Haški tribunal:
Kafanica, sudnica, ludnica

Snimak kako Slobodan Praljak ispija otrov obišao je svet i svakako nije nešto po čemu bi osnivači i osoblje MKSJ želeli da taj sud bude upamćen. Međutim, ovo spektakularno samoubistvo bilo je prilika za podsećanje na mnoge zločine HVO nad civilima u Mostaru, Gabeli, Dretelju, Lašvanskoj dolini i mnogim drugim mestima, kao i na ulogu pokojnog Tuđmana. Ti su zločini, u vreme kad su počinjeni, pali u senku reportaža iz opsednutog Sarajeva. Sada ih je Praljak doveo u prvi plan, što je verovatno jedina korisna posledica onoga što je uradio

Šest optuženika ušlo je u sudnicu poslednjeg sudskog dana Međunarodnog krivičnog suda za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji (MKSJ) u Hagu u sredu 29. novembra, ali samo petorica su doživela kraj presude. Generali i visoki funkcioneri Hrvatske zajednice Herceg-Bosne, prvostepeno osuđeni na dugačke zatvorske kazne zbog strašnih zločina protiv Bošnjačkih zarobljenika i civila tokom rata u Bosni, došli su da nakon žalbenog postupka čuju finalne, pravosnažne presude. Čitanje obrazloženja odluke Apelacionog veća trajalo je skoro dva sata dok predsedavajući sudija Karmel Agijus konačno nije prešao na izricanje kazni. A onda je sudnica postala mesto zločina.

Kada je Agijus saopštio Slobodanu Praljku, načelniku glavnog stožera Hrvatskog vijeća odbrane, da ga čeka dvadeset godina zatvora, Praljak je ustao sa klupe i uzviknuo: „Suci, Slobodan Praljak nije zločinac! S prijezirom odbacujem vašu presudu!" Zatim je popio nešto iz bočice koja je ličila na „unuče" i seo. Na galeriji se čulo „Ej generale, nije ti ovo kafana", ali sudije su ovaj gest ignorisale, sve dok Praljkov sused na optuženičkoj klupi nije upozorio da je Praljku pozlilo, a ovaj rekao: „Popio sam otrov." Tek kad je isto rekla i Praljkova braniteljica Nataša Favo-Ivanović, sudija Agijus je prekinuo sednicu i naredio da se spusti čelična zavesa koja odvaja galeriju od sudnice. Pre toga je sve prisutne upozorio da ne diraju bočicu.

Novinari na galeriji i oni koji su pratili direktan prenos sednice nisu mogli da vide šta se dalje dešavalo, ali oni koji su ostali u sudnici posle su ispričali da se Praljak prvo zacrveneo u licu, a zatim je počeo da se grči od bolova. Njegovi saborci i saučesnici u udruženom zločinačkom poduhvatu pokušali su da mu pomognu: Jadranko Prlić (osuđen na dvadeset pet godina) otkopčao mu je i košulju masirao mu srce, dok ga je Bruno Stojić (dvadeset godina) polivao vodom. Ubrzo su ušli bolničari i preneli Praljka u ambulantu koja se nalazi u zgradi suda. Kola hitne pomoći pojavila su se tek posle četrdeset minuta i ubrzo potom izašla kroz sporedni ulaz iz garaže. Nedugo potom saopšteno je da je Praljak umro.

Preliminarni rezultati obdukcije, saopštio je MKSJ, pokazali su da se Praljak otrovao kalijum-cijanidom, opasnim otrovom omiljenim među nacistima u Drugom svetskom ratu. Oni su ga prvo koristili za ubijanje Jevreja i ostalih u gasnim komorama (famozni Ciklon-B je cijanid u obliku gasa), a zatim da bi trovali sebe nakon što su izgubili rat. Kalijum-cianidom su svoje živote okončali, između ostalih, Herman Gering i Jozef Gebels, koji je usput potrovao i svoju brojnu porodicu.

Cijanid deluje na način da se vezuje za hemoglobin u crvenim krvnim zrncima tako da krv više ne može da prima i prenosi kiseonik. Otrovani u stvari umire od gušenja, brzo ali veoma bolno, jer ni mozak ni srce ne mogu da rade bez kiseonika duže od nekoliko minuta. Pritom je kalijum-cijanid bezbojan kristal koji se lako rastvara u vodi i blago miriše na gorki badem. Smrtonosna doza je između 300 i 500 miligrama.

ISTRAGA: Odmah se nametnulo nekoliko pitanja, svih odreda neprijatnih za službu obezbeđenja MKSJ: Ko je i kako Praljku doturio otrov? Kako ga je uneo u sudnicu? A kad ga je već uneo, da li ga je bilo moguće sprečiti da ga popije i da li mu je potom bilo moguće spasti život? Kratak odgovor na prvo i drugo pitanje jeste da verovatno nikad nećemo saznati, a na druga dva: verovatno ne.

Holandska policija je, u saradnji sa MKSJ, već pokrenula istragu protiv N.N. lica zbog krivičnog dela pomaganja u samoubistvu, ali nade je malo. Kontrola na ulazu u zgradu MKSJ nikada nije bila naročito stroga i u stvari se ne razlikuje mnogo od kontrole na aerodromima: metalne drangulije se stave u kutiju, prođe se kroz detektor i to je to. Ovaj novinar, koji je tu kontrolu više puta prolazio, može da posvedoči o tome, jer je jednom prilikom (nenamerno) uspeo da na galeriju unese mobilni telefon, iako je to strogo zabranjeno. Kontrole nad pritvorenicima i njihovim posetiocima su nešto ozbiljnije, ali u normalnim okolnostima ne uključuju skidanje do kože i pregled telesnih šupljina, a bočica je mala i ne vidi se na detektoru. Sem toga, Praljak se u prvostepenom postupku, kao i Slobodan Milošević, branio sam, što mu je omogućilo više prava na nenadzirane posete od drugih pritvorenika. Ukoliko se na bočici ne nađe nečiji otisak ili DNK (a da nije Praljkov), teško da će iko odgovarati.

Ovde se treba prisetiti Geringa, koji je tokom Nirnberškog procesa bio pod maksimalnim merama obezbeđenja, a ipak je uspeo da nabavi i popije kapsulu cijanida dok je čekao da ga obese. Kako mu je to pošlo za rukom, decenijama je zbunjivalo istoričare, sve do 2005, kada je sedamdesetosmogodišnji Amerikanac Herbert Stivens, koji je u mladosti kao vojnik čuvao Geringa, priznao da ga je zavela lepa Nemica po imenu Mona i nagovorila ga da Geringu uruči ampulu, skrivenu u nalivperu, za koju mu je rekla da sadrži lek koji Gering mora da uzima, ali mu je nedostupan u zatvoru. Stivens je želeo da pred smrt olakša savest, znajući da je delo koje je počinio zastarelo i da neće morati na sud.

Praljak je na klupi u sudnici sedeo u sredini između petorice saučesnika, tako da stražari koji su bili sa strane nisu mogli, čak i da su pokušali, da mu oduzmu bočicu na vreme. Da su stražari bili postavljeni i iza optuženih, postojala je mala šansa da to učine, ali bio je to poslednji dan rada Tribunala i svi su se, ne očekujući ovako nešto, malo opustili, što naravno nije nikakvo opravdanje. Sada je procedura drastično pooštrena, ali je kasno.

I konačno, kad je već popio otrov, Praljku ne bi bilo spasa sve i da je lekarska ekipa spremno dežurala u sudnici, jer je potrebno samo nekoliko sekundi da kalijum-cijanid u dodiru sa želudačnom kiselinom pređe u gasoviti vodonik-cijanid (Ciklon B) i preko sluzokože uđe u krvotok. Posle toga se više ništa ne može učiniti.

POSLEDICE: Ovo nije prvo samoubistvo u Hagu. Slavko Dokmanović, bivši gradonačelnik Vukovara optužen za zločin na Ovčari, obesio se u svojoj ćeliji o gajtan od električnog aparata za brijanje pre izricanja presude u junu 1998, dok je nekadašnji predsednik Republike Srpske Krajine Milan Babić, osuđen na trinaest godina, sedam godina kasnije u iste svrhe iskoristio kaiš od pantalona i najlon kesu. Babić je, inače, priznao krivicu i pokajao se, a lider radikala Vojislav Šešelj, koji je u to vreme bio u pritvoru s njim, posle se hvalio kako je uporno maltretirao Babića da bi ga podstakao da se ubije.

I smrt Slobodana Miloševića u martu 2004. bi prema nekim teorijama mogla da se računa u samoubistvo, samo iz nehata. Zvanično, Milošević je umro od srčanog udara, ali je tokom obdukcije u njegovom tkivu pronađen antibiotik rifampicin, veoma jak i redak preparat koji inače služi za lečenje lepre. Rifampicin kao uzgredno dejstvo ima podizanje krvnog pritiska, a pobornici ove teze veruju da ga je Milošević dobio od ruskih doktora (u Holandiji se ne koristi) kako bi neutralisao lekove za sniženje pritiska koje su mu davali u Hagu. To je navodno radio da bi na osnovu rezultata merenja pritiska izdejstvovao privremeni prekid suđenja i eventualno lečenje u Rusiji. Ovo je, naravno, teško dokazati.

Tri ili možda četiri samoubistva pritvorenika za četvrt veka rada pritvorske jedinice Tribunala znatno je ispod proseka bilo kog zatvora u civilizovanom svetu, ali svaka smrt u prisustvu vlasti pada na teret te vlasti, bez obzira na okolnosti. Problem za Tribunal je to što je snimak Praljkovog ispijanja otrova obišao svet i danima bio udarna vest na svim svetskim medijima, te što će u istoriju ući kao prvi i jedini međunarodni sud u kome se optuženi tokom izricanja presude ubio. To svakako nije nešto po čemu bi osnivači i osoblje MKSJ želeli da taj sud bude upamćen.

Mnogi posmatrači skloni su da veruju da se Praljak, možda po nagovoru onih koji su mu doturili otrov, odlučio na ovaj čin da bi odvratio pažnju sa onoga što je u presudi „hrvatskoj šestorki" zaista senzacionalno, a to da je sud u pravosnažnoj presudi ocenio da je u udruženom zločinačkom poduhvatu za koje su osuđeni, osim pomenute šestorke učestvovao ceo ondašnji državni vrh Hrvatske, sa Franjom Tuđmanom na čelu, te da je Hrvatska defakto označena kao agresor u bosanskom ratu. Sudeći prema reakcijama iz Hrvatske, gde je Praljak proglašen za heroja i maltene sveca, to im je delimično uspelo. Za ostatak sveta, međutim, ovo spektakularno samoubistvo bilo je prilika za podsećanje na mnoge zločine HVO nad civilima u Mostaru, Gabeli, Dretelju, Lašvanskoj dolini i mnogim drugim mestima, kao i na ulogu pokojnog Tuđmana. Ti su zločini, u vreme kad su počinjeni, pali u senku reportaža iz opsednutog Sarajeva, i na Zapadu su ostali gotovo neprimećeni. Sada ih je Praljak doveo u prvi plan, što je verovatno jedina korisna posledica onoga što je uradio.

Dejan Anastasijević