Lični stav:
Dokle ćemo mimo sveta

Dok su banke građanima nezakonito uzimale novac po osnovu jednostranog povećanja kamate, nezakonitih provizija za obradu kredita, praćenja kredita, premija za NKOSK, prevremene otplate, nepostojeće valutne klauzule, Narodna banka Srbije je ćutala i odobravala. Ni kada je 2013. donela zabranu daljeg kreditiranja u švajcarskim francima nije postupila etički i moralno, nego i protivustavno i nezakonito

U poslednje vreme u našoj javnosti, doduše ne i u stručnoj, sve više se govori i piše o problemu građana Srbije koji su uzimali stambene kredite indeksirane u švajcarskom franku. Sve to koincidira sa najnovijom presudom Evropskog suda pravde u kojoj se kaže da su ugovorne odredbe o švajcarskom franku nepoštene i nepravične, pa samim tim i ništave. Kako je o toj presudi dosta toga rečeno, osvrnućemo se na uzrok nastanka ovog problema kod nas, tendencioznosti procesa izostanka volje za njegovim rešavanjem, te najviše na onom što nas očekuje kako bi se rešio ovaj problem.

Ugovor o stambenom kreditu indeksiranom u švajcarskom franku nije samo predmet obligacionog prava, nego – između ostalog – može biti i predmet potrošačkog prava. Kada je kredit u švajcarskim francima predmet potrošačkog prava, onda je to proizvod kao i svaki drugi proizvod na tržištu, sa svim svojim vrlinama i manama. Međutim, po potrošačkom pravu, kredit indeksiran u švajcarskim francima uvek je i jedino bio takozvani toksični proizvod. Taj proizvod nigde i nikad u svojoj istoriji nije opstao, nigde nije ocenjen kao moguć, pošten i pravičan, nego samo kao špekulativni finansijski instrument. Tako je bilo i biće. Plasiranje tako toksičnog proizvoda, kao prevarne radnje od strane izuzetno jakog bankarskog lobija, dovođenjem i održavanjem u zabludi, lažnim prikazivanjem činjenica o kreditu, započelo je u Australiji 1980. godine. Magovi međubankarskog valutnog tržišta dosetili su se da australijski dolar nije podobna valuta pa su kredite indeksirali u švajcarskim francima, znajući unapred istorijske minimume i maksimume odnosa valuta, pretpostavljeni rast franka. Mnogi ljudi su bankrotirali, ostali su bez kuća i imanja, lišavali sebe života, porodice su se raspadale... Problem je rešen kad je jedan hrabri bankar svu špekulaciju priznao na sudu, a drugi izvršio samoubistvo. Vrhovni sud Australije tada je poništio tu vrstu ugovora.

GDE JE BILA NARODNA BANKA: Nažalost, istorija se ponovila i posle više od dve decenije i u Evropi. Opet sa punim umišljajem onih koji plasiraju finansijske proizvode. Doduše, u znatno manjoj meri u razvijenoj zapadnoj Evropi, a u većoj meri u centralnoj i istočnoj. U Španiji, Italiji, Francuskoj, Austriji i Islandu, sudovi tih država stavljaju van snage odredbe ugovora o stambenom kreditu indeksiranom u švajcarskim francima: u nekim od tih zemalja, banke i njihovi visokopozicionirani službenici krivično odgovaraju, a bankari završavaju u zatvoru. Mađarska, Poljska, Grčka, Rumunija, Hrvatska, Crna Gora – a svaki dan se očekuje od Slovenije i Bosne i Hercegovine (predlozi Zakona su u parlamentima) – rešavaju sporno pitanje ili preko novih zakona ili odluka najviših sudskih tela. Uglavnom, rezultat je sličan, špekulativne odredbe se uklanjaju iz pravnog prometa kao neustavne, nezakonite, nepoštene i nepravične.

Šta se u Srbiji dešavalo i šta bi se trebalo desiti? Ko je kod nas kriv za nastanak problema? Ko nam je uvezao pokvareni proizvod? Ko nije ustanovio da je takav i stavio ga van prometa da ne truje građane Srbije?

Postoji takozvana podeljena odgovornost učesnika koji su apsolutno poznati, a na nadležnim državnim organima je da tačno i potpuno utvrde udeo svakog od njih. To su svakako poslovne banke, Udruženje banaka Srbije, Narodna banka Srbije i Ministarstvo finansija. Normalno, i čelni ljudi koji rukovode njima. Sporost prilikom odlučivanja, dugo trajanje parničnih postupaka kod sudova, neredovno zakazivanje ročišta, nedostatak procesne veštine i neujednačena primena prava možda bi se mogla smatrati uzrokom da problem još postoji, ali samo ako je rezultat krajnje namere, a nikako ako je posledica nove, veoma složene pravne materije ili, ne daj bože, neznanja. Uostalom, ako su sudovi i grešili, moraju se amnestirati, jer se od njih očekuju nezavisne i nepristrasne odluke, zasnovane na zakonima koji postoje u Republici Srbiji. Ti zakoni treba samo da se primenjuju, bez dodatnih tumačenja. Formiranje jedinstvene sudske primene prava jeste osnov za postojanje pravne sigurnosti, jednakosti svih građana pred zakonom i vladavine prava.

Građane, korisnike stambenih kredita indeksiranih u švajcarskim francima, manje boli što su ih prevarile i pokrale poslovne banke, jer su one gotovo sve privatne i strane. Njih boli što je to dozvolila Narodna banka Srbije koja je propustila da radi ono zbog čega između ostalog i postoji i što su joj zakonska ovlašćenja, a to je da vrši nadzor nad poslovanjem poslovnih banaka i da štiti korisnike finansijskih usluga. Centralna banka to nije radila, ona je stala na stranu poslovnih banaka, čime je po komandnoj a i etičkoj odgovornosti glavni krivac za položaj u kome su se našli građani Srbije, korisnici ovih kredita. Narodna banka je mogla i morala da spreči ulazak ovog otrovnog proizvoda u našu zemlju jer se time bavi u vidu zanimanja. Kada je Mlađan Dinkić u Beču, 2005. godine, najavio dolazak ovog proizvoda u Srbiju, direktno u TV prenosu, bio je to početak agonije 36.000 porodica, a ne 22.000 kako se u javnosti iznosi, to su naime samo osigurani krediti kod Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita; ta prevara zahteva posebnu priču. Deset godina kasnije, bivši guverner Jelašić će izjaviti da je upozoravao na rizičnost tih kredita, ali da nije mogao izdržati pritisak izvršne vlasti – veliku vajdu građani "imaju" zbog njegovog skidanja tereta sa duše. Dok su banke građanima nezakonito uzimale novac po osnovu jednostranog povećanja kamate, nezakonitih provizija za obradu kredita, praćenja kredita, premija za NKOSK, prevremene otplate, nepostojeće valutne klauzule (radi se o tzv. derivatima finansijskih instrumenata koji u Srbiji zakonom nisu dozvoljeni), Narodna banka Srbije je ćutala i odobravala. Brani se ćutanjem i danas, čime je svojim nečinjenjem odgovorna više od 12 godina a mogla je da kažnjava finansijski banke, pokreće prekršajne postupke, pa i da im donosi zabrane daljeg rada. Ni onda, kada je 2013. godine donela zabranu daljeg kreditiranja u švajcarskim francima, nije postupila etički i moralno, nego i protivustavno (zabrana retroaktivnosti) i nezakonito (Zakon o zabrani diskriminacije).

SVE JE U RUKAMA SUDIJA: Svo to vreme, Udruženje banaka Srbije, preko svog generalnog sekretara Veroljuba Dugalića, vređa osnovnu elementarnu logiku i inteligenciju korisnika kredita, a kod pravnika izaziva nepodnošljiv osećaj gađenja na nepristojnost i bahatost ekonomiste koji više poznaje pravo od sudija, što ima nameru da im i ukaže.

Šta se očekuje kao rešenje nastalog problema? Sve je u rukama sudija. Izvršna vlast ako posegne za posebnim zakonom, opet će pokušati učiniti nekakav kompromis i amnestirati ili abolirati nezakonitosti rada banaka i Narodne banke Srbije. Uostalom, ako se donese novi Zakon, proizlazi da su dosadašnji ugovori bili zakoniti, a oni to svakako nisu. Identična je situacija sa raskidom ugovora od strane banke ili od strane suda (zbog promenjenih okolnosti). Raskidaju se zakoniti ugovori? Ne – oni to nisu ni u Australiji, niti u Evropi. Samo možda u Srbiji. Ali ko će da odgovori na pitanje kad su nastale promenjene okolnosti – da li 2008, 2013. ili 2015. godine? Ko, kome, kad i koliko dinara duguje?

Nezavisne i nepristrasne, časne i profesionalno odgovorne sudije, treba da primene pozitivno pravo Srbije (sasvim je dovoljno), eventualno ratifikovane međunarodne ugovore (može, a i ne mora) i tako donesu zakonite odluke. Ako ne poseduju potrebna znanja, neka se edukuju čitajući odluke stranih sudova te stavove stručnjaka koji su se bavili ovim pravnim problemom u zemlji, regionu i Evropi.

Konačno, neka sudovi formiraju specijalna odeljenja (kao posebna odeljenja za organizovani kriminal ili ratne zločine), pa da određene sudije sude samo ovu pravnu problematiku.

Verujemo da će sudovi smoći snage da efikasno i pravično a u skladu sa Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku reše ovo pravno pitanje.

U suprotnom, desiće se ono što se moglo pročitati u jednom komentaru u dnevnom listu "Politika" od 16. 10. 2017. godine, pod nik nejmom "Balkanska ruta", a glasi: "Bankama se uveliko radi fejslifting, kroz prodaje i akvizicije, znači nov izvod iz knjige rođenih. Nedela i plen, pa zastara."

Slaven Bilčar