Knjige – Konstantinović. Hronika:
Konstantinović. Čovek

Veliki je posao uradio Radivoj Cvetićanin, i obavio ga je elegantno, odmereno, gospodski

Ima jedan nedavni roman Hanifa Kurejšija, Poslednja reč se zove, u kojem se mladi, nadobudni pisac useljuje kod ostarelog književnog klasika i njegove mlađahnije žene, ne bi li posmatrao genija izbliza jerbo je nameran da napiše njegovu biografiju. Teško da možete zamisliti takvu situaciju kod nas, ali u anglosaksonskoj kulturi – i ne samo u njoj – biografije važnih i znamenitih ljudi (pa čak i onih koji su em živi em više nego pismeni, te bi mogli i sami sročiti portre života svog) sasvim su uobičajena stvar, ozbiljan i razgranat žanr za sebe, neretko i prava mala izdavačka industrija.

Slabo toga ima "kod nas", kažem, a ako se i nađe nešto slično, i to je uvozno, poput knjige Marka Tompsona o Danilu Kišu, (v. "Vreme" br. 1162 i 1179), uz poslovični izuzetak radova Radovana Popovića, recimo. Popović se pak mahom drži života i dela "neupitnih nacionalnih veličina", klasika sa vrhova ovdašnjeg književnog Panteona, poput Andrića, Selimovića, Crnjanskog.

Radivoj Cvetićanin ispisuje delo Konstantinović. Hronika (Dan Graf, Beograd i Fondacija Stanislav Vinaver, Šabac, 2017) utoliko u izvesnom smislu bez prethodnika i pandana. Knjiga voluminozna, obimna, prohodna za čitanje ali teška za nošenje (728 strana plus prilog s fotografijama i dokumentima; na vagu je nisam stavljao) posvećena je Radomiru Konstantinoviću (1928-2011), piscu koji danas kao da ima mnogo više i obožavalaca i mrzitelja nego što ima čitalaca – a to je stanje stvari neprirodno, ispalo iz zgloba, pa bi ga valjalo nekako vratiti, ako je moguće. Cvetićanin u tom smislu počinje od sebe: reklo bi se da je pažljivo iščitao ama sve što je Konstantinović ikada objavio, u bilo kojem žanru, ali i štošta što objavljeno nije i pitanje je hoće li biti, a što spada u piščevu zaostavštinu.

Cvetićanin, međutim, "beži" od odrednice biografija, radije nazivajući svoju knjigu hronikom, priznajući tek da u njoj ima dosta građe za neke buduće Konstantinovićeve biograf(ij)e. Skromnost? Ili nelagoda neke druge vrste? Đavo će znati, tek, mogu pisac i izdavač da žanrovski određuju ovo delo kako god hoće, ali i čitalac ima neka prava, a ovaj čitalac tvrdi da se radi o biografiji, znalački i sa strašću ispisanoj, biografiji kakvu ni jedan drugi naš pisac nije dobio, a nije da ne bi bilo sladokusno čitati ovakvo štivo, recimo, o Pekiću, Kovaču, o Ćosiću jednom i drugom ("kao antipodima", što bi rekao Nikola Milošević), i tolikima drugima, kojima se, avaj, nije dogodio neki njihov Cvetićanin. Istovremeno, ova knjiga i te kako jeste i hronika, te utoliko taj naslov nije promašen, mada jeste u neku ruku preskroman.

Šta, dakle, u ovom kontekstu znači biografija? Konstantinović se, kaže Cvetićanin, i kao čitalac i kao pisac grozio biografija i "biografskog" pristupa piscima i književnosti generalno; to, uostalom, tako ide uz njegovu hipermodernističku poetiku da bi bilo iznenađujuće da je drugačije. Pisac je čak, reći će Cvetićanin, ipak i pomalo koketirao i preterivao s tim svojim gromoglasnim "antibiografizmom" jer je i sam, recimo u mnogim esejima u njegovoj magistralnoj studiji Biće i jezik i te kako posezao za životima pesnika... Kako god, Cvetićanin odmereno, kultivisano, pouzdano brodi kroz Konstantinovićev život od međuratnog detinjstva u Subotici i Beogradu, preko ratnog meteža, poratnih previranja, školovanja i (gle – nedovršenih!) studija, mladospisateljskih muka u potrazi za pronalaženjem vlastitog izraza i afirmacijom, preko svega onoga što je značilo sudelovanje u književnom i javnom životu pedesetih i šezdesetih godina, spisateljske zrelosti u sedamdesetim i osamdesetim, nakon pojavljivanja Bića i jezika, ali i Filosofije palanke kao njenog neočekivanog "nusprodukta", a koja će Konstantinoviću već u to doba, a naročito docnije (kad "palanka" postane diktator naših života, doslovno određujući kome će ostati glava na ramenu) doneti amblematski status "proroka apokalipse" na jednoj, odnosno "ideologa a(nti)nacionalne misli" na drugoj; potom, tu su osamdesete kao početak jednog kraja ili kraj jednog početka, pa suton i propast devedesetih, rat, orgija mržnje i divljanje palanki, raspad zemlje koju je Konstantinović držao svojom, i njegova uloga u formiranju onoga što će biti nazivano Drugom Srbijom, a što je sam Konstantinović definisao kao "ona Srbija koja se ne miri sa zločinom". Ukratko, to je impresivan životni luk koji Cvetićanin prati, sažima i dočarava bez bitnije greške, prateći pisca u kojeg veruje i kao u beletristu i kao u mislioca, ali kojem ne pristupa hagiogrfski, to jest kao kumiru, savršenstvu, otelotvorenju Vrline, nego kao, da, svakog divljenja vrednom uspravnom i čestitom čoveku i piscu do čijeg opusa veoma drži, ali i kao nesavršenom čoveku kojem ništa ljudsko nije strano, ni taština i ostale ljudske – naročito spisateljske – slabosti, ni kolebanja, ni posrnuća. Njegov je Konstantinović, dakle, čovek od krvi i mesa, a knjiga je, ma koliko, dakako, bila usredsređena na piščev rad, ujedno i istinski životopis, prateći svoj "predmet" i u ličnom, pritnom životu, ponekad čak do ruba "trača" – ali nikada, baš nikada ne prelazeći tu crtu, ne zavirujući iza onih poslednjih zatvorenih vrata iza kojih pristojan čovek neće njuškati. Da je bilo drukčije, ne bi valjalo: dobar biograf uvek pomalo naginje i nekovrsnom traču, ali ga tretira onako kako se tretira začin: "odbljutavljuje" jelo, ali u njegovoj ukupnoj gramaži sudeluje tek zanemarljivo.

Zašto je, ipak, i naziv "hronika" sasvim umesan? Zato što je ova knjiga, sve prateći meandre Konstantinovićevog života i rada, ujedno i fascinantna hronika jedne epohe (ili nekolikih epoha!), panorama naravi i običaja, upečatljiva slika jednog političkog i ekonomskog sistema, jedne osebujne kulture – jugoslovenske i socijalističke, modernističke i tradicionalističke, ali i one koja je sve vreme bila njen pratilac iz senke: zaplotnjačke, nacionalističke, malograđanske, srbujuće, hrvatujuće etc. – i celog tog bogatstva jednog danas nestalog, potonulog sveta, ali sveta koji nas je formirao onakvim kakvi smo, na dobro i na zlo. Utoliko ovo nipošto nije samo knjiga o Konstantinoviću, nego u njoj važno mesto zauzimaju i mnogi drugi koji su s njim bili bliski i daleki, prijatelji i, hm, postprijatelji, s kojima je drugovao, svađao se i mirio, a među kojima su Davičo, Dušan Matić, Bora Ćosić, Pavle Ugrinov, Mihiz i mnogi drugi. To je, bogme, i knjiga o jednom Beogradu kakvog, čini nam se, više nema, mada je verovatnije da je samo promenio obličje ili način svog "objavljivanja".

Radivoj Cvetićanin, dakako, poštuje i voli Konstantinovića – teško da bi, da nije tako, posvetio nekoliko godina života pisanju ove knjige. Utoliko, Cvetićaninu neće biti teško da "brani" pisca od čaršijske optužbe koju je, vidi se to odlično iz ove knjige, stekao mnogo, mnogo pre Filosofije palanke, a kamoli ratova i radikalnih raskola koji su ih pratili, to jest još na svojim književnim počecima: da je nekakav "strani element" koji nema pravo, korensko uporište u "našoj" kulturi. Zašto je to tako važno? Zato što će se nešto što je na samom početku, u maglinama realističko-modernističkih prepucavanja iz pedesetih, moglo izgledati kao isključivo poetički spor, pokazati zapravo kao, da prizovemo Kiša, poetička razdelnica koja će se zadivljujuće žilavo održati u sledećih pola veka, određujući mesto svojim akterima na jednoj ili drugoj strani, uz tek sporadična "pretrčavanja" preko brisanog prostora. I to je takođe jedna od važnih stvari koje ova knjiga možda ne toliko otkriva koliko detaljno i ubedljivo dokumentuje. A ni otkrića tu nipošto ne nedostaje, o ljudima i o prilikama, kao i o samom Konstantinoviću. Sam, recimo, nisam znao da je on skoro ceo radni vek proveo sasvim izvan institucija, argatujući kao slobodni pisac i živeći od (nikad preterano izdašnih) honorara, nemajući formalno zaposlenje čak ni na Trećem programu Radio Beograda, kojeg je decenijama bio takoreći glas i duh, svojevrsna personifikacija. I onda će vam neko još mudrovati o Konstantinoviću kao ne znam koliko maženom i paženom režimskom piscu titoizma... Mnogo je potonjih konvertita kojima bi pre pristajala takva titula.

Veliki je posao uradio Radivoj Konstantinović, i obavio ga je elegantno, odmereno, pametno a nepretenciozno, čak naizgled gotovo žovijalnim tonom, a opet posve i bez ostatka gospodski. Utoliko ova knjiga postavlja sasvim nove standarde u svom domenu, etablirajući jedan žanr koji ovde tek treba da nastane, ako bude imao ko da se usudi pa da krene tim putem.

Teofil Pančić