Sto dana Vlade Srbije:
Ništa novo u podnožju Olimpa

U kuloarima se čak spominje i rekonstrukcija vlade Ane Brnabić, negde početkom iduće godine, što bi značilo da se vreme poluraspada naših vlada sve više skraćuje

Za proteklih sto dana otkako je izabrana (29. juna), "nova" Vlada Srbije, pod predsedništvom Ane Brnabić, nije uspela da označi ni konture svog sopstvenog identiteta, pa je ljudi u Srbiji i dalje, doslovno, doživljavaju kao Vučićevu vladu u kojoj sede "vršioci dužnosti" njegove izvršne vlasti. Istina, po kadrovskom sastavu reč je, u najvećem delu, zapravo o staroj, prethodnoj Vučićevoj vladi, koju ni neko iskusniji od Brnabićeve ne bi mogao upristojiti i poboljšati, ne za sto dana, nego ni doživotno. Vučić je ranije tu ekipu pokrivao svojom nezajažljivom hiperaktivnošću i samopromocijom, a kada se premestio na funkciju predsednika države, ona se via facti raspojasala, pa danas javnim međuministarskim svađama daje značajan doprinos opštoj konfuziji u državi, u kojoj se i sam novi predsednik oseća kao vođa koji nema dovoljno normalnih prilika za "direktnu komunikaciju sa narodom". U kuloarima se čak spominje i rekonstrukcija vlade Ane Brnabić, negde početkom iduće godine, što bi značilo da se vreme poluraspada naših vlada sve više skraćuje.

Zbog svega toga su već razočarani svi oni koji su verovali da je mlada menadžerka Brnabić (rođena 1975), neopterećena starim političkim i stranačkim hipotekama, imenovana za premijerku baš da bi se, bar delimično, promenili dotadašnji vladin imidž i način postavljanja prema društvu u celini, u skladu sa demokratskim standardima u državama u kojima se školovala (SAD i Velika Britanija). Sada, međutim, ona već sama izjavljuje da neće ništa preduzimati "pod pritiskom javnosti" protiv ministara za koje ima "emotivno razumevanje" zbog nepravdi koje im se navodno čine iz "ostataka zaklane javnosti". Pritom, ona ne govori ništa o "pritisku" predsednika države, koji insistira na tezi da njegovi ministri i kad lažu (to jest "petljaju", kako se izrazio), ne kradu (otkad im je on šef), o pritisku koji se, valjda, podrazumeva kao presudan.

UČTIVA LOJALNOST – NIŠTA VIŠE: Ispalo je da su bili u pravu oni drugi koji su od prvog trenutka govorili da se Aleksandar Vučić opredelio za Brnabićevu, kao naslednicu na premijerskom položaju, upravo zato što je u njoj zapazio ličnost koja ga ni na dugi rok ne može konkurentski ugroziti ni u SNS-u, ni u biračkom telu Srbije, i koja je, što je pomalo kontradiktorno, od ulaska u Vladu (2016. godine) pokazivala učtivu lojalnost prema njegovom autoritetu, lojalnost koja obično krasi sve ambiciozne ljude "školovane za lidere" (dok ne dođe njihovih pet minuta).

Ovoga puta nećemo analizirati i treću grupu kritičara aktuelne "Vučićeve vlade" – onu koja je još pre sto dana ocenjivala da je Ana Brnabić "imenovana" za premijerku Srbije "ne samo od Vučića, nego i spolja" (sa Zapada) – pošto je, verovatno, ta grupa najviše zbunjena poslednjim potezima Vlade Srbije. Jer u njoj kao da Vojislav Šešelj vodi kadrovsku politiku, dok je istovremeno za generalne političke odluke javno ovlašćen Ivica Dačić, koji opet, stiče se utisak, račune ne polaže Brnabićevoj u Beogradu, nego Sergeju Lavrovu u Moskvi. Usput rečeno, prvi navodni "gaf" premijerke Ane Brnabić izbio je prvih dana nakon njenog ustoličenja, kada je u intervjuu koji je dala agenciji "Blumberg" navodno izjavila da bi, u slučaju da mora da bira između Rusije i Evropske unije, Srbija izabrala Evropu. Brzo se ispostavilo da ona to nije tako izjavila, pa je, radi umirenja Moskve, sama premijerka morala ruskom ambasadoru u Beogradu da uruči stenogram svog intervjua sa stranom agencijom. Ovaj gest u delu javnosti Srbije protumačen je kao "gest samoponiženja" srpske premijerke, a neki smatraju da se ruske sumnje u njenu ličnu "geopolitičku orijentaciju" ne mogu otkloniti na takav način, što ne umanjuje okolnost da Brnabićeva, navodno, od stranih jezika, pored engleskog, govori i ruski.

Ako prvih sto dana vlade pod predsedništvom Ane Brnabić možemo i cinično "pozitivno" ocenjivati, moramo primetiti da ona dosledno sprovodi ono što je i obećala u svom promotivnom ekspozeu u Narodnoj skupštini – da će nastaviti Vučićevu politiku, koju pre svega karakteriše opsesija centralizacijom vlasti. Da bi se centralizacija učinila popularnijom, u narodu u kome istrajava vera u jednu "čvrstu ruku", potrebno je društvo stalno držati pod temperaturom "vanrednog stanja" i permanentne konfuzije. Tako su i usvojeni ili pripremljeni zakonski projekti u proteklih sto dana (pre svega novi zakon o poljoprivrednom zemljištu i dva temeljna zakona o obrazovanju) povećali diskrecionu moć ministara i vlade i obezvlastili sve druge društvene institucije sa nekim stepenom autonomnosti i mogućnosti uticaja.

ODGOVOR NA AFERE: Kad je reč o otvorenosti, čak i prva velika "afera" sa kojom se Vlada suočila već prvih sati nakon izbora u Narodnoj skupštini, štrajk u kompaniji Fijat Krajsler automobili Srbija u Kragujevcu, mada rešena uz asistenciju Vlade Srbije i premijerke Brnabić lično, nije iskorišćena da se javnost upozna sa izvornim ugovorom (koji je zaključen za vreme Tadićevog predsednikovanja Srbijom), jer bi takvo "otvaranje državnih papira" suzilo prostor i aktuelnoj vladi za eventualno zaključivanje novog ugovora sa američko-italijanskim koncernom, a pritom bi se legalizovala praksa da su međunarodni ugovori po definiciji javni, jer se ratifikuju u Narodnoj skupštini. Taj štrajk, kako je naprasno počeo tako se i završio, pa su ostale sumnje da se više pregovaralo iza zavese, između Vlade i vodećeg sindikata u fabrici, nego sa italijanskim menadžmentom, te da nije jasno šta Vlada doista misli da preduzme kada iduće godine istekne važeći ugovor sa stranom mega kompanijom. Premijerka je i u toj aferi pokazala izvesnu dozu nesrećne političke naivnosti, jer je radnike upozoravala da ne vode računa o interesima Srbije – kao da se fabrički štrajkovi organizuju u nacionalnom, a ne uskom kolektivnom interesu.

U narednim aferama sa Hrvatskom, koje su početkom jula sustigle Vladu Srbije, onima sa prohibitornim poskupljenjem fitosanitarne kontrole na granici i problemima koje je izazvao slom Agrokora, Vlada Srbije i Brnabićeva lično postavili su se racionalno i hladnokrvno (po mišljenju pisca ovih redova) i uglavnom nisu dosipali ulje na vatru, što se može objasniti i Vučićevim "tihim pregovorima" sa Evropskom unijom i SAD oko Kosova, pa mu nije odgovaralo novo zaoštravanje sa baš svim susedima u regionu.

Ni u privrednoj politici u celini ne vidimo zasad nikakve nove poteze. Istina, premijerka Ana Brnabić je dobila "čast" da prva nešto prozbori o izneverenim očekivanjima u pogledu planiranog i projektovanog rasta bruto domaćeg proizvoda Srbije ove godine od 3 odsto (Vučić je ranije govorio da je on siguran da će se ostvariti i viši rast). Kada se videlo da centralizacija upravljanja i finansija i smena direktora u EPS-u ne pomažu u proizvodnji struje "po izuzetno hladnom vremenu" i kada je suša "obrala kukuruz" još pre nego što su mu izrasli klipovi, te kada je shvaćeno da i mimo te dve krupne nezgode privredni sistem Srbije ne daje vazduha većim stopama rasta privatnih investicija i bržem tempu privrednog razvoja, neko je trebalo da pripremi javnost na "spuštanje vizira" do oko 2 odsto stope privrednog rasta ove godine. To je bez pompe i galame morala da učini premijerka Brnabić, početkom avgusta.

Ana Brnabić je tom prilikom najavila mere koje bi navodno mogle da ubrzaju privredni rast do kraja godine, pa je spomenula avansnu isplatu pojedinih javnih investicija izvođačima radova, pokretanje već 2017. godine nekih ulaganja koja su bila planirana za 2018. i neke druge mere na planu povećanja državne potrošnje, što su svi razumeli kao "realizaciju" već više puta najavljenog povećanja plata nekim delovima javnog sektora (obično su spominjane vojska, policija i državna administracija). Kasnije se premijerka Brnabić setila i seljaka i njihove finansijske propasti zbog suše, pa je najavila nekoliko stotina miliona dinara stimulacija za kupovinu mehanizacije, kao da hiljadu traktora mogu da zamene izgubljeni prihod poljoprivrednika od oko milijardu evra.

POLITIKA PLATA: S tim u vezi, u to vreme je muklo propraćena i njena izjava da će njena vlada proceniti da li je iduće godine potrebno zaključiti novi aranžman sa MMF-om, jer aktuelni trogodišnji ističe februara 2018. godine. Ispostaviće se da je to bila poruka MMF-u da je povećanje plata javnom sektoru, a pre svega policiji i vojsci, neophodno tekućoj vlasti iz političkih razloga, te da je Vlada Srbije spremna da budžetski suficit iskoristi u te svrhe po cenu razlaza sa MMF-om. Taj uslov je, izgleda, prihvaćen, što se, možda, vidi i po agilnim "tehničkim" posetama Beogradu Džejmsa Rufa, šefa Misije MMF-a, poslednjih sedmica. Čak je i reizabrani Fiskalni savet (u starom sastavu) načelno prihvatio povećanje plata i penzija u proseku od oko 5 odsto, ali Vlada smatra da "ima prostora za veće povećanje". Koliko je reč o političkim potrebama, više nego o naznaci nekog zaokreta u ekonomskoj politici (od koncepta štednje ka konceptu jačanja tražnje i konjunkture, na primer) vidi se i po propratnim "istraživačkim balonima" koje puštaju pojedini ministri (Krkobabić) – da je potrebno povećati penzije bar penzionerima iz Beograda, navodno zbog toga što su u glavnom gradu troškovi života najviši. Samo što nije rečeno da bi to bilo zgodno izvesti uoči beogradskih lokalnih izbora – pa makar ta penzionerska neravnopravnost bila potpuno antiustavna.

Svađe među ministrima unutar Vlade Srbije uglavnom su postale javne kada ih je izazvala i javno iznela potpredsednica Zorana Mihajlović. Ova političarka sklona "iskakanju" iz političke inercije vladajuće koalicije iznosila je natuknice drugačijih stavova i u slučaju "stenogram za ruskog ambasadora", i kod zahteva da se menja projekat zakona o rodnoj ravnopravnosti, i u slučaju "tetka ministra Vulina", pa i u načelnom stavu o odnosima ministara sa novinarima (ti slučajevi su dospeli do javnosti). Braneći se od Vulinovih i drugih napada iz Vlade i svoje stranke, ona je čak napadno izjavila da je "prva saradnica predsednika Vučića", što je verovatno izazvalo dodatnu omrazu među njegovim obožavaocima iz najužeg kruga vlasti. Da li će Mihajlovićeva uvući rogove, nakon što je Vučić izneo nejasan stav o Vulinovoj budućnosti (na krilima ruskih MiG-ova, i otkako je premijerka zatražila da se "ministri ne svađaju u javnosti"), još ne znamo. A kako uopšte sakriti gubitak elementarnog kredibiliteta ministra odbrane Vulina, koji je navodno "od tetke iz Kanade" dobio pozajmicu i priznanicu od 205.000 evra za kupovinu stana, kad se u Srbiji već decenijama za nečije sumnjivo stečene pare govorilo da ih je dobio "od ujaka iz Amerike"? Nije ujak nego tetka, nije Amerika nego Kanada, ali neodoljivo podseća.

KRITIKA I VELIČANJE: Vlada Srbije i njena nova premijerka najviše su se u prvih sto dana rada obrukale u odnosu prema medijima i medijskim slobodama, a posebno u slučaju gašenja "Vranjskih novina", kojima je na grbaču ciljano sela poreska uprava. Povodom tog slučaja, Vlada, koja javno i tajno, direktno i izokola, šakom i kapom, pomaže medije koji veličaju njene uspehe i prikrivaju njene neuspehe, preko premijerke i nadležnog ministra Vukosavljevića izjavila je da su vremena za štampane medije svuda u svetu teška i da je tržište to koje gasi medije, te da se ne vidi kako bi ta Vlada mogla pomoći "Vranjskima".

Ostajući tvrdoglavo na javnoj "diferencijaciji" podobnih i nepodobnih novina i novinara u Srbiji, premijerka Ana Brnabić je, na Festivalu zimnice u Koceljevi, poimence nabrojala one listove koji četvrtkom, kada izlaze nedeljnici, popunjavaju "negativan pres kliping" (koji se, izgleda, tako, sa pozitivno i negativno, sortira u njenom kabinetu), pa je iz toga izvukla zaključak da novinari tih listova nemaju strah od Vlade (ergo, to je zasluga Vlade i dokaz za slobodu štampe u Srbiji?). Ona nije razumela da ovde nije reč o profesionalnosti novinara "Vremena" i drugih spomenutih listova koji "negativno" pišu o Vladi, nego da je reč o strahu one novinarske sirotinje (strahu da će izgubiti hleb, pre svega) koja stalno i neprofesionalno veliča vlast u celini, po nalogu i sa maštom svojih šefova, koji će, verovatno, taj posao nastaviti i kad se ova vlast promeni.

Na kraju, samo još jedan detalj. Srbija je činjenicu da je na čelo Vlade Republike Srbije pre sto dana došla jedna javno deklarisana LGBT osoba, u suštini prihvatila bez po muke. Dakle, narod ovde baš nije toliko beznadežno zatucan. Slično će biti i sa drugim navodno "bolnim državnim odlukama" – samo ih jednom treba doneti.

Dimitrije Boarov