Budimo iskreni, svi to radimo – slušamo tuđe razgovore na javnim mestima. Ponekad to radimo namerno, ali češće su ovakve situacije neizbežne. Neretko počne naivno, slučajno vam u uvo uđe "interferencija" koja je toliko zanimljiva i intrigantna da prosto morate da izbacite jedno uvo, čak i kad niste sami, a preko puta vas je sagovornik koji vam nešto jako važno priča.

Presretnuti razgovori se dele na kinetičke i statičke. Kinetički su oni koje uhvatite u prolazu, dok hodate ulicom, a u uvo vam iznenada uskoči: "Bila je plava, sad je bela." Realno, može da bude bilo šta, od prekrečene sobe do prve ljubavi sa kosom boje meda, ali godine su prošle, život je nije štedeo i sada je potpuno seda. Slučajno uhvaćeni soundbite daje vam mogućnost da izmaštate čitave priče koje se kriju iza te jedne rečenice koju ste čuli. Ipak, iskustvo nam govori: ako je bila plava, a sad je bela, verovatno je okrečena kujna, a ne davno izgubljena ljubav.

Statički presretnuti razgovori su oni od kojih ne možete da pobegnete, sve i da hoćete: u gradskim i međugradskim autobusima, vozovima, avionima, čekaonicama, i naravno – ugostiteljskim objektima. Samo što u ovim poslednjim ne morate da slušate, osim ako vam nije baš interesantno. Nedavno sam sedela sa drugaricom u polupraznom kafiću dok su se dvoje za susednim stolom dovikivali ko s brda na brdo. Razgovor je bio vrlo čudan, pa smo, umesto da gledamo svoja posla, sedeći na metar jedna od druge, preko Vibera komentarisale da li su na dejtu ili ugovaraju posao. Da nas ne bi čuli, naravno. Uglavnom, pita on nju koje je godište. Ona kaže – ‘83, a on će kako mu je to omiljena godina jer je Dejvid Bouvi tada snimio China Girl. Njah, kakav jadan ulet, tada je prvi put otpevao, snimio je s Igijem Popom šest godina ranije. Ispisujem drugarici teoriju o tome da su se ovo dvoje upoznali na Tinderu i da je lik (sedi joj iza leđa) u ranim pedesetim, ali, brate, nije ok da ovako jadno startuje ženu naših godina, mislim, nije klinka da joj hvali godinu rođenja, jer ovo je samo malo unapređena verzija džiberskog uleta poznatog kao "mala, koja si berba?" Drugarica uključuje prednju kameru na telefonu i pravi se da namešta šiške, a u stvari gleda njih dvoje. Zaključak: ona je u trenerci, nema šanse da su na dejtu. Suprotstavljam se: možda je već rešila da ga oduva pa se nije sredila, a i realno, lik je smarač, ima kačket od tvida i šal u istom dezenu i onaj kaput koji kupuju muškarci kad hoće da izgledaju pametno. Ispostavlja se da je razgovor poslovne prirode, neki časovi plesa za decu. Malo gubimo interesovanje sve dok on ne pita za koliko bi para to radila. Osećam kako nam obema uši rastu i okreću se u pravcu njihovog stola, ali mućak: "Hajde da razmislim do petka, ipak je to malo više posla nego što si mi prvo rekao." Nas dve se za to vreme uredno dopisujemo iako odavno ne pričamo o njima dvojima. Nemam objašnjenje. Nekoliko dana kasnije, slušam gunđanje sredovečnog muškarca koji me pita zašto devojke sede u kafiću i ne razgovaraju, već bulje u telefone. Oh, razgovaraju, i te kako razgovaraju, i to međusobno. Kad bi samo znao, siroti čoveče...

Taj susret u kafiću bio je, priznajem, zabavan. Nažalost, nije uvek tako. Međugradski autobus, nekoliko sati vožnje preda mnom, grlata devojka na sedištu iza mene divlja u telefon zbog nekog poruba na zavesi. Pa jeste, bila je u pozamanteriji, da, naravno da je tražila traku za porub, ali "onaj debil" joj je dao neku duplu traku s kojom ona ne zna šta će, a garnišnu su joj pogrešno ušrafili i sad, sve i da su zavese kako treba, ona ne zna kako da ih okači. Ne pomažu mi slušalice u ušima, ni maksimalno pojačan zvuk. Dođe mi da se okrenem i ponudim da lično okačim te zavese samo da prestane da grmi. Sa zavese prelazi na veš-mašinu, zadržavaju joj se naslage praška, a mašina mala, može pet stvari da stane unutra. Taman mi malo lakne što više ne slušam o zavesama, kad eto vraga: "I kako ja u onolicnoj mašini uopšte da perem te zavese?" Nastupa nekoliko minuta tišine jer osoba s druge strane očigledno uspeva da dođe do reči. Moja grlata saputnica na kraju tužnim glasom progovara: "Dobro, majko, jesu mi zavese crvene i imam zlatne lampe, ali kako možeš da mi kažeš da mi stan liči na kupleraj?" Tu se razgovor prekida. Kikoćem se na svom sedištu i mislim se: vredelo je, samo zbog ovakvog kraja.

Jovana Gligorijević