu sa pitanjem: šta uraditi sa Kosovom, 80 odsto ispitanika odgovara da ga ne treba nipošto dati. Kad postavite pitanje da li mislite da će Kosovo opstati u Srbiji, 80 odsto odgovara: mislim da je to izgubljeno. Dakle, iako misle da smo na Kosovu izgubili svaki suverenitet, ipak to ne treba da prihvatimo. I sada, kao u drami Vide Ognjenović "Da li je bilo kneževe večere", niko neće da stavi svoj potpis na konačni sporazum. A taj potpis ne znači ništa, možda čak i nije potreban, možda se ne mora ništa ni potpisivati, jer priznanje nije ništa drugo nego razmena ambasadora. Međutim, mi i dalje ignorišemo realnost, pa smo stvorili i takvo javno mnjenje. I zbog toga, vlast sada želi da podeli odgovornost, pa kaže: možemo imati i hoćemo vlast u svim ostalim stvarima, ali u ovoj stvari bolje da podelimo odgovornost.

Odgovornost – za šta? Osim toga, nekako se nameće izjava Milovana Drecuna koji je rekao da Vučić već ima gotov plan, samo neće da ga iznese, već hoće da čuje tuđa mišljenja.

Rekao sam već da mi nemamo demokratske pretpostavke za dijalog. Reč je o ozbiljnim stvarima koje su u nadležnosti parlamenta, o kojima mi i dalje ne znamo detalje, jer ne znamo šta se dešava u spoljnoj politici. Ne znamo ni šta je de facto Briselski sporazum, jer on nije ni došao u parlament. U parlament dođe, recimo, neki sporazum sa Maltom koji treba da verifikujemo, ali pitanje Kosova nije došlo. Može se reći da je bilo smešno kada je predsednik Nikolić, povodom Kosova, pozvao sve one koji treba da se bave nacionalnim interesima Srbije, patrijarha, predsednika SANU i predsednika vlade. Tu nije bilo parlamenta koji jedini o tome treba nešto da zaključi.

Priča o razgovoru i jedinstvu kad su u pitanju "nacionalni interesi" stalno se ponavlja i sve to postaje već zamorno. Isto je radio i Milošević sve vreme, hoće da pravi "vladu nacionalnog spasa", pa nekog "nacionalnog jedinstva", mislim da mi je deset puta nudio razne varijante, ali u kojima ćemo mi iz opozicije biti oni koji će samo slušati. Nikad im nije ni palo na pamet da zajednički izgradimo program, ne, nego bi to uvek bio program SPS a. Nikada nije bilo spremnosti za dijalog, na njega se pozivalo samo ako pred svetom treba da se prikaže kako je vlast demokratična.

Kako bi onda najbolje bilo da u ovom slučaju postupi opozicija, da odbije dijalog?

Ne treba zvanično odbijati dijalog, jer bi to odmah bilo zloupotrebljeno. Samo u jednom smislu podržavam dijalog uslovno: da opozicija zatraži da se otvore mediji. Pustite da se taj dijalog negde čuje i dozvolite debatu u parlamentu. Nemojte da čim čovek iz opozicije zine, da ga odmah i grubo zasipate pretnjama.

Pošto se to zove unutrašnja debata, onda je reč o tome da se otvori mogućnost kritike ili iznošenja različitih projekata, planova, da se čuju argumenti zašto se nešto predlaže ili zašto nešto drugo po nečijem mišljenju nije dobro. Dakle, potrebna je javna kvalifikovana debata. Međutim, što se medija tiče, situacija je danas jako loša. Imali smo dva-tri dnevna lista "Politiku", "Blic"i "Danas", u kojima su se mogla čuti razna mišljenja, ali neki su sada takoreći tabloidizirani, i jedino što sada imamo su dva nedeljnika koji se koprcaju "Vreme" i NIN. Ispada, u stvari, da i nema gde da se vodi ta debata. U odnosu na Miloševićevo vreme, mi smo u ogromnoj regresiji u tom pogledu.

Međutim, ono što je ključno jeste da mi moramo da postanemo država koja poštuje standarde demokratske zajednice. Da građani budu jednaki i jednakopravni, da je sloboda govora i kritike vlasti prvo lice slobode i da se ono mora obezbediti, kao i da pitanje opozicije, njenih prava i njenog tretmana u parlamentu mora biti po pravilima koja postoje u demokratskim zemljama.

Da bi debata bila demokratska i društveno i nacionalno korisna, a ne samo marketinški iskorišćena, moramo da kažemo: mora se osloboditi parlament od "terora većine", moraju se osloboditi mediji i nevladine organizacije. U suprotnom predsednik neka i dalje vodi svoj monolog, a mi ćemo voditi dijalog i obraćati se javnosti o svim problemima koji su se nagomilali i koje prouzrokuje ova vlast. Ako to nije u stanju, onda znači da državu vodi ka jednoj autoritarnoj vladavini, ka diktaturi koja ne trpi dijalog. Ovo je ujedno i šansa da se kaže: ako hoćete dijalog, onda morate da stvorite uslove za njega, a ako nećete da ih stvorite, onda nema dijaloga – ali ga nema zbog vlasti. To je stav za koji mislim da je odgovoran: hoćemo dijalog, naravno, ali dozvolite da kažemo javno. Ne možete pozivati na dijalog, a imati rezervu svojih medija po kojima se non-stop napada opozicija, hoćemo otvorenost medija.

A vidite li spremnost za međusobni dijalog u samoj opoziciji, pa eto i po ovom pitanju?

Da, ima sada nekih nagoveštaja. Međutim, problem opozicije je i u tome što su neke ličnosti, s pravom ili bez razloga, toliko ozloglašene ili kompromitovane, nagrđene, da im je teško da poprave imidž. Drugo, partije su okupirale javnost, sve partije su odmah sebe stavile u prvi plan. I u svakoj partiji dođe do onoga što Monteskje zove "sužavanje vlasti". Vrlo brzo izdvoji se jedan vrh i gubi se demokratski potencijal stranke, gubi se njena snaga da se raširi među građane, da se stalno razgovara sa biračima, da članovi stranke razgovaraju sa članovima mesne zajednice, da se reši poneki problem. Ne, nego oni budu zadovoljni time što će ući u parlament, u vladu, u lokalnu vlast tako da su i opozicione stranke izgubile zdravu građansku inicijativu koja je neophodna. Umesto toga, sve se svelo na male grupe koje uoči izbora pozovu birače, malo se aktiviraju i tu se stvar završava. A problem autoritarne vlasti, između ostalog, leži i u tome što ona kvari društvo, kvari pojedince, pa ljudi ćute onda kad treba govoriti, okreću glavu od onih koji glasno govore istinu, ulaguju se kome ne treba. Kasnije, čak i kad se takva vlast promeni, društvo dugo ostaje slomljeno.

Kuda nas dalje vodi najava unutrašnjeg dijaloga? Šta sledi posle?

Po mom mišljenju, Vučić je spreman da ide na promenu Ustava, da se ukloni preambula. Ona je takođe zanimljiva kao simbol, stoji kao kletva. Kao da kaže, onaj ko me obriše – proklet bio. I niko neće da bude Vuk Branković. Dakle, prvo treba da se reši čije je Kosovo kao teritorija, i drugo, moraju da se normalizuju odnosi Srbije sa Kosovom.

Vučić je navodno spreman da to uradi, da normalizuje odnose, da Srbi uđu u kosovsku vladu. Zapravo, imamo tu Srpsku listu, koja kaže da će da se ponaša onako kako kaže Beograd. A Beograd će možda da kaže da se uđe u Haradinajevu vladu, istog onog Haradinaja zbog koga smo nedavno skoro prekinuli diplomatske odnose sa Francuskom. Pa, čemu onda sva ta priča?

Glavni problem ovde jeste kakav je status zakonitosti i pravne države, jer ne može se držati nerešen slučaj Savamale i drugih afera koje postoje, pa tajni ugovori i svašta još što je tu zatrpano. Zatim, tu je i pritisak na javno mnjenje koje dolazi agresivno, preko stranke SNS a. A ono što mene najviše brine jeste kad se stranka pretvara u borbeni odred. Jer ovde je došlo do toga da ko god šta kritički kaže, samo posle jednog minuta, na svim medijima, na svakoj televiziji stiže psovka, pljuvanje i najobičnije laganje. Bolesno je hteti svu vlast u jednim rukama.

A nacionalizam je početak stvaranja autoritarne vlasti jer ona zahteva da imaš opštiju podršku, davanje lažnih obećanja, i gašenje svakog kritičkog tona, pogasiš sva svetla tako da se nigde ništa ne vidi. Nije slučajno prvi korak u tome gašenje medija. Sećam se da sam 1965. našao neke Marksove tekstove koji su bili izbačeni iz sabranih dela, o slobodi štampe i birokratiji.

Dakle, Marks u prvoj polovini XIX veka, pre više od 200 godina, kritikuje cenzurisanu štampu o kojoj kaže: Ona je toliko ružna, čak i sa estetske strane gledišta, u njoj Vlada sluša samo svoj sopstveni glas obmanjujući se da sluša glas naroda; a narod prelazi u jednu nezainteresovanu rulju. E, danas imamo taj isti problem, morate zaglupeti mase uz medije koji pritom stalno vode ratobornu politiku protiv svakog kritičkog mišljenja. Zato sve ovo treba imati na umu kad se poziva na dijalog.

Na kraju, da ipak kažem da u ovom trenutku onaj ko bude pregovarao u jako ograničenom prostoru može pokušati da izbori autonomiju za Sever Kosova, autonomiju za crkvena i kulturna dobra, međunarodnu zaštitu ljudskih i manjinskih prava, kao i zaštitu imovine Srbije.

Ivana Milanović Hrašovec