Indonezija:
Pogledi tišine

Politička ofanziva desnice u Indoneziji, nasilni antikomunistički mitinzi i napadi na aktiviste za ljudska prava nastavljaju se punom snagom nakon godišnjice političkog genocida od pre pet decenija

Početkom oktobra 1965, u Džakarti je počeo organizovani masakr članova Komunističke partije (PKI), njihovih simpatizera, prijatelja, rođaka, porodica, žena i dece, sindikalnih aktivista, intelektualaca, pisaca, novinara, ali i seljaka ili nadničara koje su samo opanjkali susedi. Do marta naredne godine u pojedinačnim ubistvima širom arhipelaga, a najviše na Javi i na Baliju, pobijeno je više od milion ljudi, uključujući i etničke Kineze; u logore i zatvore oterano je 700.000 ljudi, spaljene su stotine hiljada kuća.

Uzrok je bio otimanje za vlast ekstremista i sa levice i sa desnice, jer tadašnji predsednik Ahmet Sukarno, "otac nacije" i vođa antikolonijalne i oslobodilačke borbe protiv Holanđana i Japanaca, godinama nije uspevao u pokušajima da uspostavi specifičnu vrstu islamske demokratije i rastuće privrede.

Povod za masakr nađen je u atentatima Pokreta "30. septembar" na lidere proameričke frakcije u armiji – grupa oficira sa levice kidnapovala je i likvidirala 1. oktobra šestoricu glavnih generala, sprovodeći, navodno, neku vrstu vojnog puča ili – po drugim verzijama – sprečavajući rušenje dotad obožavanog Sukarna.

Tobožnji državni udar osujetio je general Muhamed Suharto, koji je najpre optužio komuniste za pokušaj revolucije, a potom preuzeo vlast i eliminisao "oca nacije". Tokom "sređivanja situacije" ne samo da su reke bile crvene od krvi, već su se i mesecima razlivale preko obala jer su tokovi bili zaprečeni telima ubijenih.

ISTREBLJENJE KOMUNISTA: Do tada legalna Komunistička partija je uništena, a njene ideje su zakonom zabranjene kao zlo i pretnja humanosti i čovečanstvu. Dugogodišnje zvanično tumačenje pokolja utemeljilo je opšti i trajni stav stanovništva da je "istrebljenje komunista" bilo herojsko i slavno patriotsko delovanje i da treba sprečiti svaku eventualnu obnovu "crvene opasnosti". Kao brojni akteri u ubistvima i prebijanjima na smrt, uz regularnu vojsku masovno su učestvovali i "pripadnici naroda" – jedinice civila sa "jakim patriotskim i religioznim osećanjima", kao i bande propalica i kriminalaca koje je armija organizovala, snabdevala i usmeravala.

Suhartova diktatura potom je tri decenije kroz politiku, školstvo i kulturu sprovodila propagandu o komunističkim "kandžama" koje i dalje vrebaju i ukorenila paničan strah od levice i mirenje sa zločinima "branilaca nacije". Poznate, ali sada već ostarele ubice sa "političkom reputacijom" i dalje žive mirno i bez ikakve zebnje i ponosno se hvale svojim "doprinosom slobodi i sreći domovine".

Uloga Vašingtona i Londona, kojima je Sukarnova levičarska politika bila trn u oku, nije razjašnjena. Ali bio je to veoma zgodan preokret za SAD i Zapadnu Evropu kada su, usred Hladnog rata, obradovani uništenjem najbrojnijeg komunističkog pokreta na svetu posle SSSR-a i Kine. U Indoneziji je masakrom počelo stvaranje "Novog poretka" i ustoličen je saveznik umesto protivnika bliskog komunističkim idejama. Ima tvrdnji da je CIA dostavila Suhartu, uz sofisticiranu vojno-policijsku opremu još i spisak 5000 komunističkih lidera, ali to iz Vašingtona još uvek demantuju.

CIA je u jednoj ciničnoj, mada tačnoj analizi ocenila da je 1965. u Indoneziji počinjen "jedan od najvećih zločina 20. veka". Tokom 32 godine diktature genocid je, međutim, zataškavan iz političkih i ekonomskih razloga i zbog ravnodušnosti sveta, a moglo bi se reći da se to nastavlja i danas.

MASAKR KAO TABU: Indonezija se od 1998. godine, kada se i Suhartova vlast završila u krvoproliću, unekoliko obnavljala kao demokratska država u razvoju. Tek 2014, kada je za predsednika izabran Džoko Vidodo-Džokovi, država je prvi put dobila lidera koji nije niti pripadnik tradicionalne bogate i korumpirane Suhartove političke elite, niti generalskog kora. Diskriminacija žrtava iz 1965, njihovih porodica i njihovih potomaka, tek tada je delimično ublažena.

Ali masakr ostaje tabu. Klanje miliona ljudi i dalje je zatamnjeno, autonomna i moćna armija i neki islamski krugovi taj zločin i dalje opravdavaju. Kad je 2015. Džokovi najavio Komisiju za nacionalno pomirenje, on je na sebe navukao bes verskih fundamentalista i još uvek uticajnih ličnosti iz ranijih vremena. Njega su optužili da je sumnjiv, da je hrišćanin iz komunističke porodice i da je poreklom Kinez.

Sve do danas nema istine o pogromu, nema pravih podataka o broju žrtava, ni o naredbodavcima, nijedan egzekutor nikad nije isleđivan, suđen i kažnjen, a i samo interesovanje za taj period vrlo je subverzivno i nailazi na zid ćutnje i podozrenje.

Prošle godine diskretno je dozvoljena "akademska" rasprava o masovnim ubistvima. Ali seminar koji je bio planiran kao početak potrage za istinom i pravdom i otvaranje pitanja o sudbini ljudi "koji su odvedeni i nisu se vratili", kako glasi dozvoljeni eufemizam za pobijene, završio se neslavno: demonstranti Islamskog odbrambenog fronta, kao protivnici "suštog zla", smatrali su da se oživljava poraženi šejtan i da potomci kažnjenih koji su izbegli čistke pokušavaju da opet dignu glave. Policija je, kao i u još nekoliko navrata kasnije, sprečila skup, ukazujući na rizik od eskalacije nereda i nasilja i rasterala demonstrante suzavcem i vodenim topovima.

Ipak, preživeli logoraši i zatvorenici, kao i deca i rođaci žrtava, tiho nastavljaju da traže uspostavljanje specijalnog suda koji bi istražio i optužio krivce, tvrdeći da bez istine ne može da počne ni nacionalno pomirenje.

PROPAGANDNI FILM: Nasuprot tome, 30. septembra ove godine na inicijativu Džokovija, a po naređenju vojske, u svim garnizonima, kao i po selima i u svim džamijama i na televiziji, opet je prikazan stari propagandni film pod nazivom PengkhianatanG30S/PKI, koji je u vreme Suharta predstavljao zvanično objašnjenje komunističke veleizdaje i opravdanje neophodnosti krvave uzvratne akcije. U tri i po sata igranog video-materijala o atentatima na generale naglašena je podlost napadača i herojsko držanje generala-talaca, politička mlitavost tadašnjeg šefa države Sukarna koji okružen komunističkom literaturom, u dugim kadrovima "vrši razmišljanje" pred bistom Josipa Broza Tita. Ukazano je i na odlučnost i ispravne stavove novog vlastodršca Suharta, a posebno dramatično prikazana je monstruozna svirepost komunističkih žena koje uživaju mučeći i kastrirajući armijske heroje i pevajući plešu dance macabre.

Autopsije su ustanovile da se radi o laži, ali se u veoma religioznoj muslimanskoj zemlji taj živopisni prizor orgija prepredenih, bezbožnih i seksualno perverznih komunistkinja zauvek pamti i pri svakom sećanju potpaljuje mržnju.

Iskasapljena tela bačena su u jamu Luang Buaja (Krokodilsko leglo) kod Džakarte gde je bila baza levičarskih pobunjenika, a danas se tu nalazi monumentalni spomenik generalima ispod koga se održavaju nacionalne svečanosti i komemoracije.

Film je u Indoneziji nagrađivan na festivalima, prikazivan je svakog 30. septembra, a spadao je u obrazovni program đaka i studenata sve do pada Suharta. Otada ga nije bilo do ove jeseni. Ali indonežanska omladina odrasla je sa tim slikama i većina Indonežana još veruje u tu verziju istorije.

SUKARNO: Prezreni Sukarno je, inače, vodio antiimperijalističku politiku i, mada je bio naklonjen SSSR-u i maoističkoj Kini, praktično je uz Tita, Nehrua, Nasera i Nkrumaha osnivač Pokreta nesvrstanih zemalja. U unutrašnjoj politici on je, kritikujući političke sisteme Zapada, pokušavao da oformi "vođenu demokratiju" i uskladi glavne političke faktore – konzervativnu nacionalnu vojsku, islamske organizacije i Komunističku partiju, koja je tad imala čak 20 miliona sledbenika, dominirala je u parlamentu i vladi i agresivno potiskivala sve ostale opcije.

Sukarnova politička akrobatika "Na­ cija–Religija–Komunizam", uz učešće u Pokretu nesvrstanih, potekla je iz njegove refuzne ideološke dogme "Panča šila" (Pet principa), koja podrazumeva veru u jednog boga, civilizovanu humanost, jedinstvo Indonezije, mudrost i promišljenost političara i demokratiju i socijalnu pravdu za sve etničke grupe i vere.

Ali prevelika zavisnost od Moskve i Pekinga, a praktično i blokada sa Zapada, uzrokovala je tešku oskudicu hrane, visoku inflaciju, propadanje infrastrukture i bankrot. To, međutim, nije izazivalo osobitu pažnju Sukarna koji je tragao za filozofskom platformom nacionalne afirmacije. Ali to jeste izazivalo ulične demonstracije i sve jače zahteve da vlada reši problem siromaštva i gladi. Kult ličnosti "oca nacije" i poverenje u njegovu autokratsku liniju nestajali su u nepovrat; ranije vrline postajale su mane, a Sukarnov nekad cenjeni šarm i mačo-sklonost ka erotskim avanturama i flertovanju počeli su da se tretiraju kao ugrožavanje javnog morala.

Kada su sve uticajniji komunisti, uz zahteve za osnivanje oružanih jedinica radnika i seljaka i za konfiskaciju i podelu hadžijskih latifundija bezemljašima, zatražili uz podršku Sukarna i kontrolu ogromnih vojnih troškova, podele među oficirima su dostigle vrhunac, a animozitet Generalštaba i islamista prema PKI doveden je do usijanja.

EKRANIZACIJA ROMANA: Mel Gibson u Godini opasnog življenja

GODINA OPASNOG ŽIVLJENJA: Indonezija je 1964. već bila u ratu sa Velikom Britanijom i novom Malezijskom federacijom oko podela ostrva Borneo, i Sukarno nije pogrešio kad je u tada održanom govoru, misleći na sve svoje neprijatelje (nelojalne generale, radikalne muslimane, ekstremne komuniste i zapadne države), ocenio da sledi "Godina opasnog življenja".

Ubrzo se pojavio i roman Year of Living Dangerously u kojem je pisac Kristofer Koh haosu u Indoneziji dodao još i ljubavnu priču, a 1982. snimljen je i istoimeni film Pitera Vira sa Lindom Hant, Melom Gibsonom i Sigurni Viver. Iako je u filmu PKI označena kao akter neuspelog državnog udara, što je odgovaralo Sukarnovim protivnicima i naslednicima, njegovo prikazivanje u Indoneziji bilo je zabranjeno sve do 1999. U svojoj "godini opasnog življenja" Sukarno je očajnički započeo i kampanju protiv SAD, okrenuvši se potpuno prema Kini, Severnoj Koreji, Severnom Vijetnamu i Kambodži. Opstruisani su američki interesi i poslovi, a rulja podjarena sa levice napadala je njihova postrojenja i predstavništva. Američke knjige su paljene, filmovi su zabranjivani, kao i muzika Bitlsa, a indonežanski bend Koes Plus je kažnjen jer je svirao rokenrol. Pomoć iz SAD je prekinuta, zbog loše žetve nastupila je glad, a na ulicama Džakarte vrilo je od protesta.

Još tokom rata u kome je propao Sukarnov plan da sa britanskog dela Bornea izbaci Maleziju i osnuje komunističku državu Severni Borneo, on je smenjen nakon što mu je ukinuta funkcija doživotnog predsednika. U martu 1966. bio je prinuđen da Suhartu prenese puna ovlašćenja da zarad smirenja situacije preduzima sve što smatra da je potrebno; ovaj je, kao što je već rečeno, prvo pobio levičare i eventualne konkurente, a potom je stavio bivšeg predsednika u kućni pritvor.

Zbog slabe medicinske nege Sukarno je umro 1970. od bolesti bubrega u svojoj 69. godini. Ženio se deset, a razvodio šest puta, pri čemu mu se nekoliko brakova preklapalo.

Radovan Radovanović

Ubice pred kamerama Nagrađivani dokumentarni filmovi Čin ubijanja (na slici iznad) i Pogled tišine reditelja Džošue Openhajmera predstavljali su šok za indonežansku državu i javnost koji prećutkuju milionski pokolj počinjen u vreme rušenja Sukarna, levičarskog "oca nacije" i prvog predsednika nezavisne Indonezije tokom uspostavljanja diktature Novog poretka generala Suharta. Ispostavilo se da nekadašnje, sad već ostarele masovne ubice, koje po vlastitim tvrdnjama na rukama imaju krv stotina i hiljada žrtava, bez ikakvog okolišanja hoće da govore pred kamerama o svom velikom političkom doprinosu predsedniku, vladi, naciji i domovini. Anvar Kongo, Herman Hoto, Adi Zulkadri i mnogi drugi stvarni likovi sa Sumatre u Činu ubijanja sećaju se kako su u mladosti bili samo "premani", "slobodni ljudi", lokalni kriminalci, mangupi, lopovi i preprodavci bioskopskih karata. Potom su 1965. prihvatili poziv vlasti da u patriotskoj misiji suzbiju zloćudu Komunističku partiju i da "istrebe" njihovo članstvo, porodice, prijatelje, simpatizere i sve koji bi mogli da ugroze indonežansku ideologiju "Panča šila" oslonjenu na religiju, nacionalizam, pravdu, humanizam i mudrost. "Dok je nama kriminalaca, neće biti komunizma", veli u filmu Sjamsful Arifin, guverner Severne Sumatre, tvrdeći da je u detinjstvu on bio jedini u selu koji se nije bojao Anvara Konga. Užasavajući i impresivni su prizori filma kada Anvar i drugovi sasvim profesionalno i s entuzijazmom glume sebe u tom vremenu, rekonstruišu sopstvene ubilačke postupke i tehnologije od davljenja pocinkovanom žicom (da bi bilo manje krvi nego kad se radi mačetom), preko paljenja kuća i "rešavanja problema" sa decom koja vrište i udovicama, pa do istovaranja stotina tela s kamiona u reke. Oni u celoj toj strahoti ne vide ništa sporno, štaviše, veruju da su samo obavili "jedan važan posao" i citiraju sentence da "istoriju pišu pobednici, a eto – mi smo pobednici". U Pogledu tišine Openhajmer je snimio dramatičan susret brata jedne od žrtava sa ubicom i članovima njegovog "eskadrona smrti". Siromaštvo uprkos potencijalima PROGONITELJ I ŽRTVA: Predsednici Sukarno i Suharto Indonežanski predsednik Džoko Vidodo-Džokovi (57), sa malim političkim iskustvom gradonačelnika Džakarte, već tri godine vodi komplikovanu državu čijih 260 miliona stanovnika razasutih na čak 17.000 ostrva u 30 etnički i kulturno različitih provincija, uz jedan sultanat i jednu posebnu administrativnu regiju gde primenjuju šerijatsko pravo, govori skoro 700 jezika. Iz fraze da je Indonezija najveća islamska zemlja, ne vidi se da su i muslimani podeljeni na "moderniste" i "tradicionaliste", na Nadlatul Ulamu i Muhamediju, kao i na brojne manje grupe, od Ahmadije, Muslimanske braće i Vehabija salafista, preko fundamentalista Veća mudžahedina, pa sve do Islamskog odbrambenog fronta i Islamske liberalne mreže. U istočnim delovima, na Sulaveziju i Molučkim ostrvima živi i bar 20 miliona hrišćana, a ne zna se broj budista, hinduista, konfučijanaca i sekti ili poštovalaca animističkih totemskih vera predaka. Još od oslobađanja od Holandije 1945, sve vlade u Džakarti tolerišu neislamske religije i vode sekularnu politiku. Država proganja terorističku asocijaciju Džama islamija, koja bi da ujedini sve muslimane Jugoistočne Azije i progna "nevernike i krstaše", a nedavno je zabranjena međunarodna grupu Hizbut tahrir, koja zagovara planetarni kalifat. Ali, oko 20 odsto studenata u Indoneziji ipak podržava stvaranje kalifata, a čak 25 odsto mladih ljudi u anketama potvrđuje da bi učestvovalo u džihadu, na jedan ili na drugi način. Takođe, u javnosti postoji i stalna i nasilna netrpeljivost prema odomaćenim Kinezima, kojih je, doduše, samo tri-četiri odsto, ali su, kao i u celom regionu, preduzimljiviji, vredniji i bogatiji od matičnog stanovništva malajskog porekla. Iza tvrdnje da je službeni jezik "bahasa indonesia" ne vide se posebne nacije sa sopstvenim govorima i pismom kao što su Javanci, Sundi i Bataki, ne vidi se da na Baliju žive Indusi, a da narodi Dajak i Batak sa Bornea obuhvataju 200 plemena, od kojih su neki doskora bili lovci na ljudske glave da bi ih preparirali i obožavali. Indonezija ima ruda, šuma, sunca i vode, ali su Indonežani siromašni; država je članica OPEK-a, ali naftu uvozi jer troši duplo više od proizvodnje; nacionalni dohodak je oko 1000 milijardi dolara, ali je to samo 2,5 puta više od Malezije koja ima 10 puta manje stanovnika, dok je dohodak po glavi 12.700 dolara, odnosno opet 2,5 puta niži nego u Maleziji gde dostiže 28.500 dolara. fotografije: wikipedia.org