Istraživanje – Javna preduzeća i mediji:
Reklama kao nagrada za podobne

Kako se "državna volja", nepoštovanje zakona i uporna partizacija javnih preduzeća svete medijima – jednima uskraćujući novac, a drugima uređivačku slobodu

Nesrazmerno veliki broj medija u Srbiji, a sada ih ima više od 1600 registrovanih, bori se za oko 160 miliona evra, koliko iznosi budžet na godišnjem nivou koji oglašivači izdvajaju za potrebe oglašavanja. Podeljeno na jednake delove, svaki od 1600 medija mogao bi u proseku godišnje da zaradi 100.000 evra, što je nekima ništa, a drugima nova boca kiseonika, mada ta suma "ne hrani" ni održivost ni nezavisnost.

Medijski biznis tako ostaje zamuljan u siromašnom, neregulisanom i politički motivisanom tržištu. S jedne strane, uporno opstaje problem hiperkonkurencije, što "dramatizuje" i podatak da je 2015. registrovano 48 odsto više medija nego samo četiri godine ranije. S druge strane, država preko državnih organa, javnih preduzeća, reklamnih agencija pod svojim političkim patronatom, operiše kao najunosniji oglašivač. Dakako, u uslovima potpuno neregulisanog državnog oglašavanja. Jer, ta "državna pomoć" nije zakonski regulisana, nije kontrolisana, a nije ni transparentna, što ostavlja dovoljno prostora za sumnje da nije ni fer ni neutralna, nego da je reč o klasičnoj finansijskoj batini koja služi za kontrolu medija. Svako malo se može čuti ista priča, baš kao kada je Vukašin Obradović, vlasnik nezavisnog nedeljnika "Vranjske" (u ponedeljak ugašenog) i doskorašnji predsednik NUNS-a, letos u Vranju rekao da je na gradskom konkursu za sufinansiranje medija novac građana bezočno podeljen partijski poslušnim medijima i kumovima. Reklamni ugovori, a to je već opšte mesto, sklapaju se prema političkim motivima, pa se mediji propisno nagrađuju i kažnjavaju prema kriterijumu (ne)kritičnosti po državi, odnosno vlasti.

Zanimljiv podatak objavio je Savet za borbu protiv korupcije. Država je u periodu 2011–2014. godišnje u proseku trošila oko 210 miliona evra javnog novca na medije, mimo direktnih budžetskih subvencija za medije u državnom vlasništvu i mimo projektnog finansiranja. Nije poznato koliki je deo tog državnog rashoda uključen u tržišno oglašavanje od 160 miliona evra, ali suma svakako ukazuje na ogroman značaj budžetskog novca u finansijskim tokovima u medijskom sektoru.

JAVNA PREDUZEĆA POD LUPOM: Prepoznavši preduzeća u državnom vlasništvu kao najvažniji element u sistemu borbe protiv korupcije u Srbiji, Transparentnost Srbija (TS) je u okviru svog projekta pod nazivom "Politički uticaj na javna preduzeća i medije" usmerila istraživanje na dva važna problema. Jedan je politički uticaj na javna preduzeća, razmatran kroz analizu sprovođenja Zakona o javnim preduzećima iz 2016. godine, odnosno analizu profesionalizacije upravljanja javnim preduzećima, izbora direktora i nadzornih odbora, transparentnosti njihovog rada i poštovanja zakonskih obaveza. A drugi je uloga javnih preduzeća koja se koriste za kupovinu uticaja na medije kroz oglašavanja, sponzorstva i donacije.

U februaru 2016. usvojen je novi Zakon o javnim preduzećima, međutim, netaknuto je ostalo preko potrebno regulisanje oblasti državnog i političkog oglašavanja. Zauzvrat, dato je političko obećanje da će ta tema biti rešena posebnim zakonom. Nadovezujući se na izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije iz 2015. u kome je zaključeno da se oglašavanjem i marketingom institucija javnog sektora stvara veoma jak odnos između medija i predstavnika svih nivoa vlasti, TS u ovom istraživanju nastoji da utvrdi kakav je odnos javnih preduzeća prema medijima.

Posmatrana je 2015. godina, tokom koje se primenjivao Zakon o JP iz 2012, zatim 2016. godina u kojoj je usvojen novi zakon, a u istraživanje je uključeno i kakvi su bili planovi za izdatke u 2017. godini. Monitoringom je obuhvaćeno 30 javnih preduzeća čiji su osnivači Vlada Srbije, Pokrajinska vlada i lokalne samouprave. Kako se navodi u istraživanju, jedno preduzeće iz uzorka, a to su Elektromreže Srbije, tokom realizacije projekta transformisano je u akcionarsko društvo, pa je praćenje EMS-a nastavljeno u skladu sa njegovim obavezama u novom statusu. U uzorku su se našli i Elektroprivreda Srbije, Srbijagas, Srbijašume, Srbijavode, Službeni glasnik, Putevi Srbije, Pošte Srbije, Zavod za udžbenike, Parking servis u Beogradu, Informatika u Novom Sadu, Toplana u Nišu, Zoološki vrt u Jagodini i mnogi drugi.

Generalni zaključak ovog istraživanja glasi da departizacija i depolitizacija kao glavni ciljevi Zakona o JP iz prošle godine i dalje nisu ostvareni. U prilog tome navode se podaci da je u čak 28 od 30 javnih preduzeća bilo nepravilnosti prilikom izbora direktora, a da u 29 od 30 nadzornih odbora posmatranih javnih preduzeća sede članovi sumnjive kompetentnosti. Autor istraživanja Zlatko Minić iz Transparentnosti, nekadašnji član Odbora Agencije za borbu protiv korupcije, istakao je da su, i pored toga što je zakonski rok za završetak konkursa za direktore javnih preduzeća istekao 4. marta 2017, na čelu gotovo svih republičkih javnih preduzeća i danas vršioci dužnosti. Slika na lokalu je nešto drugačija, na čelu javnih preduzeća uglavnom su direktori koji su izabrani na konkursu 2013, ali uz jasno vidljivu stranačku pripadnost i podršku. Na osnovu istraživanja, predsednik Transparentnosti Srbija Vladimir Goati ocenio je da partije u javna preduzeća šalju po pravilu svoje diletante, čak čitave grupe, da se unosno zapošljavaju i to na vrhu hijerarhije: "Meni se čini da to što su rezultati javnih preduzeća slabi nije nikakav incident, već nešto što se egzaktno može proveriti."

MISTERIOZAN RAD JAVNIH PREDUZEĆA: Vladimir Goati, predsednik TS i Zlatko Minić, autor istraživanja

KO SU DIREKTORI: Na čelu EPS-a već godinu i po dana nalazi se vršilac dužnosti Milorad Grčić. Na sajtu ovog preduzeća, kako se navodi u istraživanju, nalazi se njegova biografija iz koje se ne vidi da li Grčić ispunjava uslove za obavljanje te funkcije. Istraživači su imali primedbu jer je objavljena biografija neprecizna, bez navođenja podataka o godinama kada su stečene pojedine kvalifikacije ili podataka o "karijeri uspešnog preduzetnika". Na mesto v.d.-a izabran je 15. marta 2016. godine. U julu 2017, TS je od Vladine Komisije i Generalnog sekretarijata zatražio podatke o dotadašnjoj proceduri izbora direktora, ali na zahtev nije odgovoreno.

U Srbijagasu nisu čak ni raspisivali konkurs za direktora posle usvajanja Zakona o javnim preduzećima 2012, koji je predviđao izbor svih direktora na javnom konkursu. Funkcioner SPS-a Dušan Bajatović imenovan je ponovo za direktora krajem 2012, pre stupanja na snagu Zakona. U istraživanju se navodi da je Vlada prekršila zakon odlučivši da uopšte ne raspisuje konkurse za nekoliko JP na čijem čelu su bili, ili su još uvek, stranački funkcioneri ili ljudi bliski najvišim državnim zvaničnicima. Ove godine raspisan je konkurs na osnovu Zakona iz 2016, i opet je izabran Dušan Bajatović.

Ni za Elektromreže nije raspisan konkurs po usvajanju Zakona iz 2012. Na čelu tog preduzeća nalazio se Nikola Petrović, blizak Aleksandru Vučiću a za koga nikada nije objavljeno da li je ispunjavao uslove koje je Zakon predviđao za direktora. Pored svih potonjih izmena osnivačkih akata u skladu za zakonom kako bi mandat trajao četiri godine a ne pet, i pored svih nejasnoća kako je onda Petrović ostao direktor i cele pete godine, nakon njegovog razrešenja 29. decembra 2016. postavljena je Jelena Matejić kao v.d. direktora. Konkurs za direktora EMS-a raspisan je 10. marta 2017. godine, ali Matejić je i dalje na čelu ovog preduzeća kao v.d.

"JP Putevi Srbije drži rekord po trajanju v.d. stanja", kaže se u istraživanju.

Zoran Drobnjak je v.d. direktora gotovo šest godina, a pre toga četiri godine je bio direktor. Prvi konkurs raspisan je 2013. i nije okončan. Novi konkurs raspisan je u februaru ove godine, a Drobnjak je i dalje v.d.

Kada je reč o nadzornim odborima (NO), situacija se čini još maglovitijom. Sa sajtova JP, navodi se u istraživanju, i to samo tamo gde su biografije objavljene, nije jasno da li članovi NO ispunjavaju propisane uslove. Neke biografije su uopštene, na primer pominje se "zavidno iskustvo" bez konkretnih podataka, ima "peglanja" biografija, odnosno unošenja podataka da bi se dokazala povezanost člana sa oblašću delovanja JP, a nekima je višegodišnja funkcija u JP bila jedina referenca za novi izbor. Negde su objavljene biografije svega tri od ukupno pet članova, negde su postavljeni političari odnosno narodni poslanici bez ikakve evidencije o tome kakve veze imaju sa datom oblasti; iz biografije se ne može videti da li i kako matematičar ima veze sa poslovima Skijališta, ili ginekolog sa Vodovodom... Transparentnost je od svih 30 javnih preduzeća tražila informacije o članovima nadzornih odbora, ali Vlada kao osnivač 13 posmatranih preduzeća nije odgovorila na dopis, kao ni dva lokalna preduzeća.

Misteriozan rad javnih preduzeća, kako ga je nazvao Goati, pokazuje podatak da je od njih 30 u junu 2016. samo jedno imalo na svom sajtu objavljene sve dokumente propisane Zakonom. U julu 2017. osam preduzeća je imalo objavljena dokumenta. Sve vreme monitoringa dva preduzeća nisu imala svoj sajt, a jednom je sajt prestao da funkcioniše i nije radio skoro godinu dana, sve do kraja monitoringa. Javno preduzeće Zoo-vrt u Jagodini od početka do kraja monitoringa nije imalo objavljen nijedan dokument, odnosno podatak propisan Zakonom.

BIRANJE DIREKTORA I ČLANOVA NADZORNIH ODBORA JP: Zakon jačeg

MEDIJI KAO INSTRUMENT: Stanje u medijima u međuvremenu nije se promenilo, konstatuje se u istraživanju. I dalje su prisutni ogromni finansijski problemi, pa mediji lako podležu pritiscima oglašivača. Za razliku od komercijalnih oglašivača, pritisak JP pod kontrolom vlasti još ozbiljnije i direktnije narušava nezavisnost medija i poverenje javnosti.

Uvidom u ugovore o oglašavanju između javnih preduzeća i medija, ugovore o sponzorstvima i donacijama, TS je došao do saznanja da su pojedina javna preduzeća zaključivala ugovore sa medijima na relativno velike iznose (recimo, EPS je sklapao ugovore i od dva miliona ili milion dinara sa pojedinim medijima, i još mnogo drugih, u proseku od oko 600.000–700.000 dinara); znatna sredstva su prelivana iz javnih preduzeća u medije kroz ugovore o sponzorstvima; pojedini ugovori sadržavali su klauzule koje narušavaju uređivačku nezavisnost i slobodu medija, kao što su zahtevi za afirmativnim medijskim objavama, ili pak zahteve sa odabirom tema i govornika. Ili, kako se u istraživanju kaže kada je već pomenuti EPS u pitanju: "Obuka novinara kako bi pratili rad EPS-a, mada se iz pojedinih tačaka projektnog zadatka stiče utisak da je reč o pokušaju formiranja grupe ‘prijateljski nastrojenih novinara’, preko kojih će se ‘plasirati’ informacije. Posebno se ističe projektni zadatak izrade ‘novinarskih pitanja i odgovora’."

Takođe, Transparentnosti su dostavljeni ugovori EPS-a zaključeni za zakup prostora u medijima, reč je o javnim nabavkama. Uz pribavljeno mišljenje Uprave za javne nabavke, kaže se u istraživanju, sprovedeni su pregovarački postupci bez objavljivanja javnog poziva za javnu nabavku zakup štampanih medija. U toj sekciji beleže se četiri ugovora sa dnevnim listovima, glasnogovornicima aktuelne vlasti, u vrednosti od milion i po do milion osamsto hiljada dinara i, kao peti, ugovor sa opozicionim listom na sumu od 289.000 dinara. Neka posmatrana javna preduzeća nisu sklapala nikakve ugovore sa medijima, a neka, kao Pošta Srbije koja je imala najviše sponzorskih ugovora sa medijima, Srbijagas ili Parking servis, nisu uopšte ili su samo delimično odgovorili na zahteve istraživača.

No, prema podacima iz tromesečnih izveštaja, usled toga što Pošta Srbije nije dostavila nijedan svoj ugovor, sledi da je ovo javno preduzeće u 2016. sponzorisalo u milionskim iznosima pojedine rubrike u medijima, reportaže, emisije, a na ime jedne rubrike u dnevnom listu dodeljeno je čak četiri miliona dinara. S obzirom na nedostupnost dela informacija, kaže se u nalazu istraživanja, nije moguće doneti zaključak o tome u kojoj su meri odnosi između JP i medija neprimereni, a koliko su u skladu sa propisima i medijskim standardima.

Sa stanovišta medija novac je svakako dobrodošao, ali sreću kvare uočeni slučajevi u kojima su mediji prihvatili obaveze pogubne za njihovu nezavisnu uređivačku politiku. Utoliko više ako se posumnja da su ti uočeni slučajevi samo vrh ledenog brega.

Ivana Milanović Hrašovec

Nemanja Nenadić, Transparentnost Srbija Regulisati državno oglašavanje Mediji su nedovoljno kadri da ispune svoju ulogu u borbi protiv korupcije. Jedan od razloga za to je što su često preterano zavisni od svojih finansijera. U situaciji kada veliki deo finansijskih sredstava dolazi praktično iz javnog izvora, taj oblik zavisnosti može da ima političku konotaciju, odnosno medij može da postane predmet ili oruđe skrivenog političkog uticaja. Zašto smo mi baš sad rešili da otvorimo ovu priču? Zato što nam se čini da je ovo trenutak u kojem možda može da dođe do nekih promena. S jedne strane, imamo otvorenu priču o novoj medijskoj strategiji, a znamo da je prethodna iz 2011. istekla i da nije bila ostvarena u nekim svojim značajnim segmentima, između ostalog i u vezi sa oglašavanjem. Predviđala je neke mere za pomoć medijima, kao što je stavka da se oglašavanje državnih organa ne vrši preko posredničkih agencija, ali ta mera nije pretočena u zakon. Drugi razlog je što prema svim strateškim dokumentima, naročito u vezi sa evropskim integracijama, do kraja godine mora da se menja Zakon o javnim nabavkama, a taj zakon je jedno od mogućih mesta za pitanje državnog oglašavanja, odnosno to je i najlogičnije mesto da se ovo pitanje reši na sveobuhvatan način.